News Ticker

Relativizacija zločina i rehabilitacija haških osuđenika

Kako država Srbija opstruiše suđenja za ratne zločine

Društvo i država u kojima se ratni zločini slave i gde se poručuje da zbog njih ne treba da bude stida duboko je bolesno društvo, ocenjuju sagovornici VOICE-a, ističući da se u isto vreme suđenja za ratne zločine u Republici Srbiji sprovode u atmosferi relativizacije zločina i rehabilitacije zločinaca, uz nezainteresovanost, neretko i direktne opstrukcije državnih organa uključenih u procese. Tome u prilog govore brojne činjenice – Srbija godinu i po dana nije imala tužioca za ratne zločine, haški osuđenici aktivno učestvuju u političkom životu pod patronatom vladajućih partija, na delu je, praktično, novo čitanje dešavanja iz devedesetih uz nastojanje da se sve relativizuje i dovede u pitanje, kako bi se nametnula zavesa zaborava na te događaje.

Sa druge strane, reakcije na presude poput oslobađanja Nasera Orića, pokazuju i dalje da je jedina poželjna slika ona u kojoj su Srbi žrtve. Dva prošlonedeljna događaja najbolje ilustruju odnos države prema zločinima: prvo je predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić u Rumi, na otvaranju fabrike nudli kojem je prisustvovao i osuđeni ratni zločinac Veselin Šljivančanin, burno reagovao i napao Televiziju N1 zbog pitanja o Šljivančaninovom prisustvu, a par dana kasnije ministar odbrane Aleksandar Vulin i sekretar predsednika Srbije Nikola Selaković, zajedno su sa haškim osuđenicima generalom Vladimirom Lazarevićem i Nikolom Šainovićem, prisustvovali okupljanju bivših starešina Treće Armije Vojske u Nišu.

Tom prilikom Vulin je poručio da se “nikada više niko neće stideti ovih ljudi, jer ih se nikada nije postidela vojska kojoj su komandovali i nikada ih se nije postideo narod koji su branili i odbranili”, a Selaković da je “obaveza Republike Srbije da ceni profesionalnost pripadnika tadašnje VJ, naročito Treće armije, one koja je bila najviše na udaru tokom oružane pobune na Kosovu i Metohiju 1998. i tokom NATO agresije 1999. godine.”. Inicijativa mladih za ljudska prava zatražila je od najviših državnih funkcionera da se ograde od tih izjava.

– Hitno zahtevamo od predsednice Vlade i predsednika Republike da se ograde od izjava svojih članova kabineta Vulina i Selakovića, kao i da se jednom za svagda odreknu osuđenih ratnih zločinaca. U protivnom, njihovo ćutanje će biti potvrda da je politika negiranja ratnih zločina i glorifikacije ratnih zločinaca – zvanična politika države Srbije – saopštila je Inicijativa.

Vulinov korak dalje

Dejan Anastasijević: Vulin otvoreno tvrdi da zločinima koji su počinjeni na Kosovu treba da se ponosimo

Novinar nedeljnika Vreme Dejan Anastasijević smatra da je Vulin otišao korak dalje od ranije prakse kada su ratni zločini gurani pod tepih, a ratni zločinci nisu bili baš otvoreno slavljeni, niti su dobijali pohvale državnih struktura i glavnih stranaka.

Vulin sada otvoreno tvrdi da zločinima koji su počinjeni na Kosovu treba da se ponosimo. Što se tiče Šljivančanina, on je već neko vreme prisutan na raznim promocijama SNS. Ne znam da li ima stranačku funkciju, ali onda treba postaviti pitanje kakva je to stranka i kakva je ideologija te stranke kada su joj potrebni ljudi kao što je Šljivančanin, pravnosnažno osuđen zbog ratnog zločina koji se sastojao u tome da je više od 200 pacijenata izveo iz bolnice u Vukovaru i dao ih u ruke paravojsci koja ih je mučila i skoro sve pobila. Gde je tu oficirska čast? Gde je tu bilo kakva čast? Kakva je to partija kojoj su potrebni ljudi kao što je Šljivančanin? I na kraju, kakva je država Srbija u kojoj vam to što ste osuđeni za ratne zločine može pomoći da dobijete posao ili počnete političku karijeru – navodi Anastasijević i podseća da Šljivančanin nije jedini osuđenik u redovima vladajuće koalicije.

