Nedelja popodne, Uskrs u Novom Sadu u vreme pandemije

12. Apr 2020 by Ekipa VOICE | Nema komentara

Isuviše pusto, čak i za Srednju Evropu

Reporteri VOICE-a, zahvaljujući novinarskim propusnicama, imali su “privilegiju” da prošetaju Novim  Sadom, danas, 12. aprila, u vreme “katoličkog” Uskrsa, odnosno u vreme pandemije kovida-19. Grad je izgledao mnogo uspavanije nego što inače izgleda srednjoevropska uspavanost nedeljom, dakle mnogo pospanije čak i od vremena pre nego što smo mi Bosanci stigli u njega u “devetoj ofanzivi”. Ali, samo na prvi pogled…


Jer, na putu od Limana 3 ka Ulici Lasla Gala, gde je tišina bila remećena tek ponekim vozilom sa “ausvajsom” za kretanje ili ponekim grubim muškim svađalačkim glasom koji sluti nasilje u porodici, već u Gogoljevoj ulici sačekao nas je prizor iz crne hronike.

Naime, ženska osoba pokušala je da izvrši samoubistvo skokom sa četvrtog sprata zgrade. Policija, vatrogasci, spasioci, hitna pomoć, a i poneki kolega novinar, svi propisno zaštićeni maskama, stigli su na lice mesta. Srećom, uspeli su da odgovore nesrećnu ženu od samoubistva. Naš se put mogao nastaviti dalje, iako je pitanje koliko će ovakvih pokušaja biti još, u uslovima veoma ograničenog kretanja, ostalo da lebdi u vazduhu. Nastavili smo dalje, Futoškom ulicom…

…u kojoj smo sreli i dvojicu koji nisu nalikovali na osobe koje imaju propusnicu za kretanje, blago rečeno. I u kojoj smo sreli radnike JKP Čistoća i jednu roštiljnicu koja je bila naizgled otvorena, to jest pekla je ćevape, pljeskavice i kobasice za kućnu dostavu. I inače smo sreli dostavljače hrane u automobilima ali i na biciklima. Idelan dan za vožnju biciklom, na plus 22, taman da se osuši polumokra kosa, ko je ima. Sve do Jevejske gde nas je zaustavila patrola policije, ali ne da bi nas dubinski proveravala, već da bi malo proćaskali s nama, jer im je dosadno jednom sa drugim, 12 sati dežurstva na istom mestu, sa ponekom bakom koja ne može da izdrži kućni pritvor a policajci nemaju srca da je kazne.

U centru grada žive duše nema, sem golubova koji bezbrižno zobaju po asfaltu, stičemo utisak da su se baš udebljali otkako je homosapiens u kućnom pritvoru. U Tanurdžićevoj palati, međutim, na terasama ljudi se sporadično sunčaju, na prvi pogled bezbrižno “razgaćeni”.

Pored “Katedrale” pa kroz pustu Zmaj Jovinu, u kojoj na malim balkonima srećemo poneku majku sa malim detetom kojem ta terasica služi kao igralište, preko Ulice Laze Telečkog iz koje nas prestrašeno gledaju neki ljudi koji popravljaju nešto oko svog kafića (valjda misle da smo neka inspekcija u civilu), stižemo do Vladičanskog dvora i do Saborne crkve, tamo gde stoluje onaj stari Irinej koji se, dok smo mi šetali, založio da država omogući liturgiju na Vaskrs u nedelju, 19. aprila, zabrinut valjda zbog pada “prometa”. Nigde, međutim, ni jednog vernika sa srebrnom kašičicom nismo sreli. Sem praznih bašti kafića, koje izgledaju kao uklete, ali i kao da će ih svaki čas popuniti ljudska graja…

Okrenemo onda ka Dunavskoj, toj jednoj od najstarijih naših novosadskih ulica, zaobiđemo Dunavski park, koji je okružen parking ogradama, jer se ni u park ne može pa taman i Uskrs bio, a usput da se baci koji pogled na izloge, da se pripremimo za “mirnodopsko” vreme.

Ali, što bi rekli ovi ljubitelji prirode, sem debelih golubova, i cveće sasvim mirno raste bez našeg prisustva, mada ga je ljudska ruka zasadila.

Sve u svemu, jedan pust i tužan grad, distopija koju živimo, svako jutro se budeći sa mišlju da smo ipak sve sanjali i da će, čim oči malo bolje protrljamo, noćna mora nestati.

I da će se deca na ovom limanskom igralištu uskoro – sasvim uskoro – opet slobodno igrati.

Voli vas vaš VOICE!

Dinko Gruhonjić i Slađana Gluščević (VOICE) 

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!

Print Friendly, PDF & Email