Slobodni zločinci i prevarene žrtve

24. Dec 2018 by Ekipa VOICE | Nema komentara

Situacija sa sudskim procesuiranjem ratnih zločina u zemljama regiona veoma je loša sa jasnim negativnim trendom, a t

Situacija sa sudskim procesuiranjem ratnih zločina u zemljama regiona veoma je loša sa jasnim negativnim trendom, a to se odnosi i na stav društva prema prošlosti, suđenjima i optuženima za ratne zločine, kao i na regionalnu saradnju u ovoj oblasti – smatraju organizacije za zaštitu ljudskih prava iz Srbije, BiH, Hrvatske i Kosova.

U Srbiji je Tužilaštvo za ratne zločine potpuno zatvorilo vrata javnosti i nevladinom sektoru, a suđenja traju nerazumno dugo, dok je međunarodna saradnja skoro u potpunosti zamrla od 2015. godine do danas. U društvu su jasne tendencije veličanja ratova i optuženih i osuđenih za ratne zločine. U Hrvatskoj svedočimo jednostranom pristupu u procesuiranju ratnih zločina, gde je nesrazmerna kaznena politika za pripadnike srpskih i hrvatskih jedinica. Recimo, osuđenici u slučaju Medački džep, koji uključuje vrlo teške inkriminacije poput višestrukih silovanja, fizičkog, psihičkog i seksualnog zlostavlanja, pa čak i ubistva, osuđeni su samo na 2,5 odnosno za ubistvo na tri godine zatvoa.

U BiH je oslobađajuća presuda Naseru Oriću izazvala buru u javnosti, a izlišno je govoriti o dramatično lošoj međunacionalnoj situaciji. Na Kosovu, smatra Bekim Blakaj iz Fonda za humanitarno pravo, novoosnovani Specijalni sud za ratne zločine samo će poslužiti kosovskom pravosuđu kao izgovor da se ne angažuje mnogo na procesuiranju zločina počinjenih nad pripadnicima etničkih zajednica… Sve u svemu, veliki broj žrtava ostaće bez pravde…

99 odsto žrtava do danas nisu videle nikakvu pravdu

–Specijalizovana veća i Specijalizovano tužilaštvo Kosova, kolokvijalno nazvani Specijalni sud za ratne zločine na Kosovu, baviće se samo određenim zločinima, ali se plašim da će taj njegov rad poslužiti kosovskom pravosuđu kao izgovor da se ne angažuje mnogo na procesuiranju zločina počinjenih nad pripadnicima etničkih zajednica – ocenio je za VOICE Bekim Blakaj iz Fonda za humanitarno pravo Kosova.

Bekim Blakaj: Gotovo 99 odsto žrtava do sada nisu videle nikakvu pravdu (foto: MCBG)

Podsetimo, Specijalni sud će se baviti ratnim zločinima povezanim s događajima obuhvaćenim izveštajem Dika Martija Savetu Evrope iz 2011. godine, u kojem su navedeni zločini iza kojih stoji Oslobodilačka vojska Kosova, a Blakaj kaže da očekivanja od tog suda idu čak dotle da postoje nadanja da će se on baviti i takozvanim političkim ubistvima. Ipak, strahovanja su da će rad tog suda na kraju za rezultat imati nezadovoljstvo žrtava.

– Vidim opasnost da će se domaće pravosuđe ponovo naći u nekom komotnom položaju i imati dobar izgovor zbog čega ne procesuira ratne zločine počinjene nad Srbima, Romima i drugima – rekao nam je Blakaj.