– U Izvršnom odboru socijalista sedi Nikola Šainović. Što se tiče Gorana Radosavljevića Gurija on je, da kažemo, sumnjiv, ali nije zvanično optužen za Bitiće ni od strane naših organa niti od strane stranog suda. Ali se vodi kao jedan od vodećih osumnjičenih. Znači, očigledno da stranke koje su na vlasti smatraju da imati u svojim redovima pravnosnažno osuđenog ratnog zločinca donosi nekakav plus – navodi Anastastijević.

Mešanje Srbije u slučaj Orić

Komentarišući izjave državnih zvaničnika zbog oslobađajuće presude Naseru Oriću, novinar nedeljnika Vreme Dejan Anastasijević ističe da treba imati na umu da je glavna tužiteljka u tom sporu Srpkinja i da su u sudskom veću dvoje sudija Srbi.
– Reći da je Naser Orić oslobođen zbog toga što je sud koji mu je sudio antisrpski je, blago rečeno, tupavo. Da su naši političari koji osuđuju ovakve ishode malo pratili tok suđenja, onda bi videli da je Naser Orić oslobođen, između ostalog, zbog toga što je bilo pokušaja uticaja na svedoke od strane nekih ljudi bliskih službama bezbednosti. To je bio glavni razlog zbog čega je on oslobođen, zbog toga što je bilo mešanja sa strane i to od strane Srbije u rad suda – istakao je Anastasijević.

Nedostatak političke volje

Marina Kljajić iz Fonda za humanitarno pravo upozorava za VOICE da postupci vlasti poslednjih godina, od svečanog dočeka osuđenog generala Vladimira Lazarevića, kojeg su na aerodromu sačekali tadašnji ministri pravde Nikola Selaković, odbrane Bratislav Gašić i rada i zapošljavanja Aleksandar Vulin, preko svečanog prijema u Predsedništvu za Momčila Krajišnika, sve do tribina koje SNS sa Veselinom Šljivančaninom organizuje po Srbiji, upravo pokazuju težnje da se umanji značaj suđenja za ratne zločine.

Počev od činjenice da punih 17 meseci nismo imali tužioca za ratne zločine, pa preko svega ovoga, možemo da izvedemo samo jedan zaključak – da je ozbiljan nedostatak političke volje da se procesuiraju ratni zločini. Ne da se to ne radi, nego da se čak ide u relativizovanje ratnih zločina, što je trend koji se samo nastavlja. Krajišnik je bio u poseti, promovisao je svoju knjigu „Stvaranje Republike Srpske“. Pazite, ako se nekome omogućava da u Beogradu promoviše svoju knjigu, a osuđen je za ratni zločin, onda vam je jasno – ističe Kljajić.

Anastasijević upozorava da je u čitavoj priči najopasnije to što je ceo preovlađujući narativ promenjen tako da se osuđenici za ratne zločine tretiraju kao heroji.

Zločini u zapećku

Marina Kljajić iz Fonda za humanitarno pravo za VOICE navodi da njihovi podaci pokazuju da iz godine u godinu opada broj optužnica za ratne zločine, te da je u 2017. godini podignuta samo jedna i to prosleđena iz Bosne i Hercegovine.
– Ta optužnica nije rezultat samostalne istrage Tužilaštva za ratne zločine, to je ustupljen predmet iz BiH, što znači da je Bosna sprovela kompletnu istragu, podigla optužnicu, potvrdila optužnicu i onda je prosledila – kaže Kljajić.
Dodaje da više od tri godine nije podignuta nijedna optužnica za zločine na Kosovu, iako je Fond podneo čak devet krivičnih prijava. Problem je, kaže, i što nema postupaka protiv visokorangiranih funkcionera, čak ni kada, kao u predmetu Lovas, protiv komandanta brigade postoje materijalni dokazi u vidu zvaničnih dokumenata.
Kljajić upozorava da se smanjuje broj sudećih dana u godini, te da je u 2016. taj broj ukupno iznosio nešto više od 50, iako je ranijih godina toliko dana suđenja bilo u svakom predmetu ponaosob.

– Danas je potpuno legitimno govoriti da je ne samo Mladić, nego da je i Šljivančanin heroj, da je Slobodan Milošević bio nevin, da je nevin ubijen u Hagu… Sve te stvari su potpuno ušle u mejnstrim i više se skoro niko i ne trudi da ih opovrgne. E, to je ono što izaziva zabrinutost – kaže Anastasijević.

