Migrantkinje nevidljive na njihovom putu ka Evropskoj uniji

18. Oct 2020 by Ekipa VOICE | Nema komentara

Svaka katastrofa, kriza i vanredna situacija iznose na videlo i iznova naglašavaju duboko ukorenjene društvene nepravde i nejednakosti

Kada su u pitanju lažne vesti o migrantima, uočljiv je jedan izrazit patrijarhalan obrazac, gde se migrant, u stereotipizovanoj slici koja se najčešće provlači kroz medije i društvene mreže, uglavnom pojavljuje u ulozi muškarca.

Dezinformacije obiluju opisima „agresivnih i surovih divljaka“ koji ne prezaju ni od čega, boga ili zakona, kako bi ostvarili svoje destruktivne namere, a kao najčešće žrtve njihovih „zlih nagona“ bivaju „bespomoćne žene“. Mesta za „napadne i okrutne migrantkinje“ koje „presreću i pljačkaju nedužne ljude“ nema u dezinformacijama koje kruže tabloidnim portalima, jer takva predstava o ženama nije karakteristična za naše podneblje, te bi u takve medijske priče, koje se isključivo stvaraju s ciljem da zavaraju i izmanipulišu, bilo teško poverovati.

Usled toga, kada god se u nekom patrijarhalnom društvu razgovara o položaju migranata u određenoj kulturi, to pitanje se gotovo uvek posmatra kao „muški problem“. Žene i deca su nevidljivi, iako su, pogotovo kao ilegalni migranti, češće  u većoj opasnosti na svom putu, ali i većem stepenu diskriminacije, i u zemlji porekla, i u tranzitu ka Evropskoj uniji. U prilog trendu medijskog, ali i javnog zapostavljanja često se kao argumenti koriste snimci parkova ili fotografije autobuskih stajališta na kojima se nalaze samo muškarci, te se u desničarskim krugovima preispituje i legitimitet razloga njihovog odlaska iz matične zemlje jer – “ukoliko ljudi beže od rata, gde su žene i deca?”

Naime, migracije, odnosno pitanje ko može da migrira, takođe je podložno uticaju predrasuda i ustaljenih rodnih stereotipa. Istoriografski gledano, njime i dalje dominiraju muškarci, iako je to nezahvalna generalizacija koja varira u zavisnosti od konteksta. Pored toga, pogotovo od kraja Drugog svetskog rata, udeo žena u globalnoj migrantskoj populaciji je postepeno rastao i 2005. godine se, prema podacima Ujedinjenih nacija, popeo na 50 odsto s trendom daljeg porasta, zbog čega se u literaturi pojavljuje izraz „feminizacija migracija“. Društveno-politički faktori koji su u drugoj polovini XX veka uticali na takvu promenu odnosa su mnogostruki, a među njima se izdvajaju borbe pokreta za emancipaciju žena, njihov izlazak na tržište rada, ali i tzv. „feminizacija privrednih sektora“ – razvoj tekstilne i prehrambene industrije, zdravstva, kao i poslova održavanja higijene i nege. Međutim, njihova sve veća ekonomska nezavisnost ne znači i potpuno otklanjanje predrasuda kada je u pitanju praksa podele poslova po osnovu rodnih uloga, zbog čega je i dalje teško govoriti o ravnomernim i jednakim šansama širom rodnog spektra. Na primer, u istraživanju koje je sprovedeno početkom devedesetih godina zaključeno je da se „poslodavci pre odlučuju za radnice, jer smatraju da su poslušnije“ i predstavljaju jeftiniju radnu snagu.

Međutim, proces modernizacije, u okviru kojeg se ostvaruje i liberalniji pristup shvatanju rodnih uloga, nije u jednakoj meri prihvaćen širom sveta. Kada se govori o ugroženim područjima na Bliskom istoku, odakle potiče veliki broj izbeglica koje prolaze kroz Srbiju, ne sme se smetnuti s uma da se radi o geografskom prostoru širom kog, prema rečima sociološkinje Jelene Pešić s Instituta za sociološka istraživanja na Univerzitetu u Beogradu, religijski fakori i dalje igraju značajnu ulogu u održavanju „rodno restriktivnih režima“.

