News Ticker

Betoniranje politike ratnih zločina

Povratak Milijane Baletić ili Srbijom vladaju odgovorni za masovna kršenja ljudskih prava

Lustracija u Srbiji je izostala, suočavanje sa zločinima je potpuno zaustavljeno dolaskom naprednjaka na vlast, i u toj situaciji nije čudno što su perjanice ratnohuškačke politike iz devedesetih godina preuzele primat u javnoj sferi u Srbiji, upozoravaju sagovornici VOICE-a. Komentarišući gostovanje nekadašnje ratne novinarke Milijane Baletić i haškog osuđenika Veselina Šljivančanina u udarnom terminu na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, naši sagovornici upozoravaju da se Srbiji danas nalazi u fazi u kojoj je „normalan“ zahtev za rehabilitaciju Slobodana Miloševića i njegove politike, u kojoj su haški optuženici i osuđenici postali javne ličnosti, s javnim funkcijama, dok oni koji im se suprotstavljaju završavaju na sudu.

Nemanja Stjepanović iz Fonda za humanitarno pravo ocenjuje da lustracija nikada nije sprovedena u praksi, jer kao društvo nismo za to bili zreli – nikada se istinski nismo odrekli politike masovnih kršenja ljudskih prava i ratnih zločina, pa zato nismo ni osećali potrebu da one koji su takvu politiku sprovodili maknemo sa javnih funkcija i iz javnog života. Drugi razlog je, kaže Stjepanović, to što je negativan stav prema Miloševićevoj vladavini zasnovan na raspravi o tome šta je njegov sistem uradio nama, a ne šta je u naše ime uradio drugima.

Nemanja Stjepanović: Više nas boli benzin u flašama nego genocid u Srebrenici (foto: Medija centar Beograd)

Više nas boli benzin u flašama nego genocid u Srebrenici, više nam smeta hiperinflacija nego opsada Sarajeva, više zameramo Miloševiću što je izazvao NATO bombardovanje nego što je ubio hiljade albanskih civila tokom tog istog bombardovanja. Na tim osnovama istinska lustracija nije ni bila moguća, jer ne bi obuhvatila Veselina Šljivančanina, Milijanu Baletić i sve druge koji su kršili ljudska prava nesrba – ističe Stjepanović.

Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava Sonja Biserko, upozorava da je osnovni problem što je, nakon dolaska naprednjaka i njihovih koalicionih partnera na vlast 2012. godine, zaustavljen proces suočavanja s prošlošću, koji je do tada, iako sporo i uz otpore tadašnje vlasti sačinjene od demokratskih opcija – ipak išao.

– Međutim, sada je došlo do totalne regresije i normalizacije i politike i ličnosti, ne samo u politici, nego uopšte u javnoj sferi, pa i u novinarskoj sferi. U tom smislu, imamo povratak svih novinara koji su bili perjanice tadašnje propagande i oni su, nažalost, danas opet najglasniji u smislu samoviktimizacije Srbije i njene politike – upozorava Biserko.

Društvo bez katarze

Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) Slaviša Lekić za VOICE podseća da je, za razliku od drugih bivših komunističkih država, današnjih članica Evropske Unije, u kojima je na različite načine sprovedena lustracija, ona u Srbiji izostala iz potpuno neopravdanih i nejasnih razloga. Podseća da je postojao i Zakon o lustraciji, ali da su nastojanja da se ta oblast zakonski uredi i institucionalizuje brzo pala u vodu. Zbog toga je, kaže Lekić, potpuno normalno da u Srbiji, koju vode oni koji nisu lustrirani, nema niti će ikad biti potrebnog impulsa koji bi ovo društvo usmerio ka suočavanju sa prošlošću.

– Izbegli smo odgovornost, lustraciju i katarzu i to pre svega nije fer prema žrtvama. Javno eksponiranje onih koji, svako na svoj način, snose odgovornost za saučesništvo u nečemu čega se stidimo, onih, dakle, koje nismo osudili, makar retorički, govori da smo oprostili. Time su i žrtve izgubile smisao – kaže Lekić.

Bez epiloga

Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Slaviša Lekić podseća da je posle petooktobarskih promena potegnuto pitanje novinarske odgovornosti.
– Ogroman pritisak javnosti rezultirao je formiranjem Suda časti koji je isključio iz Udruženja novinara Srbije najodgovornije urednike i novinare medija iz Miloševićeve ere: Milorada Komrakova, Živorada Đorđevića, Dragoljuba Milanovića, Đorđa Martića, Zorana Jevđovića, Dušana Čukića, Dragana Hadži Antića i Gorana Matića. I – tu se stalo. Porazno je, više za društvo nego profesiju, da persone poput Milorada Vučelića, Ratka Dmitrovića ili Milijane Baletić, ne samo da nisu odgovarale ili bile lustrirane, već su neke od njih danas bitniji faktor na medijskom nebu Srbije nego onomad – upozorava Lekić.

Stjepanović ocenjuje da je rehabilitacija direktno odgovornih za dešavanja devedesetih godina, zapravo u skladu sa politikom Aleksandra Vučića koji u javnim nastupima daje pomirljive izjave, dok njegovi saborci i poslušnici „seju zlu krv” po državnim institucijama i u medijima.