Advokat Božo Prelević kaže da je opstrukcija izbora tužioca za ratne zločine pre svega ogledalo nekompetencije koja je u Srbiji vidljiva na svakom koraku.

– U tim doktoratima i diplomama tih njihovih fakulteta moguće je da oni postave koga hoće da bude javni tužilac – kaže Prelević i podseća da tužilac za ratne zločine nije ni izabran iz prvog puta, iako su kandidati bili „zamoljeni da se kandiduju“. Sve to, prema njegovim rečima, govori da ima opstrukcije suđenja za ratne zločine.

–Ima opstrukcije svakako. Na kraju krajeva, oni su te činove vojvoda i dobili iz tog rata – kaže Prelević.

VMA pomaže u manipulaciji?

A sredinom septembra Fond za humanitarno pravo (FHP) upozorio je da su Vojnomedicinske ustanove u službi ometanja pravde u postupcima za ratne zločine. Kako je istaknuto u saopštenju nakon ponovnog otkazivanja glavnog pretresa pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu u predmetu Trnje, sudu ponovo nije pristupio optuženi Pavle Gavrilović, kome je navodno pozlilo na dan suđenja, a taj izostanak je, kao i u ranijim slučajevima, opravdan na osnovu medicinske dokumentacije Vojne bolnice u Nišu. Kako navodi FHP, sličnu taktiku izostajanja sa suđenja koristio je u prošlosti i drugooptuženi Rajko Kozlina, s tim da je potvrdu o hospitalizaciji pribavljao od beogradske Vojnomedicinske akademije. Fond za humanitarno pravo ocenjuje da se radi o smišljenoj opstrukciji odbrana, uz saučesništvo vojnih medicinskih ustanova, i poziva sud da, barem određivanjem pritvora optuženima, stane na put evidentnom ometanju pravde.

Dodaje se da takva opstrukcija traje od samog početka procesa 2014. godine, zbog čega je od tada održano svega devet glavnih pretresa.

– To je primetila i predsednica sudskog veća, koja je na glavnom pretresu 25. februara 2016. godine konstatovala da se „vrlo često dešava da on (okrivljeni Pavle Gavrilović) bude hospitalizovan, da bude u bolnici dva dana ili tri dana pred pretres i da se njegovo lečenje završava posle otkazanog pretresa” – navodi se u saopštenju FHP.

Uobičajeni marifetluci ili sistemsko odugovlačenje

Božo Prelević kaže iz iskustva da je zloupotreba procesnih prava uverenjem o bolesti – uobičajen način prolongiranja sudskih postupaka, uz napomenu da sud nije stručan da utvrdi da li je neko stvarno bolestan ili nije.

Božo Prelević: Zloupotreba procesnih prava uverenjem o bolesti – uobičajen način prolongiranja sudskih postupaka (foto: Medija centar Beograd)

– Zato i postoji taj sistem gde vi nekog veštačite, pa vam onda veštak sa sudske medicine kaže da li je neko sposoban da prati suđenje ili nije. U slučaju oružane pobune jedan veštak je utvrdio da Dušan Maričić može da prati suđenje iako se poslednjih 15 godina leči na neuropsihijatrijskom odeljenju, a zatim je komisija utvrdila da on nije sposoban da prati suđenje. Znači, to je prosto jedno polje koje je na lekarima – kaže Prelević dodajući da je eventualno lažno uverenje pitanje krivičnog dela lekara, a ne okrivljenog.

Anastasijević veruje da postoje dva razloga za takvo postupanje – nezainteresovanost za suđenja za ratne zločine i opstrukcija države.

– Vaditi se na zdravlje je najstariji trik u advokatskoj torbi, a to se samo uklapa u tu šemu. Država, s obzirom da se inače ponaša kao deo odbrane, saučestvuje u tome. To nije nimalo iznenađujuće – navodi Anastasijević.

Dodajmo da je Amnesti international u svom izveštaju za 2016/2017, u februaru ove godine istakao da je nastavljeno s odugovlačenjem procesuiranja ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, uz upozorenje da je položaj glavnog tužioca za ratne zločine ostao upražnjen tokom 2016. godine. Bivši tužilac Vladimir Vukčević nedavno je za Televiziju Al Džazira rekao da nije zadovoljan učinkom Tužilaštva.

– Mislim da tu nedostaje određene energije. Onda, očigledno da je politička volja, politička klima potpuno drugačija, sve je totalno relativizovano. Onda, tim raznoraznim procesnim marifetlucima se svašta radi, ukidaju se presude koje su bile čiste iz nekih kranje formalnih razloga – rekao je Vukčević.

