Mobilisano društvo: U ratu su građani uvek pešadija, a svaka neposlušnost je ravna izdaji

10. Apr 2020 by Ekipa VOICE | Nema komentara

"Metafora rata može biti dodatno zloupotrebljena jer takve konflikte obeležava surova socijalna diferencija na 'nas' i na 'njih'"

U februaru se s neizvesnošću očekivalo, a u martu se konačno obistinilo – „podmukao i nevidljivi neprijatelj“ domogao se granica Srbije. Od tog trenutka, u državi se vodi „rat protiv strašnog protivnika“. Na „prve linije fronta“ su poslati zdravstveni radnici koji se „junački bore za život nacije“. Pred njima, kao i svim građanima Srbije, je „velika bitka, dok predaja nije opcija“. Naoružani vojnici „čuvaju bolnice“, policija šeta ulicama, a na vojne aerodrome sleću avioni „najvećih saveznika“ i „bratskih naroda“. Svaka pomoć je neophodna kako bi moglo da se „krene u ofanzivu“ i konačno „pobedi pošast“.

Pomenute i slične reči, sintagme i izrazi su postali deo svakodnevnog diskursa srpskih političara i zdravstvenih radnika u njihovim nastupima, govorima i saopštenjima povodom trenutne epidemiološke situacije. Virus korona i delovanje države, ali i građana, u kontekstu globalne zdravstvene krize neminovno se posmatra kroz svojevrsnu vojno-političku prizmu. „Nalazimo se u ratu koji moramo da dobijemo“ je krilatica koju su, u manje-više izmenjenom obliku, upotrebili skoro svi svetski lideri, od Donalda Trampa i francuskog predsednika Emanuela Makrona do Aleksandra Vučića. Takav lingvistički pristup zdravstvenom problemu nije neuobičajen, jer ljudi veoma često upotrebljavaju ratne metafore kada govore o bolestima. Na taj način, te jezičke alatke se koriste kako bi se razumeli ili objasnili manje poznati pojmovi, pogotovo kada oni dolaze iz oblasti koje nisu svakodnevne ili bliske.

Foto: Beta

S obzirom na broj preminulih usled pandemije, brzinu širenja virusa, kao i kolapsa zdravstvenih sistema u Italiji i Španiji, agresivno i strogo delovanje država u njegovom suzbijanju deluje opravdano. Takođe, korišćenjem ratnog diskursa može da se mobiliše društvo, podigne moral i utiče na spremnost građana da podnesu određene žrtve. Međutim, van lingvističkih vratolomija, virus nije neprijateljska vojska i pogrešno identifikovanje zdravstvene krize kao ratne može da pruži priliku političkim figurama za uvođenjem neopravdanih represivnih mera i zloupotrebu moći.

Iako se te metafore koriste da bi se „mobilisalo“ društvo, one često dovode do toga da se bolest-neprijatelj izjednači sa bolesnim kao neprijateljem i vodi ka stigmatizaciji, objašnjava komunikološkinja Jelena Kleut.

– U političkom smislu, metafora rata može biti dodatno zloupotrebljena jer takve konflikte obeležava surova socijalna diferencija na “nas” i na “njih”, neprijatelje, izdajnike, kolaboracioniste. Takođe, ratno vođstvo uvek ima jednu specifičnu težinu kakvu političko nikada ne bi ni smelo da ima. Ta težina nije baš uvek paralelna sa odgovornošću jer su u popularnoj percepciji rata neke žrtve neminovne i nužne, rekla je Kleut u izjavi za VOICE.

Jelena Kleut (Foto: Medija centar Beograd)

U senci neadekvatnosti vojno-političke retorike i podele na „dobre“ i „loše“ stoji potreba da se „nevidljivi neprijatelj“ učini vidljivim. Poimanje pandemije u ratnim okvirima obezbeđuje dodatnu snagu i legitimitet etiketiranju, a zdravstvene krize je tokom istorije uporedo pratila diskriminacija određene grupe stanovništva. Epidemiolog Predrag Đurić je u intervjuu, objavljenom na portalu Storyteller, podsetio je  da su, stoga, u srednjem veku, tokom širenja kuge, stigmatizaciji i progonu bili izloženi Jevreji, dok je tokom epidemije HIV infekcije to bio slučaj sa „ljudima koji žive sa HIV-om“. Globalna pandemija virusa korona nije izuzetak. Reklamni materijali u kojima se mole građani iz inostranstva da se ne vraćaju u Srbiju su samo blaži simptom agresivne kampanje koja se u državi i s državnog vrha vodila protiv tzv. „gastarbajtera“, a potom i šetača pasa.

Prema rečima Jelene Kleut, oni su, kao deo šireg spektra „neodgovornog“ građanstva koji je neprestano na meti kritika vlasti, predstavljeni „ne kao neprijatelji, već kao neko još lošiji – deo ‘nas’ koji radi za neprijatelja i podriva naše planove“.

Međutim, nesporna je činjenica da broj zaraženih raste uprkos tome što se ljudi maksimalno pridržavaju uputstava, kako vlasti, tako i zdravstvenih institucija. Ipak, upiranjem prsta u određene grupe, poput „blejača“ u kafićima ili šetača pasa, dok se svako ko ne misli i ne dela u skladu sa propisanim zahtevima smatra izdajnikom, doprinosi se shvatanju zdravstvene krize na jedan sasvim drugačiji način. Štaviše, celokupan pristup suzbijanju virusa COVID-19 u Srbiji se sveo na jedan vojnički, karantisnki tip lečenja. Usled toga, postavlja se pitanje koliko su represivne mere zaista “za naše dobro”, a koliko su izraz nemoći vlasti da problem reši poštujući prava svih građana.

