Mirne nacionalne frekvencije srpskog etra blago su talasale u utorak uveče, 7. jula, i, uz očaravajuć prikaz performansa orijentalnih borilačkih veština, polako otpozdravljale umorno stanovništvo na počinak. U alternativnoj, ali i istovremenoj stvarnosti, ptičice Tvitera su glasno i besno cvrkutale, i uprkos kasnim večernjim satima, pozivale narod da ustane i priključi se revoluciji na ulici.
Ono čega revnosan ranoranilac u sredu ujutru bez pristupa kablovskoj televiziji, uz grešno preskakanje jutranje rutine otvaranja teških očiju uz svetlost mobilnog telefona, nije bio svestan jeste da su njegovi sugrađani, možda čak i komšije, prethodnu noć izašli na proteste. Taj isti, sada i zbunjeni, pojedinac morao je kasnije biti još više iznenađen pošto je čuo kako u vanrednom obraćanju naciji Aleksandar Vučić osuđuje nasilnike i huligane koji su pravili neke nerede i napadali neke čuvare (ne)reda. Međutim, upravo je predsednik Srbije dao povoda ljudima da se odluče na besno beogradsko putešestvije kada je najavio uvođenje policijskog časa na lokalnom, a možda i nacionalnom nivou. Dakle, s obzirom na medijsku scenu naše države, običan građanin u utorak uveče nije mogao da zna, niti da se uopšte informiše o tome šta se zaista dešava, osim ako ne koristi internet ili nema pristup kanalima N1 i Nova S.
U zemljama poput Srbije, koje neguju jedan zatvoren medijski sistem koji se većinom, direktno ili indirektno, nalazi pod kontrolom vlasti, primetan je rast nepoverenja prema tradicionalnim medijskim kanalima. Javno mnjenje, a pre svega mladi, visokoobrazovani ljudi koji dolaze iz urbanih sredina sve češće se usmeravaju ka internetu i digitalnim platformama kao alternativi pri informisanju o aktuelnim i relevantnim zbivanjima. Jednom kada su krenule da se gomilaju objave na društvenim mrežama, da se pozivaju ljudi na proteste, upravo oni koji obitavaju u digitalnoj sferi su bili prvi u poziciji da reaguju na dešavanja, dok je – istovremeno – na većini televizijskih kanala vladao muk. Stoga, ne bi trebalo da čudi podatak da okosnicu demografskog profila demonstranata koji prethodnih dana šetaju ulicama širom Srbije čine upravo mladi.
Žarko Bogosavljević, novinar Radija 021 koji redovno prati proteste, kaže za VOICE da su ove omladinske demonstracije pokazale koliko su zapravo mladi ljudi svesni toga šta se dešava na našoj medijskoj sceni.
„Svaku noć smo dobijali vesti da su neki novinari napadnuti, a svi smo upoznati s nezgodnim situacijama u kojima su se našli medijski radnici RTS-a. Mladi ljudi, ili bar oni koji su bili na protestima, tačno znaju ko je kakav, kako se ponaša i kakvu agendu zastupa. S jedne strane, imamo ogromnu podršku novinarima N1, dok, s druge strane, ljudi su prilično negativno reagovali na prisustvo režimskih medija“, primetio je Bogosavljević.
Usled takvog antagonizma koji vlada prema gotovo celokupnom tradicionalnom medijskom ekosistemu, kao i podbacivanja većine medija u obavljanju svojih osnovnih dužnosti prema javnosti, u prvi plan iskaču društvene mreže i uloga koju one imaju u posredovanju između građanstva i ostavarivanja njihovih političkih prava i sloboda. Digitalne alatke, a posebno popularne onlajn platforme poput Fejsbuka ili Tvitera, mogu da imaju vrlo značajan efekat na proširivanje demokratskog potencijala pojedinca. Ono što odmah upada u oči jeste inkluzivnost, jer u informisanju na društvenim mrežama ne učestvuju isključivo mediji, već i sami korisnici. Najveći broj snimaka policijske brutalnosti sa sadašnjih protesta su upravo proizvod običnih građana koji su se zatekli na određenom mestu i uspeli da uhvate to na kameri, a zatim i objave i načine dostupnim široj javnosti na internetu. Doprinos ljudi koji se nalaze na ulici veoma pogoduje i novinarima koji prate demonstracije, jer, prema rečima Žarka Bogosavljevića, na taj način oni mogu da saznaju kuda se kolona uputila, da li ima nekih sukoba ili gde se formirao kordon policije.