Tužilaštvo netransparentno

Fond za humanitarno pravo iz Beograda protekle nedelje predstavio je na okruglom stolu svoj „Treći izveštaj o sprovođenju Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina“, kao i „Analizu i preporuke za unapređenje regionalne saradnje u procesuiranju ratnih zločina“. Kako je istaknuto tom prilikom, institucije poput Pravosudne akademije i Službe za otkrivanje ratnih zločina MUP-a nisu odgovarale na upite FHP, dok je Tužilaštvo za ratne zločine odbilo sastanak s predstavnicima te organizacuje uz obrazloženje da se sve relevantne informacije nalaze u izveštaju radnog tela za sprovođenje Nacionalne strategije i na sajtu Tužilaštva za ratne zločine.
– U poslednje vreme svedočimo tome da je Tužilaštvo za ratne zločine u potpunosti zatvorilo svoja vrata kako za predstavnike medija, tako i za nevladine organizacije. Nova tužiteljka Snežana Stanojković po pravilu ne daje izjave za medije, Tužilaštvo nema predstavnika koji istupa u javnosti i javnost obaveštava o njihovom radu, a takođe veb sajt im je veoma neažuran – navela je Ivana Žanić iz FHP. Zbog svega toga, kao i činjenice da se osuđeni ratni zločinci u javnosti predstavljaju kao branioci srpskog naroda, Žanić konstatuje da se postupci za ratne zločine u Srbiji odvijaju u nepovoljnoj političkoj i društvenoj klimi.
Analiza Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina u Srbiji, u periodu od 1. juna do 1. decembra 2018. godine, pokazuje da i nakon njene implementacije u prethodna 33 meseca, suđenja za ratne zločine i dalje traju nerazumno dugo, da nije zabeležen značajan napredak u oblasti procesnih prava žrtava, te da posebno zabrinjava to što u navedenom izveštajnom periodu nije bilo gotovo nikakvog napretka kada je reč u unapređenju odnosa društva prema ratnim zločinima i suđenjima za ratne zločine, upozorila je Višnja Šijačić iz FHP. Naprotiv, dodala je, prethodnih nekoliko meseci beleži se ekspanzija ratnih zločina u javnosti, kao i negiranje genocida u Srebrenici. Šijačić je podsetila i da Nacionalna strategija predviđa realizaciju ukupno 61 aktivnosti u osam oblasti.
– Naši nalazi govore o tome da od 61 aktivnosti do sada 21 aktivnost nije implementirana, 11 aktivnosti jeste implementirano, 16 aktivnosti je implementirano delimično, za osam aktivnosti je implementacija u toku, a za pet aktivnosti, prema našoj proceni, nema dovoljno javno dostupnih informacija na osnovu kojih bismo mogli da procenimo u kojoj meri se one ostvaruju – istakla je Šijačić. Između ostalog, upozorila je da su u proteklih šest meseci podignute samo četiri optužnice, od čega dve još nisu potvrđene.
– Poslednji podaci govore o čak 2009. predmeta koje je Tužilaštvo za ratne zločine preuzelo u prethodnom periodu od raznih tužilaštava opšte nadležnosti. U tom smislu, možemo samo da zaključimo da nije došlo do povećanja broja optužnica u odnosu na broj predmeta koji se nalaze u istrazi ili predistrazi – rekla je Šijačić.

On je, uz predstavnike nevladinog sektora iz zemalja bivše Jugoslavije koji se bave monitoringom suđenja za ratne zločine, prošle nedelje učestovovao na okruglom stolu koji je organizovao Fond za humanitarno pravo iz Beograda, i tom prilikom podsetio na projekat FHP Kosovo – „Kosovska knjiga pamćenja“, kojim su dokumentovane žrtve u periodu od 1. januara 1998. do 31. decembra 2000. godine.

– Na Kosovu i u vezi sa ratom na Kosovu je život izgubilo 13.535 osoba. Većina njih bili su civili, ljudi koji ni na koji način nisu bili vezani za konflikt na Kosovu – naveo je Blakaj. Dodao je da je na Kosovu u periodu od 1998. do 2018. bilo svega 48 procesa za ratne zločine, u kojima su sudila mešovita veća s međunarodnim sudijama. Od ukupno optuženih 111 lica, u pitanju je 61 Albanac, 44 Srbina, pet Crnogoraca i jedan pripadnik romske etničke zajednice, od čega je ukupno osuđeno 40 osoba.

– Od 61 Albanca optuženog za ratne zločine, 23 su oslobođena, 34 su osuđena i dva se nalaze u bekstvu. Od 44 Srbina, 13 su oslobođeni, četiri su pravosnažno osuđena, a 24 se nalaze u bekstvu. Od pet Crnogoraca, dva su oslobođena, jedan je osuđen pravnosnažno i dva se nalaze u bekstvu. A jedan Rom je osuđen – rekao je Blakaj. Istakao je takođe da nijedna osoba nije osuđena za ratni zločin u kojem su žrtve Srbi. Dodao je da da gotovo 99 odsto žrtava do sada nisu videle nikakvu pravdu. Upozorio je da domaćim sudijama i tužiocima nedostaje i profesionalizma i volje.

