Nakon što je 12 dana više od sto hiljada Poljakinja i Poljaka na ulicama protesvovalo protiv ograničavanja prava na abortus koja su ionako već restriktivna, u Poljskoj je odloženo objavljivanje i sprovođenje presude Visokog suda kojom se pooštrava zakon o abortusu i dodatno ograničavaju reproduktivna prava žena. Mihal Dvorčik, šef kancelarije premijera Mateuša Moravjeckog, izjavio je, povodom ove odluke, da je liderima potrebno vremena za raspravu o spornoj presudi i za pronalaženje rešenja. Poljska, međutim, nije izuzetak u pogledu urušavanja prava žena. Takva tendencija sve je očiglednija i u Srbiji zbog jačanja desničarske ideologije i uticaja crkve, ukazuju sagovornici VOICE-a.
Uprkos slavljenjima na društvenim mrežama i proglašenjem pobede aktivistkinja u Poljskoj, ovaj trenutak možda je preciznije nazvati primirjem, kaže za VOICE kulturološkinja Biljana Zlatanović.
“Ovu situaciju vidim kao momenat u kojem smo stali i razmislićemo šta će se dalje desiti, ali ta vlada ostaje ista. Oni samo žele da u očima neke internacionalne zajednice deluje da se smirila situacija. Isto tako žele da se ljudi vrate kućama, kako ne bi bilo novih kovid pacijenata. Ne vidim to kao pobedu, nimalo“, ocenjuje ona.
Da ovo nije trenutak u kojem se slavi pobeda, smatra i Marija Ratković feministička aktivistkinja u Srbiji. Ona dodaje da je dodatno ukidanje reproduktivnih prava žena samo trenutno odloženo i da je situacija u Poljskoj i bez toga već zastrašujuća.
“Važno je reći i to da je potpisana Ženevska konvencija, odnosno konsenzus iniciran od čoveka koji se najviše borio u Trampovoj administraciji za ograničenje prava na izbor, koji se bori za definiciju deteta od trenutka začeća… I to potpisuje 27 različitih država među kojima su one u kojima su najgori uslovi za život za žene, a to su Saudijska Arabija, Brazil, Poljska, Mađarska. Imam utisak da su svi oni jedva dočekali da se protiv Kovid 19 virusa i svetske pandemije bore ograničavanjem prava žena“, ističe ona.
Dakle, prošlog petka bile su najveće demonstracije koje je Poljska videla od 1956. godine. Prema proceni i natpisima medija, okupilo se između sto hiljada i dvesta hiljada ljudi na ulicama Varšave. Feministička aktivistkinja i naučna istraživačica Joanana Gžmala Moščainska živi u Krakovu i već godinama protestuje sa istim razlogom – protiv zabrane abortusa.
„Demonstracije su bile po celoj Poljskoj, procenjuje se da je učestvovalo oko pola miliona ljudi. Ono što me posebno dotiče jeste izlazak ljudi na ulice u veoma malim sredinama, varošicama. Baš sam pročitala kako je širom zemlje bilo oko 430 skupova, protesta u različitim mestima. Demonstracije u velikim gradovima nisu ništa novo i čudno, međutim protesta je bilo u ruralnim sredinama“, ukazuje ona za VOICE.
Iako je trenutno odloženo usvajanje tog zakona, treba podsetiti i da je predsednik Poljske kao odgovor na proteste predložio tzv. kompromisno rešenje: abortus može da bude legalan u slučaju ako je oštećene fetusa toliko da je izvesno da dete neće moći da preživi ili ugrožava život majke, međutim ilegalan je u slučaju Daunovog sindroma jer u tom slučaju dete može da živi, uz poteškoće koje ta dijagnoza nosi.
Reakcije su bile očekivano negativne, saznajemo od Joanane.