Opstruisan i Haški tribunal

Od kad je Haški tribunal oformljen, podseća Dejan Anastasijević, stavovi vlasti u Srbiji kretali su se od otvoreno neprijateljskih do opstrukcije po sistemu „hoćemo da sarađujemo, ali ne baš stvarno“, izmišljanjem različitih prepreka. Osim u slučaju garancija haškim optuženicima.
– Njihov glavni argument je da se radi o građanima Srbije i da je država dužna da štiti građane Srbije ma u kakvoj se situaciji našli u inostranstvu. Ali taj argument ne drži vodu zato što država očigledno preferira one koji su optuženi za ratne zločine, a onaj koji je uhvaćen da je pokušao da opljačka banku u Nemačkoj teško da može da računa na državnu pomoć na ovaj način na koji se haški optuženici tretiraju – kaže Anastasijević.
Božo Prelević potvrđuje da je bilo opstrukcija i sa suđenjima u Hagu.
– Neki koji su tvrdili da su bolesni su tamo i umrli. A neki koji su tvrdili da su neizlečivo bolesni, evo ih u političkom životu. Ušli su u svetske anale kako su se izlečili od te bolesti. Evo vidite i doktor je napredovao i postao direktor Dedinja – kaže Prelević. Anastasijević podseća da se i Hrvatska služila sličnim trikovima.
– Kad je trebalo izručiti Mladena Naletilića Tutu zbog zločina u Zapadnoj Hercegovini, vrhunski hrvatski doktori rekli su da je on na samrti. Na kraju su ga ipak izručili, a čovek je posle nedelju dana provedenih u haškom pritvoru počeo da igra tenis! Mrtvi ozbiljni dođu u Hag, a odjednom ništa im nije. A kod Šešelja imamo suprotan primer, čovek mrtav bolestan izašao i procvetao – kaže Anastasijević.

Garancije za Mladića, zaštita za radikale

Sa druge strane, Republika Srbija dala je garancije za puštanje na privremenu slobodu Ratka Mladića iz pritvora Haškog tribunala radi lečenja, dok istovremeno oslobađa njegove jatake ili gotovo dve godine Hagu ne isporučuje članove Srpske radikalne stranke koje Tužilaštvo traži zbog nepoštovanja suda, odnosno pritiska na svedoke, pravdajući se odlukom Višeg suda.

Marina Kljajić: Kredibilitet države Srbije je na najnižim granama što se tiče saradnje sa Tribunalom (foto: Medija centar Beograd)

Marina Kljajić podseća da je Vlada Srbije dala garancije za sve koji su ih tražili, ali ne veruje da će Mladić biti pušten.

– Kredibilitet države Srbije je na najnižim granama što se tiče saradnje sa Tribunalom, tako da garancija jedne države koja neće da postupi po nalogu i isporuči tražene ljude ima svoj određeni tretman. Sa druge strane, svima nam je dobro poznat stav tribunala da ne udovoljava zahtevu osobama koje se nisu dobrovoljno predale, a ovde imamo situaciju da se čovek 16 godina krio, po svim pokazateljima uz svesrdnu pomoć države, od tog istog tribunala – kaže ona. Dodaje i da je upitno njegovo zdravstveno stanje.

– Teško je poverovati da će on imati bolje lečenje u Srbiji nego u Hagu. Pogotovo kada po potrebi odlazi na kliniku gde se leči i njihova kraljevska porodica – dodaje naša sagovornica.

Anastasijević smatra da Republika Srbija nije zainteresovana za suđenja pred Haškim tribunalom, jer on više nije značajan faktor za evropske intergacije Srbije.

– Prošlo je to vreme kad je tužilac ili tužiteljka Tribunala „nogom otvarala“ vrata najmoćnijih ljudi na svetu. To je institucija na umoru, to je lav bez zuba i naše vlasti to znaju, pa se i ne trude bog zna koliko da se bave Tribunalom – kaže Anastasijević. Zbog toga i ne očekuje da Srbija ispuni svoje obaveze i izruči radikale koje Tribunal potražuje.

Dalibor Stupar (VOICE)

1 Trackbacks & Pingbacks

  1. Normalizacija Miloševićeve zločinačke politike | Vojvođanski istraživačko-analitički centar "VOICE"

Leave a Reply