– Mi smo kroz praćenje tih procesa u nekoliko navrata jasno videli da domaće sudije izbegavaju da budu članovi sudskih veća u predmetima za ratne zločine, naročito kada su bili optuženi neki komandanti bivše OVK. Jednostavno su izbegavali – kazao je Blakaj, dodajući da je primetan i nedostatak političke volja da se pospeše suđenja za ratne zločine. On je ocenio i da je najveća prepreka nepostojanje saradnje sa tužilaštvom i organima u Srbiji, što je uticalo na stvaranje prostora za nekažnjivost i u Srbiji i na Kosovu.

– Plašim se da će i dalje, i posle rada ovog suda, većina žrtava ostati bez pravde i razočarana u pravdu. Taj ad hoc sud neće doneti univerzalnu pravdu, tako da domaći sudovi i tužilaštva moraju da rade mnogo više, da što više žrtava dobije pravdu – rekao je Blakaj.

Regionalna saradnja ključna

Višnja Šijačić iz beogradskog Fonda za humanitarno pravo podsetila je da postoje procedure za saradnju Tužilaštva za ratne zločine i kosovskih institucija, odnosno uzajamnu pravnu pomoć, što je omogućeno zaključkom Vlade Republike Srbije iz 2013. godine.

– Procedure predviđaju posredovanje misije Euleksa u ovoj saradnji – rekla je Šijačić, dodajući da je inače regionalna saradnja identifikovana kao tema kojoj je potrebno posvetiti više pažnje i unaprediti je. U situaciji kada je Haški tribunal prestao sa radom, a sve zemlje regiona zabranjuju ekstradiciju svojih državljana, tužilaštva moraju brzo i efektivno da sarađuju i pronađu način na koji mogu da razmenjuju dokaze i predmete, ako uopšte žele da procesuiraju ratne zločine, rekla je Šijačić.

Višnja Šijačić: Tužilaštva moraju brzo i efektivno da sarađuju i pronađu način na koji mogu da razmenjuju dokaze i predmete, ako uopšte žele da procesuiraju ratne zločine (foto: MCBG)

– Pravni okvir saradnje institucija u regionu čine međunarodne konvencije, ugovori, protokoli, memorandumi i sporazumi koji su sukcesivno potpisivani između tužilaštava, ali i između država regiona. Kada je reč o sporazumima, Tužilaštvo za ratne zločine ima sporazume koji omogućavaju neposrednu saradnju sa Državnim odvjetništvom Republike Hrvatske, Specijalnim tužilaštvom Crne Gore i Tužilaštvom Bosne i Hercegovine – rekla je Šijačić. Ivana Žanić iz FHP je istakla da je obaveza svake države da za ratne zločine goni lica koja se nalaze na njenoj teritoriji, dostupna su njenom pravosuđu i imaju državljanstvo Srbije.

– Time se zapravo stvara poverenje među državama da će svaka država goniti isključivo lica koja su dostupna njenim organima i koja imaju njihovo državljanstvo. Time se stvaraju dobrosusedski odnosi, ali ono što je možda važnije, time se dodatno pojačava vladavina prava u državama Balkana – kaže Žanić.

(Ne)saradnja

Podaci FHP pokazuju povećanje broja postupaka pokrenutih zahvaljujući regionalnoj saradnji, pa je tako od usvajanja Nacionalne strategije februara 2016. godine Tužilaštvo za ratne zločine podiglo ukupno 15 optućžnica, od čega je najmanje 12 ustupljeno iz BiH, što potvrđuje da je regionalna saradnja neophodna. Ipak, Erna Mačkić iz BIRN-a iz Bosne i Hercegovine kao loš primer saradnje navodi slučaj Novaka Đukića, koji je pravosnažno osuđen u BiH, a zatim prebegao u Srbiju koja još uvek nije prihvatila pravosnažnu presudu. Sličnih slučajeva, kaže, ima još.