– Izražene tradicionalne norme u ovim društvima uglavnom snažno uređuju muško-ženske odnose – muškarcima pripada plaćena sfera rada, a žene su gotovo isključivo vezane za brigu o porodici. Stoga, i u ekstremnoj situaciji kao što je beg od rata može na delu da bude tradicionalni migratorni režim: muškarci su primarni migranti, dok žene ostaju sa decom i starima u izbegličkim kampovima i čekaju eventualno prisajedinjenje sa muškim članovima porodice. Osim toga, neretko se radi o teškom, neizvesnom putu koji uključuje ilegalne prelaske granica i koji iziskuje značajne napore kojima je teško izložiti žene i decu, objašnjava Jelena Pešić za VOICE.

Detalj sa izložbe o migrantima u Somboru (foto: Beta)

Iz Komesarijata za izbeglice i migracije Republike Srbije je redakciji VOICE-a potvrđeno da su većina migranata koji su trenutno smešteni u prihvatnim centrima – muškarci, a među najbrojnijima su mladići iz Avganistana. Međutim, u svom saopštenju su naglasili da je taj migratorni trend postao značajno izražen tek od 2019. godine. Strukturu prvog talasa izbegličke krize, koji je počeo 2015. godine, činile su uglavnom porodice iz Sirije. Pored toga, potrebno je takođe istaći da su se na taj put inicijalno odvažile familije koje su raspolagale s dovoljno sredstava uz pomoć kojih bi sebi mogli da obezbede legalan, ali i relativno komotan prelazak granica na putu ka Evropi. U kasnijim talasima, primećuje Jelena Pešić, izbeglice su bile mahom ljudi koji nemaju resurse da priušte put koji bi bio dovoljno bezbedan da bi ga izdržale čitave porodice, što postaje posebno bitno u kontekstu tzv. balkanske rute.

Migrantkinje više izložene trafikingu

Migrantkinje su više izložene i opasnostima, poput seksualnog nasilja i trgovine ljudima, ali to nisu i jedine prepreke s kojima se suočavaju na putu ka evropskim zemljama. Naime, rodna diskriminacija u zemljama porekla,  kroz običajno i religijsko pravo određenih kultura i grupa, ograničava autonomiju žena, kao i njihovo pravo na samostalno delanje i donošenje odluka, što postaje još restriktivnije ako se uzme u obzir njihov bračni status. Drastičan primer, koji je bio do marta ove godine na snazi u Siriji, jeste „zločin iz časti“ kojim se „dozvoljavalo“, uz maksimalnu kaznu zatvora od dve godine, muškom članu ženine rodbine da je ubije ukoliko je „uhvati u prevari“ ili drugom seksualnom činu. Dalje, u izveštaju Svetske banke koji se bavi migracijama i rodom, navodi se čak 17 zemalja, među kojima su Avganistan i Irak, u kojima se udatim ženama ograničava da samoinicijativno putuju van svog doma, dok u Siriji muž može da spreči ženu u nameri da putuje u inostranstvo tako što će je prijaviti Ministarstvu unutrašnjih poslova. S izuzetkom Sirije, ženama u braku je takođe uskraćeno pravo da samostalno apliciraju za pasoš, dok se ništa od navedenog ne odnosi na oženjene muškarce. Mnoga istraživanja ukazuju upravo na intenzitet diskriminacije kao jedan od presudnih faktora usled kojih su žene obeshrabrene da se odvaže na promenu matične države. Proučavajući položaj žena u Moldaviji, zaključuje se da su žene u poziciji da realizuju prvi korak ka odlasku isključivo ukoliko imaju dovoljno autonomije da nezavisno donesu odluku, uz dostupnost raspoloživih resursa koji bi im to omogućili.