„Većina je u potpunosti protiv ovog predloga. Pojedini koji protestuju nisu za potpunu liberalizaciju ovog zakona o zabrani abortusa, ali veliki deo aktivista i aktivistkinja zapravo se ovim protestima bore za legalizaciju abortusa u svakom slučaju, ukoliko žena jednostavno ne želi da rodi dete do 12. nedelje trudnoće, kako je inače uređeno u mnogim zemljama. Sa ovom vladom to nije moguće, teško je to bilo postići i sa prethodnom, koja je makar deklarativno bila liberalnija. Da bi se ispunili naši ciljevi očigledno je potrebna promena vladajuće strukture i ideologije, od desnice ka levici“, smatra Joanana Gžmala Moščainska.
„Prodor kapitalizma ograničio reproduktivna prava u Poljskoj„
Poljska je od izrazito liberalne zemlje u vreme socijalizma došla do zemlje u kojoj je na snazi jedan od najrigidnijih zakona o reproduktivnim pravima. Prodor kapitalizma ograničio je pravo na abortus, objašnjava teoretičarka sa Instituta za filozofiju i sociološke teorije Adriana Zaharijević, podsećajući na to da su socijalističke zemlje pedesetih godina prošlog veka uvodile pravo na abortus na zahtev.
“ Od 1956. godine uvodi se ono što mi danas poznajemo kao pravo na abortus u određenim okolnostima. U teškim životnim okolnostima žena ima mogućnost i pravo da odluči o tome da li može da zasniva ili održava porodicu. Taj kontekst koji danas uzimamo zdravo za gotovo verovatno je u svim delovima sveta, pedestih godina je bio presedan. Zapravo je bio nešto što je vrlo vezano za socijalističke zemlje. Zapadne zemlje, kapitalističke zemlje uvode pravo na abortus tek sedamdesetih godina, od Amerike preko zapadne Evrope”, napominje ona.
Zabrane abortusa tradicija 20. veka
Podaci o prvom abortusu datiraju iz 2700 godine pre nove ere u Kini, zatim iz Egipta 1550 pre nove ere, a dokaze o izvršenom abortusu možemo naći i iz 200 godine iz Rimskog carstva.
Kultorološkinja i blogerka Biljana Zlatanović kaže da jasan stav o zabrani abortus tako rasprostranjen kao što je danas nije postojao sve do 20. veka, a do nekih zabrana je došlo u 19. veku
“U 18. veku neke crkve zabranjuju ženama koje su abortirale da prisustvuju misama. U 16. veku je došlo jedanput do zabrane. Jedan papa je krajem 16. veka zabranio abortus, ali njegova odluka je bila opovrgnuta samo tri godine kasnije kada je na čelo Rimokatoločke crkve došao drugi papa. Ono što je frapantno jeste da hrišćanstvo, odosno katolička crkvaa nije imala jasno definisan stav sve do relatvno skorijeg vremena. Naime, pošto nije bila razvijena medicinska nauka, smatralo se da je plod ljudsko biće od trenutka kad počne krene da se mrda. Znači taj momenat kada ga majka prvi put oseti u svojoj utrobi karakterisao se kao trenutak kada je duša ušla u telo i kada taj fetus postaje ljudsko biće”, navodi ona.
U Jugoslaviji se zvanična odluka o pobačaju donosi dvadestih godina i tada je prvi put zakonski regulisano pravo na abortus samo u nekim određenim slučajevima. Međutim 1952. se donosi drugu zakon po kome je abortus zvanično legalan i 1974. Jugoslavija postaje jedna od prvih zemalja koje su uvrstile pravo na abortus u Ustav.
