Teoriju da barem na lokalnim izborima građani glasaju za pristojne i ljude od poverenja – prijatelje, komšije, poznanike koji će u mandatu poveren raditi u interesu lokalne zajednice – vojvođanski birači, u skoro trodecenijskom višestranačju, veoma su retko pretvorili u praksu. Zahvaljujući proporcionalnom izbornom sistemu, koji od 2002. godine važi za lokalne izbore, vojvođanski birači ne glasaju za „ime i prezime“ već za listu stranke ili koalicije. Nakon lokalnih izbora 2012. godine, kada im je, kao lošim đacima koji su podbacili na kontrolnom, izborna volja negde „upodobljena“, a negde „prekomponovana“ – postalo je jasno da se izborni rezultat ne dobija samo sabiranjem glasova i raspodelom mandata. Kada o izbornom rezultatu postizborno odlučuju „oni gore“, lokalni izbori postaju najpouzdanije i najočiglednije ogledno polje stepena pismenosti i demokratske kulture jednog društva.
U prilog toj tezi, izborne 2016. godine, 24. aprila, kada će birači na lokalne izbore izaći u senci velikih “nacionalnih tema” – ponajviše će svedočiti fenomen jedne izborne liste. Iako su već navikli da glasaju za liste na kojima se nalaze imena velikih partijskih lidera koje su u svojim varošima viđali uglavnom ili samo uoči predizbornih kampanja, ovoga puta, prvi put u istoriji višestranačja, pred birače na lokalu izašao je, usamljen, bez stranke, jedan čovek, “prvak” političke scene u Srbiji. Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje – naziv je svih lokalnih, naprednjačkih lista u vojvođanskim opštinama. Bez imena stranke i njenih koalicionih partnera. Jedan čovek koji kani da reši sve komunalne probleme u više od 150 lokalnih samouprava u zemlji.
Veliko telo sa malom glavom
Na pitanje zašto je ime najjače partije po rejtingu i njenih partnera izostavljeno iz naziva izbornih lista, politikolog Duško Radosavljević smatra da suštinski razlog leži u činjenici da „koaliciona smeša“ sastavljena od više partija, grupa i pojedinaca od lokalnog značaja „deluje slabašno“, pa je valjalo pojačati.
„Problematičan politički kadar se posebno vidi na lokalnom nivou. Srpska napredna stranka je u političkom smislu veliko telo sa malom glavom. Zato na lokalu, ona mora da privuče birače svojim najjačim adutom imenom predsednika Vlade Republike Srbije, alfom i omegom trenutno egzistirajućeg političkog režima u Srbiji“ – smatra Radosavljević. On kaže da stranke sa naslovom i imenom brendiranog lidera pokušavaju da provuku liste na kojima većinu čine „nesposobni, neobrazovani, bez ugleda i često korumpirani pojedinci“. Ono što ih čini kvalifikovanim najčešće je umeće klimanja glavom centralama, smatra Radosavljević, a mera „dobrog rada na lokalu“ kojim se preporučuju višim organima partije, ogleda se isključivo u osvajanju lokalne vlasti. „Nebitno je da li umeju da vrše vlast, sa kim, kako i po koju cenu. A takođe i koga je briga za posledice i dobrobit građana“, kaže Radosavljević.
I Aleksandar Popov iz Centra za regionalizam smatra da je presudan razlog za ovu pojavu – liderske partije sa lošom kadrovskom bazom. „I Slobodan Milošević i Boris Tadić, sa istom procenom, pokušali su da preko svog imena provuku i stranku u sledeći mandat. Dakle, ovo nije prvi put da se ime lidera koristi na lokalu. Mnoga istraživanja su pokazala da Aleksandar Vučić ima bolji rejting nego njegova stranka, a to se najviše održava i najbolje vidi upravo na lokalnom nivou. Pretpostavljam da je to glavni razlog zbog kojeg je Aleksandar Vučić odlučio da imenom i prezimenom izađe na izbore najnižeg ranga” – kaže Popov. Prema njegovim rečima, stranke već odavno nemaju prepoznatljiv kadar na lokalu, pa su zato primorane da ističu brendirane lidere. “Zato bi bilo bolje da se na lokalnom nivou uvede većinski ili bar mešoviti izborni sistem. Kandidati izlaze na izbore sa imenom i prezimenom, pa se i rezultat njihovog rada direktno utiče i na njihov i na rejting partije koju predstavljaju”, kaže Popov.
Liderski brendovi za liste bez lica
Da li je većinski sistem ponajbolja izborna formula za lokalni nivo? Jednom od glavnih manjkavosti proporcionalnog sistema i glasanja za liste smatra se upravo – depersonalizacija kandidata. Iako je u teoriji za birače na lokalu najvažnije kome će perosnalno dati glas, od lokalnih izbora 2004. godine do danas pompezni slogani, skraćenice stranaka i koalicija sa brendiranim liderima na čelu ovaj imperativ sklonili su u stranu. Ko će, na kraju, obavljati funkciju predsednika opštine, ko će rukovoditi skupštinom, a ko javnim preduzećima, jesu odluke koje su u potpunosti prešle iz ruku birača u ruke stranačkih velmoža. I to onih koji sede u prestoničkim centralama stranaka.