Pored toga, reč je o globalnim društvenim mrežama, pa tako jedan lokalni događaj, kao što je ovaj, može da poprimi svetske razmere. Snimak prebijanja trojice momaka na klupi ritvitovao je jedan Anonymous nalog sa više od šest miliona pratilaca i taj video do sada ima više od sedam miliona prikaza. Kako za VOICE objašnjava Stefan Janjić iz FakeNews Tragača, za razliku od prethodnih protesta u Srbiji, na ovima je akcenat stavljen na mobilizaciju domaće, ali i svetske javnosti.
„Poruka je sama po sebi primamljiva, nesvakidašnja, budući da su snimci nasilja razumljivi i publici van našeg govornog područja, pa za njih postoji potencijalno globalno interesovanje. Tako su podršku protestima u Srbiji pružili su i fanovi K-pop muzike, koji su svoju snagu prethodno pokazali tokom ‘Black Lives Matter’ demonstracija u Americi, kada su spamovanjem štitili demonstrante od policije. Ukoliko pogledate Vučićev tvit od 4. jula, videćete da je zasut K-pop objavama i snimcima“, rekao je Janjić.
Tviter revolucije
Posebno mesto u mitu o revolucijama koje su proizašle s društvenih mreža zauzima Tviter, platforma na kojoj svoj glas pronalaze izrazito politički aktivni i angažovani pojedinci. Na svom legendarnom statusu dobija u osvit Arapskog proleća s početka 2011. godine kada je buntovnički duh zahvatio države severne Afrike i Bliskog istoka, a zapadni mediji su zaslugu za mobilizaciju „narodnih masa“ pripisali upravo ovoj platformi. Takođe, mnoge savremene digitalne alatke, poput aplikacije za slanje zaštićenih poruka Signal, ili softverskog oruđa Democratic Tsunami, koji je korišćen prilikom organizovanja demonstracija u Kataloniji, pomažu ljudima da se politički združe i organizuju protestne akcije.
Na neki način, i u slučaju sadašnjih demonstracija u Srbiji, moglo bi se govoriti o „Tviter revoluciji“, jer je prvi izlazak građana na ulice bio samonikao i spontan, indukovan reakcijama ljudi nakon obraćanja predsednika Aleksandra Vučića. Osim toga, upotreba Tvitera se i u našoj državi takođe prevashodno zasniva na ispoljavanju i razmeni političkih uverenja i sadržaja, i iako ova platforma ima neuporedivo manje korisnika od Fejsbuka i Instagrama, reč je o mreži koja, prema rečima Stefana Janjića, na političkom polju diktira trendove, kreira agendu, generiše nove humorističke obrasce, ali i mobiliše svetsku javnost, u čemu je daleko uticajnija nego što broj korisnika inicijalno sugeriše.
Ipak, jedna od najglasnijih kritika upućenih na račun društvenog angažmana na digitalnim mrežama tiče se njegovih stvarnih posledica po bilo koji politički proces. Naime, postavlja se pitanje koliko jedan lajk ili komentar mogu bilo šta da promene, osim što će korisnik stvoriti iluziju da je nešto pozitivno učinio, a da je, pritom, taj politički akt bio čisto simboličke prirode, poput dodavanja efekta na profilnu fotografiju.
Međutim, Jelena Kleut, profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, rekla je za VOICE da i takvi ekspresivni, naoko minorni činovi, mogu imati, u zavisnosti od društvenog miljea, veoma stvarne posledice.
„Postoji popularna svest o tome da kliktanje, šerovanje, potpisivanje onlajn peticija da može da izrodi svojevrsnu narkotizaciju, pasivizuje pojedinca u njegovom političkom delanju. Međutim, oni nisu samo simoblički akti, već imaju stvarne posledice, pogotovo u zemlji gde osoba zbog određenih objava može da dobije otkaz. Dakle, potreban je neki stepen građanske hrabrosti da i u ovom polju učinite nešto toliko jednostavno kao što je postavljanje statusa“, smatra Kleut i dodaje ovakve onlajn aktivnosti osnažuju ljude, jer kada vide da i drugi to rade, oni se osećaju slobodnijim da izraze svoje mišljenje i upute kritike.