Kako onda danas, 64 godine kasnije imamo toliko restriktvan zakon u Poljskoj koji i dalje teži da se pooštri. Šta se promenilo padom Berlinskog zida, objašnjava Adriana Zaharijević za VOICE: “Jedna stvar koja se zaista vratila padom Berlinskog zida, ili gvozdene zavese, jeste pitanje porodice odnosno toga ko sačinjava građanstvo novih pluralističkih demokratija. Postavljalo se pitanje kako se određuje ono što je do juče bila građamska klasa, te je u tom smislu porodica dobila prilično veliki značaj od pada Berlinskog zida nadalje i našla se kao značajan subjekt novih ustava ne samo u Poljskoj nego recimo i prvim ustavima Hrvatske i Slovenije. To je nešto što je bio fenomen ulaska u tranziciju, liberalnu demokratiju i kapitalizam. Međutim, to je u Poljskoj imalo posebnog odjeka budući da već 1989. tamo počinje da se razmatra potpuno ukidanje prava na abortus i to je zbilja bio ozbiljan šok posle liberalnih mera koje su do tada bile na snazi nekih četrdesetak godina. Dakle, nekako bi se moglo reći da je demokratija i ulazak u kapitalizam donela to da se 1993. napravi tzv. kompromisni zakon.“
Kompromisnim zakonom iz 1993. abortus je zabranjen, osim u tri slučaja: silovanja, incesta, kada je fetus oštećen ili kada je život žene ugrožen. Poslednje četiri godine poljske aktivistkinje izlaze na ulice i bore se protiv različitih pokušaja pooštravanja zakona i pritisaka grupa koje se zalažu za „zaštitu života“. Feminističi pokret je predlagao vladi alternativna rešenja koja očigledno nisu imala uticaja, kaže poljska istraživačica Joanina, dodajući da borba traje godinama kako bi se već rigidan zakon zadržao i napravio kompromis sa crkvom pre svega.
„Šta je ipak novo u ovoj turi! Veća se sada pažnja obraća na crkvu i njen uticaj. Neki aktivisti i aktivistkinje su prekidale mise i pokušavali na taj način da skrenu pažnju na našu borbu. Lider vladajuće partije Jaroslav Kačinjski je izjavio jednom prilikom da ljudi po svaku cenu treba da brane crkve, što je u suštini pozivanje na nasilje. To je zastrašujuće“, ističe ona.
Takav religijski kontekst u Poljskoj je očekivan, smatra Adriana Zaharijević gostujuća istraživačica na Univerzitetu u Varšavi. Dodaje da u Poljskoj politička desnica, kao i ultradesničari, računaju na podršku crkve, dok je poljski katolicizam veoma utkan u doživljaj nacionalnog identiteta.
„To ne treba da nas iznenadi i u Srbiji se nacionalni identitet vrlo često izjednačava sa srpskim pravoslavljem, te u tom smislu mi samo govorimo o nijansama i uplitanju crkve u rad države, a ono je uvek veće i snažnije kada je na vlasti neka desničarska partija kao što je Pravo i pravda u Poljskoj sada“, napominje ona.
Poljska novinarka koja živi i radi u Berlinu, Eva Vanat svedočila je protestima Poljaka na ulicama Berlina, grada u kom su oni najbrojnija manjinska nacionalna zajednica. Simultano sa onima u Varšavi, i u Berlinu su ljudi izašli na ulice na poziv feminističke grupe “Devojke“.
“Svakodnevni protesti su bili ispred kuće sutkinje Vrhovnog suda koja je donela odluku o potpunoj zabrani abortusa. Ona je žena poljskog ambasadora, pa iako niko nije znao gde tačno žive u Berlinu, aktivistkinje su pronašle adresu. Svakodnevno su ispod njene terase protesti upravo kako joj ne bi dozvolili da zaboravi šta je učinila. Da svima bude jasno ko je ona, šta je uradila. Takođe aktivisti i aktivistkinje dele flajere po komšiluku, po mestima gde se kreće, u restoranu u koji odlazi, kako bi svi iz njenog komšiluka u Berlinu znali šta je učinila“, kaže za VOICE poljska novinarka.
Nakon što je sutkinja Vrhovnog suda u Poljskoj stavila novac i karijeru na prvo mesto, izglasala zakon, i kako objašnjava novinarka Eva Vanat, od života Poljakinja napravila pakao, napustila je zemlju i vratila se svom udobnom životu ambasadorove žene u Berlinu, gde njene komšinice, ako žele abortus, mogu to i da učine bez ikakvih problema.
Od Evropske unije nije stizalo mnogo komentara o demonstracijama i čini se da je izostala reakcija na donošenje rigidnog zakona, komentariše za VOICE poljska aktivistkinja Joanina Gžmala Moščainska.