– Pred sudom BiH ima više od 30 optužnica za ratne zločine za lica za koja se sumnja da se nalaze u Srbiji, a koja su optužena od genocida do drugih krivičnih dela ratnih zločina za različite prostore, ne samo za Srebrenicu. Ta lica viđamo na televiziji u Srbiji, gostuju, javljaju se uživo u program, međutim, ništa se ne preduzima konkretno na njihovom procesuiranju – navodi Mačkić. Dodaje da je saradnja narušena prethodnih godina, te da sada postoji samo u pojedinačnim slučajevima, zahvaljujući individualnoj inicijativi.

– Srbija ako preuzme predmete, preuzima one koji su manje osetljivi, a ne uzima teže predmete. Nema kvalifikacije za genocid, što je nešto što verovatno dolazi sa aspekta političke prirode u odnosu na BiH – ocenjuje Mačkić.

Nesrazmerne kazne u Hrvatskoj

Jelena Đokić Jović iz Centra za suočavanje s prošlošću „Documenta“ iz Hrvatske kaže da se u Hrvatskoj trenutno svedoči jednostranom pristupu u procesuiranju ratnih zločina, gde se procesuiraju isključivo Srbi.
– Ilustracije radi, 9 od 12 podignutih optužnica u 2016. godini terete čak 93 hrvatskom pravosuđu nedostupna osumnjičena. Samo trojica su dostupna. Radi se o pripadnicima JNA i srpskih jedinica. Većina onih koji su osuđeni prethodnih godina, nedostupni su hrvatskom pravosuđu, a izvršenje pravosnažnih presuda uslovljeno je prisutnošću osumnjičenih – kaže Jović. Upozorila je i da sporna nesrazmerna kazna za srpske i hrvatske jedinice.
– Etnicitet optuženika u procesu odmeravanja kazne i valoriziranju olakšavajućih i otežvajućih okolnosti je ključan, hrvatski sudovi prvostepeno su u gotovo svim postupcima koji su okončani u 2017. pripadnicima hrvatskih jedinica odmerili kazne ispod zakonskog minimuma. Minimum je pet godina, a kao olakšavajuće okolnosti nasvođeni su dotadašnje nekažnjavanje i učešće u Domovinskom ratu, što je sporno – rekla je Jović, dodajući da su osuđenici u slučaju Medački džep, koji uključuje vrlo teške inkriminacije poput višestrukih silovanja, fizičkog, psihičkog i seksualnog zlostavlanja, pa čak i ubistva, osuđeni na 2,5, odnosno za ubistvo na tri godine.

Jelena Đokić Jović iz Centra za suočavanje s prošlošću „Documenta“ iz Hrvatske, navela je da je regionalna saradnja bila najaktivnija u periodu 2012-2014. Prema podacima DORH-a, iz marta 2015. godine, Tužilaštvu za ratne zločine Srbije predati su podaci u 43 predmeta, koji su se odnosili na 81 optuženika. Na osnovu tih podataka, Tužilaštvo za ratne zločine Srbije podiglo je 21 optužnicu za zločine u Hrvatskoj nad osobama koje poseduju hrvatsko državljanstvo. Reč je o zločinima počinjenim u Lovasu, Sotinu, Ovčari, Vukovaru, Belom Manastiru, Tenji… Krivični postupci su sprovedeni i u svim slučajevima doneta je pravosnažna presuda, izuzev zločina u Lovasu, gde je u toku ponovljeni postupak.

– Saradnja je od 2015. do 2017. gotovo posve zamrla, a identičan je trend i u 2018. godini. Nužna je kooperacija pravosuđa u regiji, a ovo dugujemo i žrtvama, jer je za osiguranje pravde za žrtve vrlo nužno i neophodno da se postupci za ratne zločine sprovedu na teritoriji onih država na kojima prebivaju optuženici – navela je ona.

Dodala je da, za razliku od Hrvatske, Srbija ne procesuira na osnovu komandne odgovornosti i podsetila da je takva praksa u Hrvatskoj uvedena u predmetu Norac/Ademi, koji je ustupljen od strane haškog tužilaštva i završen pravosnažnom osudom Norca i oslobađanjem Ademija, na osnovu komandne odgovornosti.