Korak bez kojeg protest ne može da bude uspešan
U takvom virtuelnom okruženju mogu jednako da se generišu i podrška, ali i osporavanje. Na Tviteru su, na primer, aktivni korisnici izuzetno često izloženi konfrontaciji s neistomišljenicima. Čim se na društvenim mrežama pojavila ideja o odgovaranju na policijsko ili huligansko nasilje sedenjem, mogli su da se čuju drugi glasovi koji su zauzeli stav da će se time protesti urušiti, da će postati dosadni i da se time neće iskazati bes i nezadovoljstvo naroda na pravi način. Ukoliko se prisetimo početka protesta „1 od 5 miliona“, naglašava Stefan Janjić, na mrežama su postojale dve dominantne struje – jedna koja je podržavala proteste i druga koja je pokušavala da ih diskredituje.
„U tom pogledu, sadašnji protesti su umesto dve doneli čak četiri perspektive: prva – ne treba protestovati jer se time ruše stabilnost i ugled Srbije, druga – ne treba protestovati jer to predstavlja bezbednosni rizik, treća – treba protestovati, ali protesti moraju ostati mirni, i četvrta – treba protestovati, svim sredstvima. Svaka od ovih opcija, osim prve, podrazumevala je na društvenim mrežama određeni vid ‘lova u mutnom’, jer niti možete unapred da znate kakve bi bile konsekvence agresivnijeg pristupa u demonstracijama, to jest ne možete da znate dokle su policija i ‘policija’ spremne da idu, niti znate koliki će se broj ljudi pojaviti s maskama i koliku će štetu po zdravstveni sistem naneti okupljanje velikog broja ljudi na jednom mestu“, kaže Janjić.
Na primeru Novog Sada i Beograda se može videti šta je posledica postojanja višestrukih narativa koji se bore da preuzmu dominantno određenje ovih protesta, a to je povlačenje ljudi iz direktnog učešća na demonstracijama. I tu se, kako je rekla Jelena Kleut, nalazi „kamen spoticanja“ pri upotrebi društvenih mreža u svrhe političkog aktivizma građana.
„S jedne strane, one služe za informisanje, mobilizaciju, izrazito smanjuju troškove organizovanja – nekoliko objava na Tviteru je bilo dovoljno da se ljudi okupe. Ali, onda stižemo do onog poslednjeg koraka bez kojeg protest ne može da bude uspešan, a to je neki stepen organizacije i konsolidacije oko toga šta su ciljevi ili u kom smeru se ide u protestnu šetnju. Vidimo da niko nema nameru da preuzme odgovornost, već postoji više organizacija koje su pokušale da prisvoje tu lidersku ulogu. U Beogradu su se gurali Levijatan i Bihali, bio je tu Srđan Nogo, ali niko nije uspeo da stane ispred tih ljudi na ulici, objašnjava Kleut i dodaje da to jeste demobilišući faktor, jer demonstranti ne znaju ni za koga idu, ni šta se zahteva.
Digitalne platforme su prevashodno slabe mreže koje karakterišu nejake veze između pojedinaca koji su umreženi s velikim brojem ljudi, a da bi se izneli protesti, potrebno je koordinisano i čvrsto društveno tkanje. Istraživanja koja su se bavila digitalnim alatkama i njihovom upotrebom u jeku Arapskog proleća su zaključila da su Tviter i druge društvene mreže bile samo sporedan deo političke organizacije protesta, i da je ključni faktor bila snažna infrastruktura na terenu. Ipak, demonstracije „Protiv diktature“ iz 2017. godine su pokazale da je moguće da određeni oblik organizacije proizađe iz onlajn okruženja. Stoga, i slavljenje i krivljenje društvenih mreža za (ne)uspeh bilo kojih protesta predstavlja izrazito tehnocentrični pogled na svet, jer one nisu činilac po sebi, nisu akteri, već samo alatke, odnosno ono što društvo od njih napravi.
Igor Išpanović (VOICE)