„Mi jesmo članica EU ali očigledno EU ne želi da se meša u našu situaciju i probleme sa zabranom abortusa. Bilo je intervencija od strane zajednica ali po pitanju drugim problema. Poneki pojedinci podržavaju naše borbe, ali na institucionalnom nivou nije bilo izjašnjavanja od zvaničnika Evropske unije“, navodi ona.
Medijska slika zvuči poznato
Situacija sa medijima i način na koji se izveštavalo o protestima u Poljskoj nama u Srbiji delovaće poznato. Problem sa objektivnim novinarstvom postoji i u toj zemlji. Polarizovano smo društvo već dugo vremena, tvrdi novinarka Eva Vanat.
“Teško je novinarima i novinarkama da uopšte budu objektivni i dobro balanisraju između dve jake struje. U Poljskoj imamo dve vrste medija, provladine i one koji su liberalniji. Većina tih slobodarskih medija zauzima stranu žena koje demonstriraju na ulicama. Vladi su naklonjeni svi javni mediji, radio, telvizija i pojedini portali. Dakle javne medije kontroliše vlada, dok privatne kuće zauzimaju taj kritički stav prema vladi. Nije čak ni pitanje kojih ima više i da li javnost u većoj meri prati jedne ili druge, već je pitanje koji uzrast je pod kojim uticajem. Javne i državne medije prate stariji, dok mlađi svet gleda, sluša privatne medije, a oni su na ulicama“, dodaje ona.
O izveštavanju o protestima za VOICE govori i feministička aktivistkinja i naučna istraživačica Joanana Gžmala Moščainska.
“Smešno je. Imali smo protest na kom je učestvovalo hiljade i hiljade ljudi. Mediji su preneli da je bilo stotinak ljudi, a što se slike tiče, prikažu malu grupu ljudi ili nešto što je izvučeno iz konteksta. Takođe skloni su etiketiranju onih koji protestuju nazivajući ih satanistima ili mrziteljima crkve“, navodi ona.
Lične priče – pravo na izbor
Situacija u Poljskoj pratili su mediji širom sveta, pa i pojedini u Srbiji. Naročito emotivno situaciju prate sagovornice VOICE koje su i same imale iskustvo neželjinih trudnoća. Novosađanka koja danas ima 42 godine abortirala je sa 18. Ostala je u drugom stanju sa dugogodišnjim partnerom u periodu kada se spremala da upiše fakultet.
“Za mene opcija rađanja nije postojala. S obzirom na to da sam uvek imala otvoren odnos sa majkom i mogla da joj kažem sve, ni ona ni ja nismo mnogo razmišljale. Mnogo sam zahvalna što je moja majka, uslovno rečeno, otvorenih shvatanja i za nju nije bila opcija da ja rađam u tom periodu svoga života. Prosto to je bila neplanska trudnoća i želela sam u tom trenutku nešto drugo od svog života. To sam i uradila, završila sam fakultet i sada jesam majka dve devojčice. Kada imate dobar odnos sa jednim od roditelja onda je sve lakše, ja sam kroz ceo proces kiretaže prošla neoštećeno i fizicki i psihički. Bila je to jedna rutinska medicinska interevncija”, priča nam ona.
Još dve sagovornice VOICE-a koje su takođe želele da ostanu anonimne ističu životne okolnosti, ekonomski momenat, ali i medicinski razlog za abortus.
„Tada sam imala 32 godine i već sam imala dvoje dece i treća trudnoća mi nikako nije bila u planu. Postojao je niz okolnosti koje su mi bile nepovoljne za rađanje, tako da je moja odluka za kiretažu bila jasna. Intervenciju sam radila u privatnoj ordinaciji, bez anestezije jer u tom momentu nisam mogla da je platim. Zato je to bilo neprijatno iskustvo, mislim na fizički bol“, kaže jedan od njih.
