Sveprisutna diskriminacija LGBT+ populacije u Srbiji

23. Dec 2019 by Ekipa VOICE | Nema komentara

Tri četvrtine pripadnika LGBT+ polulacije u Novom Sadu bilo je izloženo psihičkom nasilju, dok je polovina njih doživelo i neki vid fizičkog zlostavljanja
Parade ponosa koje se održavaju u strogo kontrolisanim uslovima, pod pratnjom policijskih kordona naoružanih do zuba, ili isticanje gej opredeljenja aktuelne premijerke – nisu nikakav pokazatelj o unapređenju prava LGBT+ populacije u Srbiji. Upravo suprotno, to su često samo “argumenti” za nečinjenje države u pogledu suzbijanja diskriminacije tih osoba, ukazuju za Autonomiju pripadnici LGBT+ zajednice. Pripadnica LGBT zajednice, Petra Vereš, kaže za Autonomiju da, iako je neravnopravnost očita, društvo nema razumevanja za ovu zajednicu: ‘’Uvek se postavlja to pitanje ‘šta još hoćete’’. Oni smatraju da imamo gej premijerku, pa da je time sve u redu i da smo svi zadovoljni. U realnosti, LGBT zajednica nema jednaka prava, ne možemo da ostvarimo brak, ne možemo da ostvarimo prava na usvajanje deteta, tehnički ne možemo ni slobodno šetati.‘’ Zakoni koji regulišu položaj LGBT+ zajednice naizgled su zadovoljavajući. Pored Ustava i Krivičnog zakonika, sigurnost je garantovana i Zakonom o zabrani diskriminacije svih manjina, u koje su uračunate i seksualne. Međutim, postavlja se pitanje, koliko je to primenjeno u praksi i da li su prava LGBT osoba zaista jednaka. Pripadnica LGBT populacije, Petra Vereš, smatra da strejt i gej osobe nemaju jednaka prava: ‘’Mi nemamo ista prava, ja ne mogu izaći na ulicu i poljubiti osobu istog pola i da to nekome ne zasmeta. Sa druge strane, bilo koja osoba heteroseksualne orijentacije to može’’. LGBT osobe u Srbiji pretežno trpe verbalno, psihičko i socijalno nasilje u vidu izolovanja iz društva, dok je i fizičko nasilje prisutno. Na osnovu istraživanja iz 2017. godine koje je sproveo Centar za demokratski razvoj društva, zajedno sa grupom IZAĐI i zaštitnikom građana Novog Sada, 76% pripadnika LGBT populacije u Novom Sadu bilo je izloženo psihičkom nasilju, dok je 50% njih doživelo i neki vid fizičkog zlostavljanja barem jednom u životu zbog njihovog seksualnog ili rodnog identiteta.

Prajd, Novi Sad

Pripadnik LGBT populacije koji je želeo da ostane anoniman, kaže za naš portal da se oseća mnogo slobodnije po pitanju svog identiteta od kada živi u inostranstvu: ‘’Od kada sam otišao iz Srbije, definitivno imam manje straha i više slobode da radim šta ja hoću, i da me niko ne osuđuje, a u Srbiji je to drugačije. Dok sam živeo u Srbiji bilo je dosta teško u srednjoj školi, uvek je bilo prisutno verbalno zlostavljanje. Nije bilo fizičkog zlostavljanja, ali sam svedočio više puta prebijanju mladih zbog toga. Nažalost, ja sam se suviše plašio da bilo šta govorim ili radim.’’ Na osnovu već pomenutog istraživanja javnog mnjenja, izveden je i podatak da 43% građana Novog Sada, da saznaju da im je dete pripadnik LGBT zajednice, pomoglo bi mu, ali tako što bi “potražilo lek za taj problem”. Sa druge strane, da je u pitanju njihov prijatelj, 35% građana bi prihvatilo tu činjenicu, ali bi pokušavali da ne razgovaraju o tome, dok bi 25% ispitanika potpuno prestalo da komunicira sa svojim prijateljem. Isidora Isakov iz grupe IZAĐI, kaže da mnogi pripadnici LGBT nisu ni svesni diskriminacije, jer veruju da je problem u njima, a ne u društvu, te takođe navodi da je autocenzura u LGBT zajednici snažna: ‘’Mali je procenat mladih koji dođu kod nas i kažu da su diskriminisani i da im je potrebna podrška. Razlog je to što oni veruju da je društvo u pravu i da sa njima nešto nije u redu. Kasnije, kroz rad sa njima, dolazimo do informacija o diskriminaciji unutar škole, koja je verbalna, u nekim situacijama i fizička, do diskriminacije u drugim društvenim grupama, što je diskriminacija prilikom izlaska, druženja, diskriminacija unutar porodice, posla i slično. Vrlo često ako osoba nije bila fizički napadnuta zbog pretpostavljene seksualne orijentacije ili rodnog identiteta, oni će kazati da nisu diskriminisani. Tek kada im postavite pitanja o tome da li otvoreno drže za ruku svog partnera i slično, onda kažu naravno da ne. Time je jasno da je ta autocenzura u stvari snažna.’’ Pored socijalne diskriminacije, Filip Kocevski iz IZAĐI navodi za Autonomiju da je i sistemska diskriminacija prisutna, te da je to u zdravstvenim institucijama vidljivo. Ta diskriminacija nije lično sprovedena od zaposlenih, već od strane samog sistema, te su trans osobe najviše ugrožene po tom pitanju: ‘’Zdravstvo i zdravstvene institucije su zapravo mesto na kojima dolazi do diskriminacije, posebno trans osoba, gde trans osobe nisu u mogućnosti da dođu do adekvatne zdravstvene zaštite, zbog toga što se njihov lični identitet, odnosno rodni identitet ne poklapa sa identitetom u dokumentima.’’