Da li je ili ne glavni krivac izborna formula što je odnos “birač – kandidat” na lokalnom nivou gotovo iščezao, tek praksa je pokazala da onaj ugledni lekar, omiljena nastavnica, komšija sa 3. sprata, školski drug, poznanik iz kraja – ne zalažu svoju dobru reputaciju kao garant da će povereni mandat iskoristiti u opštem interesu zajednice. Najčešća praksa pokazala je da se reputacija većine uglednih pojedinaca sa lokalnog nivoa tek jednokratno upotrebljava kao dobra reklama na listi lokalne partijske ekspoziture. Poslušnost centrali umesto odgovornosti prema bližnjima tokom mandata braniće se nekad bahatošću, nekad nemoćnim sleganjem ramenima. Upravo gubitak veze između građana i predstavnika koje na izborima biraju, smatra se najvećom manjkavošću proporcionalnog sistema. Umesto, odnosa birač-kandidat stvara se zavisnost između kandidata i partijskog rukovodstva, a izborna volja dobijena sabiranjem izbornih rezultata postaje – materijal za prekrajanje.
“Nije slučajno što se u razvijenim demokratijama lokalni izbori, po pravilu, održavaju na pola mandata državnog parlamenta. Tako birači, nezavisno od toga ko je na vlasti na centralnom nivou, biraju predstavnike u lokalnim predstavničkim telima. To je vladajućoj stranci na centralnom nivou provera na polovini mandata i šansa da se koriguje. Ako bi ‘upodobljavanje’ kao metoda postalo praksa, onda je održavanje izbore na svim nivoima – besmisleno. Dovoljno je da izađemo na parlamentarne, a pobednici neka odluče i raspodele kadar na ostalim nivoima”, smatra Aleksandar Popov.
Čvrsta ruka umesto jakih institucija
Fenomen “upodobljavanja” vlasti nakon lokalnih izbora 2012. godine uneo je ovu, novu reč u politički rečnik Srbije. Prema mišljenju teoretičarke marketinga Nadežde Milenković, ta reč ne znači ništa, ali govori mnogo.
“Ne samo da je arhaična, nego se nikada i nigde ne koristi. Niko ne upodobljava svoje dete, niko ne upodobljava firmu, niko ne upodobljava ručak. To vam već govori ne samo koliko je politički rečnik udaljen od živog jezika, već i koliko je politika udaljena od stvarnog života. Međutim, pod tim naslovom, lokalni izbori su obesmišljeni ne samo na neki način, već na svaki način”, kaže Milenković.
Ona smatra da je “upodobljavanje” primenjeno i na izborni proces, te da je “upodobljavanje” spovredeno i poravnavanjem izbornog sistema, koji je od ove godine na svim nivoima isti. “Uspostavljen je takav sistem da se stiče utisak da svuda i na svakom mestu morate imati vlast istih partija koje su na vlasti na republičkom nivou. Eto, jedino je na pokrajinskim izborima bilo je moguće da bar delom glasate i za ljude, a ne samo liste. Ali smo i to promenili. ‘Upodobili’ smo izborni zakon u Vojvodini, pa sad svuda imamo samo liste. Dakle, više se nigde ne glasa za ljude imenom i prezimenom. Samo za liste. U isto vreme, ljudi sa tih lista su vlasnici mandata, pa i oni mogu da se ‘upodobe’, tako što će se predomisliti preći u drugu partiju i postati podobni”, kaže Nadežda Milenković.
Deo krivice za sumnjiv kvalitet izbornih proizvoda u vidu vladajućih struktura koje dobijamo iz mandata u mandat politikolog Duško Radosavljević stavlja i na pleća samih birača. Njih, kaže on, ne interesuju partije, već lideri.
“Zaklinjanjem u vođe ili zaklanjanjem iza njih, svojim izborima otvaraju vrata šarlatanskoj politici samozvanih narodnih vođa koji im obećavaju ‘kule i gradove’, bez rada i žrtava, uz ogromnu količinu ‘hleba i igara’”, smatra Radosavljević.
Da li je za izbor onih koji će voditi računa o o visini lokalnih taksi, javnoj rasveti, odnošenju smeća u vašem mestu – presudno ime velikog narodnog vođe ili kvalitet onih koji su se zaklonili iza njegovog imena? Nadežda Milenković kaže:
“Sve dok bude dovoljno birača koji misle da nam treba jedna čvrsta ruka umesto mnogo čvrstih institucija i zakona, dotle će i lideri sebe preporučivati biračima manirom – ‘ja sam bog i batina’. Ovo je prvi put u istoriji da prvi čovek države izlazi, bez imena stranke, na izbore. To je i logično. Cela kampanja, pritom mislim na četvorogodišnju kampanju, svela se na promociju jednog čoveka. Realno, samo je pitanje vremena kada će stranka da se preimenuje u ‘Stranka Aleksandar Vučić’. Do tada, njegovo ime na lokalnim listama sugeriše biračima da će on lično brinuti i o njihovom blagostanju kao što brine o celoj naciji. Vučić se ne kandiduje za lokalne funkcije, ali se kandiduje za sve lokalne poslove. Ne samo da obećava da će lično sve da radi, nego i da će obići i svaku školu, pa i svaki školski WC. Slična obećanja je davao i kad se kandidovao za gradonačelnika Beograda – tvrdio je da će lično svakog jutra u šest sati proveriti da li su svi gradski autobusi čisti. Zamislite samo direktora firme koji svakoga dana proverava sve klozete!? To, naravno, nije u skladu sa upravljačkom funkcijom. Međutim, u skladu je sa duboko patrijarhalnim društvom u kojem se podrazumeva da glava porodice vedri i oblači, hrani i oblači, odlučuje o životu i smrti”, objašnjava Milenković.
Ranka Ivanoska