Nakon što je saznala da dete koje nosi ima Daunov sindrom susrela se sa veoma teškom odlukom, kaže treća sagovornica VOICE-a. Ona živi u Australiji gde je svest o izboru na visokom nivou, ali i zdravstveni sistem. Iz tog razloga abortirala je u državnoj klinici. Ceo potupak i psihički i fizički podnela je lakše zahvaljujući upravo sistemskoj podršci: „Imam već dve devojčice i strašno smo želeli još jedno dete. Kada su stigli rezultati prenatalnih testova zaista mi je bilo teško, ali kroz sam postupak abortusa prošla sam bez potresa jer je ceo sistem fantastičan. Ceo jedan sistem i postoperativni proces prilagođen je vama. Brinu o mentalnom opravku, dugo posle intervencije vas posle kontaktiraju… O svemu vode računa i to jako puno znači“.
Aktivistkinja Marija Ratković u javnosti potpuno ogoljeno i radikalno govori i opisuje sam čin abortusa želeći da poruči da je žena svesna da je to težak, bolan proces i da predstavlja radikalan čin i da se niko na njega ne odlučuje pre nego što dobro promisli.
“ To je apsoulno nešto zastrašujuće za svaku ženu, ali ono što civilizovan svet radi je da minimizira posledice po ženu pre svega i da se prekidi trudnoće rade u zdravstvenim ustanovama, da se ne radi po budžacima, da ne rizikuju svoj život, da ne rade same kod kuće. Zato što kada žena želi da prekine neželjenu trudnoću ona će posegnuti za bilo kojom mogućnošću koja joj je dostupna“, ističe ona.
Sve tri sagovornice koje su za VOICE podelile svoje iskustvo sa neželjenim trudnoćama sa nevericom prate dešavanja u Poljskoj:
„Ne mogu da se otrgnem utisku koliko je tužno, poražavajuće, razočaravajuće to sve što se dešava i koliko meni deluje nestvarno da država može da oduzme takvo jedno pravo i da da sebi pravo da odlučuje o telu jedne žene”
„Moja prva reakcija na to je neverica. To mi je toliko nejasno i neprihvatljivo da ne mogu da poverujem da je istinito i da negde postoji u današnje vreme. To mi je kršenje osnovnog ljudskog dostojanstva. Nešto što liči na ropstvo. Niko, a pogotovo država ne može da kroji nečiji život. Iako ljudi koji donose takve odluke za to imaju druga obrazloženja meni to uvek liči na jako loš vaspitni metod koji je osmišljen da se ljudi kazne“
„Koliko god da je to bila jedna od težih odluka koje sam morala da naprvim u životu, toliko sada kada se osvrnim na dešavanja u Poljskoj vidim koliko sam ja srećna što sam ja ta koja je donela odluku naravno uz pomoć porodice i celog sistema. Nije samo telo u pitanju, u pitanju je ceo život“
Žene nisu na raspolaganju
Ginekološkinja profesorka doktorka Aleksandra Kapamadžija kaže da potpuna zabrana abortusa ne može da iskoreni prekide trudnoće, već samo da ih premesti u ilegalne tokove.
“Naravno da abortus ne bi trebalo koristiti kao metodu planiranja porodice, ali on mora postojati kao legalna opcija, jer ako je on ilegalan i zabranjen onda će se žene nekako snalaziti. Mislim da Poljkinje odlaze u neke druge zemlje da urade prekid trudnoće, ali je nagora opcija to da se pojave ilegalni i nebezbedni abortosi, kao što je slučaj u mnogim zemljama Južne Amerike gde se višestruko povećava smrtnost i oboljevanje žena“, upozorava ona.
U Srbiji je dozvoljena kiretaža na sopstevni zahtev do desete nedelje trudnoće, a posle toga samo ako komisija odobri (ako nešto nije u redu sa bebom, ako majka neće izdržati tu trudnoću ili ako je do nje došlo nasilnim putem, silovanjem, incestom itd.).
I feministička aktivistkinja i direktorka centra za biopolitičku edukaciju „Biopolis“ Marija Ratković kaže da su abortusi u ilegali strašno opasni za žene.