Foto: Beta

U svim demokratskim državama, represivne mere i upotreba mehanizama sile su bile poslednje opcije, dok u nekima nisu ni uvedene, ukazuje za VOICE Vladimir Mihić sa Odseka za psihologiju na Filozofskom fakultetu.

– S druge strane, u Srbiji se, od toga da ne treba praviti zalihe, za samo par nedelja došlo do toga da niko i nikad neće moći da mrdne iz kuće. Ovo je klasična poruka sistema koji se oslanja na jednu ili mali broj osoba koje upravljaju zemljom i koji, u kriznim situacijama, mnogo češće upadaju u paniku pošto nemaju kome da se obrate za pomoć. Oni sami, naravno, nemaju potrebna znanja, a one koji imaju su godinama gurali u zapećak i ponižavali, smatra Mihić i dodaje da se zbog toga u autoritarnim državama vlast okreće oprobanom receptu – zabrane, ograničenja i kazne.

Prema lekaru Miroslavu Iliću, o tome koliko se borba protiv virusa korona u Srbiji vodi prema vojnoj doktrini svedoči i podatak da se na čelu zdravstvene jedinice nalazi vojni epidemiolog Predrag Kon. Ova ocena Ilića pronašla je odjeka i u rečima Predraga Đurića koji je primećuje da „struka u potpunosti podržava najstrože mere Vlade i predsednika“, dok se, pritom, država postavlja u ulogu jedinog instrumenta koji može da zaštiti građane od njih samih, makar to bilo „čvrstom rukom i dugim cevima i drakonskim kaznama“.

Na primeru svakodnevnih konferencija za novinare se može videti da ni zdravstveni stručnjaci, izabrani da vode „odbranu protiv epidemije“, nisu imuni na ratni diskurs koji se nameće sa državnog vrha. Nebrojno puta se moglo čuti kako se govori o „izazovnim i teškim vremenima“ koja nadolaze, kao i o „očekivanim, jakim udarima“ i lekarima koji se nalaze „na prvim linijama fronta“ i „hrabro bore za Srbiju“. Ono što se zauzvrat traži od građana jesu „gvozdena disciplina“ i „vojnička poslušnost“ kako bi se usporilo značajno širenje i „napredovanje“ virusa. Ukoliko bi se nastavilo dalje s upotrebom ratnih metafora, moglo bi da se govori o testovima kao municiji i respiratorima kao teškoj artiljeriji.

U prisvajanju vojno-političkog diskursa građani se stavljaju u poziciju pešadije, objašnjava komunikološkinja Jelena Kleut.

– Na taj način se implicira jedna stroga hijerarhija u kojoj je svaka neposlušnost skoro pa ravna izdaji. U načinu komuniciranja krize jedna od osnovnih razlika između zemalja je da u nekima stručnjaci i političari saopštavaju informacije i pozivaju građane da donesu razumne odluke, u drugima stručnjaci i političari donose odluke i pozivaju građane da ih poštuju. Kada to vratimo u metaforu rata, u prvom slučaju su građani generali, u drugom su pešadija, rekla je Kleut i dodala takva konceptualizacija utiče na shvatanje uloge i odgovornosti koju imamo.

Foto: Beta

Međutim, takve poruke su u potpunoj suprotnosti od onoga što preporučuje Svetska zdravstvena organizacija (SZO), koja se zalaže, prevashodno, za pravovremeno informisanje i edukaciju građana o opasnostima virusa i merama koje oni kao pojedinci mogu da preduzmu. U Srbiji se, s druge strane, dogodio kratkotrajan pokušaj centralizovanja protoka informacija. Nedavno je došlo i do hapšenja novinarke Ane Lalić, dok za to vreme, bez ikakvih posledica, režimski mediji, kako je preneo i portal Foreign Policy, šire lažne vesti i dezinformacije o rizicima koje s sobom nosi COVID-19. Delimičan razlog zbog kog su države poput Tajvana i Singapura koliko-toliko uspešno dočekale virus jeste jasan i otvoren kanal komunikacije između nadležnih i građana, piše u nastavku teksta na Foreign Policy.

Političke figure i pojedini mediji u Srbiji su pred početak epidemije u državi neprestano pokušavali da ospore značaj predstojeće krize. Ohrabrivao se odlazak u šoping u Italiju i govorilo se o „najsmešnijem virusu“, koji je, međutim, u veoma kratkom periodu postao vrlo „podmukli, nevidljivi neprijatelj“. S ciljem da se skrene pažnja na višegodišnji nemar prema zdravstvenom sistemu, vlast je uvela vanredno stanje i nametnula represivne mere, a svakodnevno se saopštavaju brojke o uhapšenim i privedenim prekršiocima policijskog časa.

Iako osposobljavanje i angažovanje vojske i policije tokom krizne situacije može da pomogne u obezbeđivanju logistike, komunikacionih sistema i infrastrukturnih resursa, izjednačavanje pandemije s ratom jeste mač sa dve oštrice. Vojnički pristup suzbijanju epidemije i dominacija militarističkog diskursa može, između ostalog, da naškodi i zdravstvenim radnicima, jer njihovo uzdizanje u kult herojskih boraca i junačke požrtvovanosti može da umanji prioritet koji se pridaje njihovoj zaštiti i opskrbljenosti medicinskom opremom. Umesto da se uoče konteksti i problemi, pandemija se zloupotrebljava u političke svrhe i posmatra kroz militarističku prizmu, dok u javnom diskursu preovlađuje usmeravanje krivice ka nesavesnim i neodgovornim građanima. Tu se, naime, nailazi na najveći problem s upotrebom ratnih metafora – u ratu ne postoji mnogo prostora za empatiju.

Igor Išpanović (VOICE), Naslovna fotografija: Pixabay

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!

Print Friendly, PDF & Email
Print Friendly, PDF & Email