– Tako on pravi sliku polarizovanog društva i stvara privid pretnje njegovoj takozvanoj konstruktivnoj politici, što onda koristi kao argument pred međunarodnim partnerima. S druge strane, on uverava domaće javno mnjenje da je samo privremeno odustao od nacionalističke politike i da snovi koje je sanjala Milijana Baletić, a Veselin Šlivančanin sprovodio u delo i dalje žive i čekaju povoljan trenutak da ponovo postanu java – kaže Stjepanović.

Sudski proces zaustavljen

Slaviša Lekić: Izbegli smo odgovornost, lustraciju i katarzu i to pre svega nije fer prema žrtvama (foto: Medija centar Beograd)

Lekić podseća da je sredinom 2009. godine NUNS Tužilaštvu za ratne zločine podneo krivičnu prijavu protiv NN lica – odgovornih osoba i novinara u Radio-televiziji Beograd, Radio-televiziji Novi Sad, te dnevnim listovima „Politika“, „Večernje novosti“ i drugim, zbog krivičnog dela organizovanja grupe i podsticanja na izvršenje genocida i ratnih zločina.

– Istraga Tužilaštva za ratne zločine na najveći otpor naišla je tamo gde je moralni i profesionalni brodolom bio najžešći a podanički mentalitet predstavljao osnovno merilo profesionalnosti: Udruženje novinara Srbije, Večernje novosti i Radio-televizija Vojvodina uskratili su tužilaštvu pristup arhivama. Na tome se stalo – navodi on.

U suprotnosti s vrednostima EU

Stjepanović upozorava da je društvo u Srbiji rastočeno, izdiferencirano, oslabljeno i skoro pa uništeno, zbog čega većina društvenih procesa zavisi od stepena angažmana vlasti u njima.

– A vlast, osvrćući se na prošlost, kaže da je vreme stida prošlo i da dolazi vreme tihog, potom verovatno sve glasnijeg ponosa. Ponosa na pokušaje stvaranja Velike Srbije, etničkog čišćenja i obračuna sa narodima koji pored nas žive. Zato nije čudo što se ratni zločinci vraćaju u institucije, učlanjuju u vladajuće stranke i što su se ratni huškači odavno vratili u medije. U takvoj situaciji, poziv ženama da rađaju poziv je da daju doprinos nekim budućim vojnim regrutacijama – kaže on.

Sonja Biserko: Nakon dolaska naprednjaka i njihovih koalicionih partnera na vlast 2012. godine, zaustavljen proces suočavanja s prošlošću (foto: Medija centar Beograd)

Biserko upozorava da je u proteklom periodu vršena revizija istorije, ali i konstrukt identiteta Srbije u skladu sa vrednosnim sistemom koji je daleko od onog što se očekuje od Srbije, s obzirom da je njena zvanična politika članstvo u Evropskoj uniji. Sa druge strane, napominje Biserko, na nivou civilnog sektora, organizacija i pojedinaca urađeno je mnogo, pa se ne može reći da se ne zna šta se dešavalo, pogotovo ako se ima u vidu nasleđe Haškog tribunala.

– Međutim, sve dok mejnstrim politika, mediji i obrazovni sistem, generalno javna sfera, ne počnu da se odnose prema tom periodu na realana način, teško da će doći do promena – kaže ona.

Dodaje da sada stasavaju nove elite, rođene posle ratova, koje bi trebalo da imaju manji emotivni naboj prema tim događajima, mada je problem što rastu u skladu sa tim modelom i preuzimaju stavove koji ne sugerišu suočavanje s prošlošću.

– Ali ima jedan deo mlade akademske elite koji sasvim drugačije pristupa tome. Da li će ona biti sposobna da nametne jedan drugi narativ, to je pitanje na koje ne može sada da se odgovori, pošto ti procesi u samom društvu traju. Šta će prevladati u određenom momentu, to ćemo videti – kaže Biserko.

Dalibor Stupar

Print Friendly, PDF & Email
About Dalibor Stupar (40 Articles)
Novinar od 2001. godine. Počeo je u novosadskoj TV produkciji "UrbaNS” koja je, u sklopu ANEM-a, funkcionisala i kao dopisništvo TV B92 iz Beograda. Nakon toga, radio je nekoliko godina u novosadskom "Građanskom listu", i pisao za portale "Autonomija.info", "Magazin Vojvodina" i međuregionalnu agenciju "AIM-ng". U novembru 2006. godine za reportažu “Čokoladni reper i beli brat”, snimljenoj u sklopu projekta “Triput” Novosadske novinarske škole na takmičenju TV minijatura Press Vitez dobio “Povelju za studentski rad”. Decembra 2007. dobija drugu nagradu za najboljeg mladog novinara koju uručuju NNŠ i Fondacija “Konrad Adenauer”. Od februara 2017. saradnik VOICE-a. Karikaturista portala "Autonomija.info" od maja 2016. godine.

1 Comment on Betoniranje politike ratnih zločina

  1. Srbija bi se vjerovatno trebala ugledati na svog zapadnog susjeda iz EU glede lustracije i suočavanja sa ratnim zločinima, što nam se sugerira i datumom objavljivanja ovog analitičkog članka. Kako se to radi u EU susjedi su veoma slikovito prikazali istog tog 10. aprila na Splitskoj rivi.

1 Trackbacks & Pingbacks

  1. Betoniranje politike ratnih zločina | InfoRadar

Leave a comment

Your email address will not be published.


*


This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.