„Često se ženska borba za raspolaganje sopstvenim telom pogrešno tumači kao borba za abortus, za uništenje ljudskog roda, za ubistvo, čedomorstvo i to je namerno spinovanje. Zanemaruje se ženski telesni integritet, žensko dostojanstvo. Žene nisu neke vreće za rađanje. Žene su ravnopravne članice društva. Ja ne znam zašto je tu jednostavnu činjenicu jako teško shvatiti. Žene nisu stvorene da bi bile na raspolaganju niti državi, niti muškarcima, niti državnim politikama povećanja nataliteta. Nema potrebe da pričamo o tome koliko ilagalan abortus ugrožava zdravlje. Abortus ne nestaje, on se okreće u ilegalne tokove, mračne klinike i to je iskustvo većine zemalja. Za to smo se izborile, borićemo se i dalje. Mi smo punoletne osobe imamo pravo da izađemo na ulicu i izaći ćemo na ulicu za sve naše sestre, za sve one kojima su prava ugrožena“, poručuje Marija Ratković.
Slučaj Hrvatske i Srbije: Društvo koje mrzi žene
Koliko je u slučaju neplaniranih trudnoća uvek društvena odgovornost i teret na ženi, govori hrvatska aktivistkinja Marinella Matejčić koja takođe u svojoj zemlji vodi borbu za reproduktivna prava žena.
„Uvek se govori o kontrapcepcija za žene, ne promišljamo uopšte zašto se ne propagira i popularizira korištenje kondoma, ili ako ćemo biti još malo radikalniji, zašto se ne propagira kastracija, koja je revirzibilna i koja nije bolna i mnogo manje štete nanosi muškom organizmu nego što to potencijalno mogu učiniti razne vrste hormonalnih terapija ženama. To je pitanja društvenih ugovora šta je nama i zašto je nama nešto prihvatljivo. Patrijarhat je odgovor. Mi smo dužne za sve aspekte reprodukcije. Iako bi korišćenje kondoma na ispravan način uveliko smanjio broj neželjenih trudnoća“, naglašava ona.
Hrvatska je zemlja u kojoj pokušaj ograničavanja reproduktivnih prava žena i uplitanje crkve u te odluke nije stran. Aktivistkinje u Hrvatskoj ukazuju na to da tamo postoji dvostruki pritisak za zabranu abortusa. Ekonomski sa jedne strane, a sa druge politički, ideološki i zakonodavni. O stalnim težnjama da se ženama ograniče reproduktivna prava svedoči Marinella Matejčić iz hrvatske udruge Pariter: “Za prekid trudnoće cena je porasla oko 500 kuna u proseku. Što se tiče zakonodvanog aspekta u Hrvatskoj je pre dve godine Ustavni sud donosio odluku na tužbu koja je podnesena pri Ustavnom sudu početkom devedestih, sa pitanjem da li je pravo na prekid trundoće u suprotnosti sa hrvatskim ustavom. Ideja je bila pokazati da, ukoliko hrvatski Ustav brani pravo na život, prekid trudnoće onda nije u skladu sa tim. O društvenom pritisku bih rekla da je sve jači, ali i da se strane polariziraju. Dakle imamo puno veću potporu, ljudi su glasniji, spremniji izaći na ulici, ali ujedno jača i broj udruga koje pokušavaju sprečiti ta prava“.
U Srbijiji je pak bilo nagovaštaja da će se uvesti „makedonski scenario“ koji bi podrazumevao da žena pre prekida trudnoće na zahtev biva prinuđena da čuje otkucaje srce fetusa na ultrazvuku. Aktivistkinja Marija Ratković kaže da to znači samo jedno: „Time je aposultno pokazano da naša zemlja mrzi žene i da protiv njih vodi neki rat. Između ostalog, mnogi zvaničnici, bilo verski, bilo svetovni, govorili su o tome koliko su Srpkinje krive za to što nema više stanovništva. I da se naravno poziva na neku vrstu tradicije u kojoj žena nije imala nikakva prava i shodno tome nije raspolagala svojim telom. Žena u toj prošlosti na koju se pozivaju bila je silovana i prinuđena da rađa, te svedena samo na svoju reproduktivnu funkciju“.
