Srbija ne priznaje civilne žrtve jer „nije učestvovala u ratovima“

24. Dec 2019 by Dinko Gruhonjic | Nema komentara

"Država krije istinu, a mlade generacije nose teret zločina na svojim plećima"

Malo mesto Sjeverin kod Priboja ostalo je upisano u istoriji po zločinu koji je počinjen nad njegovim stanovnicima u jesen 1992. godine: oteto je i ubijeno 17 osoba bošnjačke nacionalnosti. Neki od počinilaca su osuđeni, ali porodice žrtava već 27 godina uzaludno traže obeštećenje, podršku i priznanje. Uzaludno, jer ih država Srbija ne priznaje za civilne žrtve rata. To je samo jedan od takvih primera, a razlog je u diskriminatornim odredbama važećeg Zakona o pravima civilnih invalida rata.

Argument države je da se, iako su žrtve otmice u Sjeverinu bile državljani Srbije, zločin dogodio na teritoriji Bosne i Hercegovine, i to od strane Vojske Republike Srpske koju Srbija ne smatra neprijateljskom vojskom. Iz tih razloga, u očima institucija Srbije, oni se ne smatraju civilnim žrtvama rata. Ukoliko Skupština Srbije usvoji nacrt zakona koji je potpunije trebalo da uredi prava civilnih žrtava rata, agonija porodica žrtava će se nastaviti, jer će ista diskriminatorna odredba ostati i u novom zakonu, upozoravaju iz Fonda za humanitarno pravo (FHP) i Sandžačkog odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda (Sandžački odbor).

Semiha Kačar, foto: Medija centar Beograd

Prema važećim zakonskim odredbama, da bi neka osoba stekla status civilne žrtve rata, preduslov je da je pretrpela telesno oštećenje od 50 odsto, i to tokom rata, i od strane neprijatelja, a na teritoriji Srbije. Iz svega navedenoga, jasno je da status civilne žrtve rata mogu da dobiju samo osobe koje su žrtve NATO bombardovanja, i to ukoliko imaju telesno oštećenje od najmanje 50 procenata. Što znači da recimo silovane žene iz vremena rata na Kosovu koje nisu ostale fizički invalidi ne mogu dobiti status civilnih žrtava rata u Srbiji. Pretešku psihičku traumu, dakle, zakon ne prepoznaje.

Semiha Kačar iz Sandžačkog odbora kaže za Autonomiju da porodicama žrtava iz Sjeverina ne samo da nije priznat status civilnih žrtava rata, već oni za državne institucije u Srbiji uopšte i ne postoje.

Zločin nad građanima Sjeverina

Pre 27 godina pripadnici jedinice „Osvetnici“ koja je delovala u okviru Vojske Republike Srpske, presreli su kod mosta na Limu, u mestu Mioče u Bosni i Hercegovini, autobus užičkog preduzeća „Raketa“, koji je saobraćao na redovnoj liniji Priboj-Rudo-Priboj.

Nakon legitimisanja svih putnika, iz autobusa su izveli 16 građana bošnjačke nacionalnosti: Mehmeda Šeba, Zafera Hadžića, Meda Hodžića, Medredina Hodžića, Ramiza Begovića, Derviša Softića, Mithada Softića, Muja Alihodžića, Aliju Mandala, Seada Pecikozu, Mustafu Bajramovića, Hajrudina Sajtarevića, Esada Džihića, Idriza Gibovića, Ramahudina Ćatovića i Mevlidu Koldžić. Potom su ih vojnim kamionom odvezli u pravcu Višegrada, gde su ih svirepo pretukli i potom ubili na obali Drine.

Veče pre toga, ispred porodične kuće u Sjeverinu otet je Sabahudin Ćatović, od kada mu se gubi svaki trag.

Četvorica pripadnika „Osvetnika“ osuđeni su pred Okružnim sudom u Beogradu 2005. godine na višegodišnje kazne zatvora. Na po 20 godina zatvora osuđeni su Milan Lukić, Oliver Krsmanović i Dragutin Dragićević, a na 15 godina Đorđe Šević. Milan Lukić je pred Haškim tribunalom za zločine počinjene u Višegradu osuđen na doživotnu kaznu zatvora 2012. godine.

FHP i Sandžački odbor podsećaju svakog 22. oktobra, na godišnjicu zločina, da višegodišnja potraga porodica za posmrtnim ostacima žrtava još uvek nije okončana. Odnosno, pronađeni su posmrtni ostaci samo jedne žrtve, dok se ostali i dalje vode kao „nestali“. „Neuspešna potraga za telima ubijenih svedoči o svesnom i namernom sprečavanju svakog pokušaja da se otkrije istina o njihovom stradanju“, upozoravaju te dve nevladine organizacije.

Porodice žrtava podnele su tužbu za naknadu štete, ali je ona 2007. godine u Srbiji odbijena, uz obrazloženje da nema odgovornosti države Srbije u njihovom slučaju, jer se otmica dogodila na teritoriji Bosne i Hercegovine. FHP je u ime porodica pre tri godine pokrenuo postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, ali je taj sud odbio da je razmatra jer su se otmica i ubistvo 16 građana bošnjačke nacionalnosti dogodili pre nego što je Srbija postala članica Saveta Evrope i potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima.