– Uporište je pronađeno u krivičnom zakonu Hrvatske, koji je gotovo identičan i u Srbiji, član 28 . koji zapravo sankcioniše nečinjenje. Tako da se u tom smislu u Hrvatskoj razvila sudska praksa u nesprečavanju podređenih u činjenju zločina, kao u predmetu Glavaš, Zagrebački velesajam i Pakračka poljana. Merčep, Kerestinec, Medački džep, sve su to zločini protiv srpskih civila koji su sankcionisani na temelju komandne odgovornosti – navela je ona.

Tenzije u odnosnima s BiH

Erna Mačkić iz BIRN BiH upozorila je da odnose Bosne i Hercegovine sa Srbijom opterećuju predmeti koji se tiču žrtava koje su bivši pripadnici JNA, poput stradanja u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, koje nikada nije rezultiralo optužnicom u tužilaštvu BiH.
– Bila je zatvorena istraga za taj slučaj, sada je ponovo otvorena. Kao, pojavili su se neki novi dokazi, videćemo koliko će to trajati – kaže Mačkić, dodajući da je uverenje u ekspertskoj javnosti da je to nekako poprimilo političke konotacije, te da će još dugo opterećivati regionalne odnose, slično kao što se dogodilo u slučaju oslobađajuće presude Naseru Oriću.
– Sad imamo i slučaj Dudaković, koji se izjasnio o krivici, što takođe opterećuje regionalnu saradnju. Ne znamo kakva će biti presuda Dudakoviću, ukoliko bude oslobađajuća kao što je to bilo u slučaju Orića, tu će biti podignute tenzije – navodi ona.

Suđenja u odsustvu – nova opasnost

Od zemalja u regionu jedino se u Hrvatskoj sprovode suđenja za ratne zločine u odsustvu, a Jelena Đokić Jović ukazuje na to da, u slučaju da optuženi postanu dostupni hrvatskom pravosuđu, imaju pravo na obnovu postupka. Kako je navela, u 2016. godini trećina suđenja pred sudovima koji su nadležni za ratne zločine (Županijski sudovi Rijeci, Splitu, Osijeku i Zagrebu) je vođena u odsustvu optuženih, od čega su pred Županijiskim sudom u Osijeku svi postupci u 2016. godini sprovedeni u odutnosti optuženika. U 2017. je ukupno 40 odsto suđenja sprovedeno u odsutnosti optuženika.

Erna Mačkić kaže da u BiH ne postoji mogućnost suđenja u odsustvu, zbog čega je i neophodna regionalna saradnja, a Ivana Žanić da zakon u Srbiji dozvoljava suđenja u odsustvu pod određenim uslovima, ali da za sada ne postoje takvi postupci za ratne zločine. Upozorava da su sve jači glasovi u prilog tome da se izmeni zakon kako bi se to omogućilo i podseća da je to bila jedna od glavnih tačaka programa nove tužiteljke za ratne zločine Snežane Stanojković. Najveći problemi su u saradnji s Kosovom, a ako bi se i na Kosovu izmenio zakon i omogućila suđenja u odsustvu, to ne bi doprinelo razvoju dobrosusedskih odnosa.

Ivana Žanić: Suđenja u Srbiji biće usmerena na osobe koje nisu na dohvatu srpskom pravosuđu, a pre svega na kosovske Albance. Time će se povećavati statistika rešenih predmeta, a nećemo imati nikakvu pravdu za žrtve (foto: MCBG)

– Jasno je da će ta suđenja biti usmerena na osobe koje nisu na dohvatu srpskom pravosuđu, a pre svega će biti usmerena na kosovske Albance. Time će se samo povećavati statistika rešenih predmeta, a nećemo imati nikakvu pravdu za žrtve – rekla je Žanić, uz ocenu da oni koji eventualno tako budu osuđeni, neće biti u prilici da odsluže svoju kaznu jer neće biti dostupni pravosuđu.

Bekim Blakaj navodi da su suđenja u odsustvu bila zabranjena uredbom UNMIK-a, ali da je to sada stavljeno van snage, što znači da je pravno moguće izmeniti zakon u tom smeru.

– Verujem da će to biti izgovor za njih da kažu – evo, mi smo procesuirali toliko predmeta, osudili smo toliko ljudi i uspeli smo. Ali verujem da će tu najviše prevarene i dalje ostati žrtve – istakao je Blekaj.

Dalibor Stupar (VOICE)

Print Friendly, PDF & Email