U Hrvatskoj društveni pritisci postoje i prema medicinskom osoblju koje izvodi pobačaje. Raste broj lekara koji zbog svojih uverenja odbijaju da obave abortus. Prema izveštaju Pravobraniteljice za ravnopravnost polova, takvih zdravstvenih radnika i radnica je oko 60 posto. Za VOICE to pojašnjava Marinela Matejčić: „Mislim da je sada taj postotak još malo porastao i sada u doba pandemije se prekidi trudnoće odbijaju kao medicinske usluge koje su nisu nužne. Dok, recimo, znamo da su u Ujedinjenom Kraljstvu sve žene u vreme pandemije koje su želele pobačaj mogle preko interneta nabaviti tablete za medicinski pobačaj “.
Danas je abortus na zahtev legalan samo u 30% zemalja sveta, a slučaju incesta i silovanja tek u 52% država.
Koliko su u Srbiji jake struje koje bi eventulano želele da ograniče reproduktivna prava žena? Da li one više dolaze iz religijskog ili političko-ideološkog miljea ili je to neodvojivo?
Adriana Zaharijević smatra da to ne može da se razdvoji.
„Tu imamo situaciju ‘ruka ruku mije’, koja je sasvim logična na kraju krajeva. Ideja desnice jeste povratak u nekakvo ranije vreme koje je uvek bolje, uvek stabilnije, uvek poželjnije, a crkva je u tom vremenu uvek imala nekakvog velikog značaja. U tom smislu je razumljiva veza koja postoji između politike i crkve“, objašnjava ona.
Zaharijević dodaje da je u ovom trenutku situacija u Srbiji dosta zbunjujuća i konfuzna, zbog toga što sa jedne strane sa političkog vrha dobijamo uverenja da se o rodnoj ravnopravnosti vodi računa, a sa druge strane Srbija uvodi Ministarstvo za brigu o porodici i demografiji.
“Recimo, 50 posto žena u Vladi su nekakvo uverenje da se rodna ravnopravnost, makar na statističkom novou, na nivou brojke, uzima u obzir. Sa druge strane, imamo uvođenje novog ministarstva koje i nije iznenađenje iz perspektive toga da je u poslednjih nekoliko godina u nekoliko navrata u Srbiji postojala pompeznost kada je reč upozorenjima na pad nataliteta. I to je po pravilu dekontektstualizovano. Po praviliu to je potpuno odvojeno od ekonomnskog stanja u kojem se ova država nalazi, od ogromnih diskrepancija između bogatih i siromašnih i gotovo potpunog gubljenja srednje klase… Dakle, ministarstvo koje će se baviti belom kugom i izbor ministra na njegovom čelu ne govori baš u prilog tome da ćemo mi imati drugačiju politiku u odnosu na ovo što se dešava u Poljskoj. Mislim da to jeste znak na koji treba da osećamo neku vrstu uzbune zbog toga što vidimo kako se brzo i lako gube neka prava koja nam sada deluju kao nešto što je zauvek naše i oduvek tu“, upozorava ona.
Da treba da osećamo uzbunu smatra i jedna od tri sagovornice koje su za VOICE ispričale lična iskustva sa neželjenim trudnoćama: „Vrlo lako situacija iz Poljske može da se prelije kod nas. Pogotovo ako se uzme u obzir da je naša država počela da koketira sa takvim stvarima. Počev od onih slogana za podizanje nataliteta, preko poruka crkve da žena treba da rađa, a države da se brine o natalitetu i podizanju dece. Tako da ukoliko ne budemo oprezni građani i građanke vrlo lako može da se desi da se poljski scenario preslika u Srbiji. Ja želim da moje ćerke imaju pravo izbor. Pravo na izbor je civilizacijska tekovina i od prava na izbor nikako ne smemo odustati”.
Tamara Srijemac i Milica Kravić Aksamit (VOICE)
Naslovna fotografija: Jacek Taran