Pod ovim se, pre svega, misli na ekonomsku zavisnost kojom su one često uslovljene u patrijarhalnim i tradicionalnim društvima. Muškarci su oni koji obezbeđuju krov nad glavom, dok je na plećima žena da održavaju dom i brinu o deci, što znatno ograničava njihovu socijalnu mobilnost, a čini ih izloženijim potencijalnom nasilju u porodici. Takvo razumevanje uloge žena u društvu se generacijski prenosi s kolena na kolena, a ogleda se u tome što je broj devojaka koje nastavljaju školovanje relativno mali, dok se primat u porodici uglavnom daje dečacima. Ograničenim obrazovanjem im je automatski sužen izbor na tržištu rada, koji postaje još uži ako se odluče na odlazak u drugu zemlju, gde ih često očekuje, čak i uz fakultetsku diplomu, pozicija koja je znatno ispod njihovih kvalifikacija. Na putu do odredišta, opažanja Internacionalne organizacije za migracije (IOM) pokazuju da migrantkinjama preti veća izloženost nasilju od strane policije ili granične patrole. Prema podacima kojima raspolaže Women, Business & Law (WBL), u čak 100 zemalja postoje određene vrste zabrana kojima je ženama ograničeno da rade poslove koji su namenjeni muškarcima, a koji su daleko više plaćeni, kao što je mesto u proizvodnim sistemima ili rudarskoj industriji. U nekim slučajevima, kako bi preživele ili prehranile svoju decu, žene su primorane da se bave prostitucijom, usled čega postaju još ranjivije i izloženije drugim vrstama eksploatacije i nasilja.

Ogrnute plaštom medijskog i patrijarhalnog mraka

Međutim, rodna diskriminacija ne prestaje jednom kada se pređe granica, već ona može da postane snažnija i višestruka, obojena verskim, etničkim ili rodnim stereotipima. Kada su u pitanju žene iz oblasti Levanta koje su se uputile ka zemljama Zapadne Evrope, iskustva pokazuju da će one češće biti predmet svih tih predrasuda odjednom, marginalizovane zbog toga što su, na primer, i žene, i muslimanke, i Arapkinje, i crnkinje iz Jordana. Niz kvalitativnih intervjua koji je sprovela naučnica Nisren Habib među sirijskim migrantkinjama u Nemačkoj pokazuju da su se one ponekad osećale potcenjeno u odnosu na autohtono stanovništvo, kao i da njihovo iskustvo, u polju psihološkog ili socijalnog rada, nije shvatano ozbiljno među poslodavcima.

Migrantska situacija predstavlja proces u okviru kojeg se ljudi ne samo sele, već se i menjaju odnosi koje migranti uspostavljaju sa svojom okolinom. U tom procesu, objašnjava Jelena Pešić pregovara se oko rodnih uloga i očekivanja okoline u tom pogledu.

“Migrantske situacije žena koje dolaze iz zemalja Evrope mogu drastično da se razlikuju od migrantske pozicije žena iz Afrike, posebno ako je njen položaj praćen i razlikama u stepenu obrazovanja, poznavanju jezika, posedovanju stručnih kvalifikacija, mrežama podrške. Ove razlike mogu da budu posledica rasne diskriminacije – Grci su, na primer, u Velikoj Britaniji predmet rasne diskriminacije, samo zbog suptilne nijanse u boji kože. U principu, najteži je položaj onih žena koje ne pripadaju dominantnoj, društveno konstruisanoj, rasi i koje imaju niske kvalifikacije, smatra Pešić i dodaje da je migrantska dijaspora u zemlji destinacije važan činilac koji može da olakša, ali i oteža uklapanje u novo društveno okruženje.

Bez obzira na to, žene i dalje uspešno, i u gotovo jednakim brojevima migriraju ka evropskim zemljama. Prema podacima Federalne kancelarije za migracije i izbeglice u Nemačkoj, od ukupno 142.509 ljudi koji su aplicirali za azil u 2019. godini, 20 odsto čine žene, dok je udeo muškaraca 30 odsto. „Ostatak“ od 50 odsto čine deca. Dakle, žene su tu, ogrnute plaštom medijskog i patrijarhalnog mraka. Nevidljive pešače putevima krize licemernog „muškog sveta“, i bore se za svoje mesto pod suncem.

Igor Išpanović (VOICE, naslovna fotografija: Beta)

Print Friendly, PDF & Email