U ovom slučaju, jedini pozitivan iskorak načinila je opština Priboj, koja je pomogla u izgradnji spomen-obeležja koje je otkriveno u oktobru 2015. godine, što predstavlja redak primer odgovornog odnosa institucija Srbije prema žrtvama koje dolaze iz manjinske etničke zajednice.

I žrtve „Oluje“ bez statusa civilnih žrtava rata

Aktuelni Zakon o pravima civilnih invalida rata iz 1996. godine omogućio je da tek nešto više od 1.200 ljudi u Srbiji stekne status civilne žrtve, iako je neuporedivo veći broj građana pretrpeo teške povrede osnovnih prava u ratovima iz devedesetih godina 20. veka. Na primer, ni 24 godine posle hrvatske vojno-policijske operacije „Oluja“, tokom koje je raseljeno više od 200.000 Srba, opljačkana njihova imovina, a više stotina njih je ubijeno, nijedna žrtva „Oluje“ u Srbiji danas nema status civilne žrtve rata. Razlog je opet isti: Srbija kao civilne žrtve rata ne prepoznaje osobe koje su nastradale van teritorije Srbije, iako to Zakonom o pravima civilnih invalida rata nije izričito propisano.

Neke žrtve „Oluje“ ili članovi njihovih porodica uspeli su da ostvare prava po tom zakonu, ali su im ona ukinuta jer je praksa 2013. godine promenjena. Tada je FHP podneo zahtev za priznanje statusa civilne žrtve u ime drugih žrtava nesrpske nacionalnosti iz Sjeverina koji su takođe, kao i žrtve iz „Oluje“, povredu pretrpele van teritorije Srbije. Umesto da prihvati zahtev, Ministarstvo rada i socijalne politike zauzelo je stav da se zakon ne primenjuje na slučajeve kada su smrt ili povreda nastupile na teritoriji drugih republika bivše Jugoslavije. Tako su ne samo odbili zahtev žrtava iz Sjeverina, već su ukinuli i sva ranija rešenja kojima su bila priznata prava žrtvama iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Prema podacima FHP-a, od 2015. godine do danas ministarstvo je ukinulo 27 rešenja i time te ljude ostavilo bez ranije stečenih zakonskih prava.

Dragan Pjevač, foto: Medija centar Beograd

Advokat Dragan Pjevač iz Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih lica sa prostora bivše Jugoslavije kaže za Autonomiju da Koordinacija ne dovodi u pitanje pravo vojnih žrtava rata da ostvare beneficije, ali dodaje da je primetno da su civilne žrtve isključene. On dodaje da ih prilikom izrade nacrta novog zakona niko nije ni konsultovao, iako bi mogli da daju značajan doprinos.

Svoje nestale proglašavaju mrtvima da bi ostvarili svoja prava

Ekspertkinja za tranzicionu pravdu, istoričarka Marijana Toma kao primer navodi devojčicu koja je teško stradala od granate u „Oluji“. Ona je prvo dobila status civilne žrtve rata, ali joj je on potom oduzet pre nekoliko godina, jer se ranjavanje desilo van granica Srbije.

„Da nepravda bude još veća, ni porodice otetih i nestalih osoba sa Kosova nemaju status civilnih žrtava rata, jer kategorija nestalih ne postoji u zakonu. Zbog toga su prinuđeni da proglašavaju mrtvima svoje nestale da bi dobili status civilnih žrtava rata. To u stvari pokazuje svu licemernost Srbije, čak i prema ’svojim’ žrtvama“, kaže Marijana Toma za Autonomiju.

S druge strane, navodi ona, kod pripadnika oružanih formacija kriterijumi su mnogo niži nego za civile. „Dva su motiva za takav tretman civilnih žrtava i njihovih porodica. Prvo, skupo im je da plaćaju reparacije za toliki broj žratava. A drugo je politički motiv: da se zadrži narativ da Srbija nije učestvovala u ratovima“, kaže Marijana Toma. Ona upozorava i na činjenicu da praktično niko ne govori o prisilno mobilisanim izbeglicama u Srbiji, koji su potom prolazili kroz torturu i prisilno odvođeni na ratišta u Hrvatsku i u Bosnu i Hercegovinu, gde su neki od njih izgubili život, a neki ostali invalidi.

Marijana Toma, foto: Medija centar Beograd

Dragan Pjevač kaže da su se neke porodice nestalih “tajno prijavile” na Kosovu, jer po tamošnjim zakonima mogu da ostvare prava po osnovu zakona koji tretira pitanje nestalih osoba. Dodaje da je Koordinacija dostavila nadležnima u Srbiji svoj predlog zakona o nestalima i sada čekaju da vide kakav će epilog biti.

Srbija ne vodi računa o svim svojim građanima, skoro tri decenije ona radi sve kako bi sakrila istinu. A ta istina je potrebna svim mladim generacijama ne samo u Srbiji, nego na celom eksjugoslovenskom prostoru. Iako nisu odgovorne za zločine, mlade generacije nose teret tih zločina na svojim plećima“, zaključuje Semiha Kačar.

Dinko Gruhonjić (Autonomija)

(Tekst je nastao u okviru projekta „Protiv mržnje i stereotipa, bez patetike i lažnog saosećanja – profesionalno i afirmativno“ koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva)

Print Friendly, PDF & Email