Filip Kocevski

Još jedan važan aspekt koji utiče na položaj LGBT zajednica svakako su mediji. Naime, na osnovu istraživanja iz 2018. godine o projektnom finansiranju u informisanju grada Novog Sada koje je sproveo Centar za demokratski razvoj društva, ukupno je 87 projekata bilo odobreno, 12 projekata je bilo sa tematikom marginalizovanih grupa, a od koji LGBT nije imao ni jedan. Dane Pribić iz Centra za demokratski razvoj društva, ocenjuje finansiranje medija grada Novog Sada u kontekstu LGBT nulom: ‘’Projektno finansiranje mi ne stavljamo u kontekst LGBT zajednice. Možemo da damo jednu veliku nulu. To nije paušalna ocena, prosto to je ocena bazirana na osnovu iznosa sredstava koje su opredeljene za projekte koji tematizuju LGBT zajednicu, taj broj projekata je nula, samim tim je i iznos sredstava nula, tako da nula i nula daju jednu golemu nulu.’’ Docentkinja sa Filozofskog fakulteta, te predavačica izveštavanja o marginalizovanim grupama, Smiljana Milinkov, navodi da se nedovoljno izveštava o LGBT zajednici u domaćim medijima, a kada se izveštava, to je ili o paradi ponosa ili na problematičan način u rubrikama crne hronike: ‘’Kada govorimo o diskriminaciji LGBT osoba svakako možemo govoriti i o diskriminaciji u medijima. Prevashodno mislim na medijsko isključivanje u smislu da su vrlo malo prisutni, a sa druge strane, kada su prisutni reč je o jednoj praksi vrlo problematičnog medijskog izveštavanja. Kada se izveštava o LGBT zajednici, uglavnom se na loš način izveštava o nekim dešavanjima iz crne hronike, a tada se ni ne poštuje pravilo zaštite identiteta. Sa druge strane, pored crne hronike, drugi povod je izveštavanje o paradi ponosa, što i jeste jedna jako važna tema, ali ne sme da se izveštavanje o LGBT osobama svede samo na paradu ponosa i crnu hroniku.’’

Smiljana Milinkov

Pripadnici ove populacije, isključeni su iz pravnog sistema po mnogim pitanjima. Ni brak, kao ni usvajanje deteta, nisu im omogućeni, te oni ne uživaju ni u naslednim i drugim pravima koji proističu iz bračne ili vanbračne zajednice. Srbija je jedna od tri evropske zemlje koje imaju prepreku u samom ustavu za donošenje zakona o istopolnim brakovima. Brak se u našem Ustavu smatra samo odnosom između muškarca i žene. Takođe, iako su nova istraživanja pokazala da transseksualizam nije mentalno oboljenje, u Srbiji je ono klasifikovano kao psihički poremećaj pod šifrom F64.0, što doprinosi potvrdi stigmatizacije. Sanja Kosović (Autonomija) (Tekst je nastao u okviru projekta „Protiv mržnje i stereotipa, bez patetike i lažnog saosećanja – profesionalno i afirmativno“ koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva)
Print Friendly, PDF & Email