News Ticker

Tajne službe i država fascinirana njima

O paralelnim službama bezbednosti i političkim obračunima

Teško je pretpostaviti da postoje organizovane stranačke službe bezbednosti, ali je sigurno da su delovi obaveštajnih agencija pod stranačkom kontrolom ili bliski pojedinim stranakama, odnosno u njihovom interesu zloupotrebljavaju državne resurse, ocenjuju sagovornici VOICE-a. Oni navode da i državne tajne službe koriste usluge pojedinih privatnih obaveštajnih centara, čija je uloga veoma nejasna, i ističu da priča o paralelnim, vandržavnim centrima za prisluškivanje ne sme ostati još samo jedna afera u nizu koja će se koristiti za međustranačke obračune, već se mora u potpunosti raščistiti i dobiti epilog pred sudom.

Priča koja periodično „zabavlja“ javnost u Srbiji, u fokus je ponovo došla nakon što je prošle nedelje lider pokreta Dosta je bilo Saša Radulović u opširnom pismu obelodanio da ga je nekadašnji zaštitnik građana, a sada predsednik Pokreta slobodnih građana Saša Janković, navodno, 2014. godine upoznao sa postojanjem paralelne službe bezbednosti koju je, po Radulovićevim rečima, Demokratska stranka gradila od 2004. godine i koja je „sada jača, modernija i bolje opremljena od državne”.

– Ako pogledate moj izveštaj kao zaštitnika građana videćete da sam davno napisao da u Srbiji postoje nedržavne službe bezbednosti, paralelni centri prisluškivanja – odgovorio je Janković nešto kasnije u obraćanju medijima, dodajući da to imaju mnoge stranke i da ne zna kako je Radulović shvatio da se radi o DS.

Nikakva to tajna nije, danas postoje ljudi koji za stranke, organizacije, pojedince, rade stvari koje su zakonom zabranjive – rekao je Janković dodajući: – Veliko je pitanje za naš sektor bezbednosti zašto dozvoljava ovakvu vrstu rada, a ona postoji odavno.

U izveštaju Zaštitnika građana za 2016. godinu se zaista nalazi informacija o postojanju nedržavnih organizacija koja se bave bezbednosnim poslovima, kao i predlog da svako posedovanje opreme za presretanje elektronskih komunikacija, mimo nacionalne agencije, treba da bude kriminalizovano.

Zloupotreba sukobljenih frakcija

Direktor Centra za nacionalnu i međunarodnu bezbednost Fakulteta bezbednosti Univerziteta u Beogradu Darko Trifunović za VOICE ističe da je priča o stranačkim službama bezbednosti zapravo pogrešna interpretacija, jer je situacija takva da stranke guraju svoje ljude u službe, radi sopstvenog interesa.

– Ne postoji paraslužba, u smislu da je to organizovano. Unutar službe kadrovi zloupotrebljavaju kapacitete različitih službi da bi bitku, koja se vodi u političkoj areni, “začinili” podacima koji stižu odatle. Svaka stranka gura svoje ljude u različite službe i od tih ljudi se očekuje da ne budu lojalni državi Srbiji, nego stranci i stranačkim interesima. Zato smo tu gde jesmo. Uzmite samo Demokratsku stranku Srbije, koliko je ona svojih kadrova ugurala u Bezbednosno-informativnu agenciju? Na kraju krajeva, probajte vi da se zaposlite danas u BIA ili bilo kojoj drugoj službi ili bilo kom drugom ministarstvu. To je nemoguća misija, svi znamo šta je potrebno – navodi Trifunović.

BIA ne postoji

Darko Trifunović: Bezbednosno-informativna agencija zapravo ne postoji, odnosno ne radi u interesu države (foto: MCBG)

Direktor Centra za nacionalnu i međunarodnu bezbednost Fakulteta bezbednosti dr Darko Trifunović ocenjuje da Bezbednosno-informativna agencija zapravo ne postoji, odnosno da ne radi u interesu države.
Neko će reći da ja govorim protiv BIA-e. Naprotiv, ja želim da ih ohrabrim da budu konačno u službi građana i Srbije i da se odupru uticajima – kaže Trifunović. Podseća na brojne afere poput kiparskih para, otkupa zrenjaninske uljare, NIS-a, borskih rudnika ili prodaje Telekoma koje su, po njegovim rečima, sve primeri transnacionalnog kriminala kojim bi trebalo da se bavi upravo BIA.
– Jeste li vi čuli da su oni nešto od tog radili? Šta je radio Saša Živaljević u Makedoniji? Ko je njega poslao u parlament? Kako to da srpske službe nisu znale o puču u Crnoj Gori? To naše odmetnute službe rade,a sutra kada građani Srbije budu osuđeni u Crnoj Gori, šta će se tada desiti? Da li o tome neko razmišlja – upozorava Trifunović ocenjujući da je utisak da se neko u ime građana Srbije bavi najtežim krivičnim delima poput terorizma.
– Tu nisu stvari kako treba i, po mom mišljenju, oni ne rade u interesu srpskog naroda i srpske države, već sprovode uske stranačke interese. I zato smo tu gde jesmo – ističe Trifunović.

I programski koordinator Instituta za evropske poslove Tibor Moldvai za VOICE ocenjuje da je postojanje stranačkih obaveštajnih službi moguće samo ukoliko su „i BIA i ostale službe na to zažmurile“, odnosno ako se to radi u prećutnoj ili otvorenoj saradnji sa njima. Zbog toga je za njega verovatniji scenario da se iza službi koje pominju Radulović i Janković zapravo kriju frakcije zvaničnih tajnih službi koje su u međusobnom sukobu, a bliske pojedinim strankama.

– U današnjoj skupštini imamo poslanike koji iznose podatke o drugim poslanicima ili kolegama iz medija ili nevladinog sektora za koje se teško može pretpostaviti da su ih dobili na drugi način osim preko obaveštajnih službi ili policije. Zatim se ti podaci koriste u političke svrhe i kompromitovanje protivnika – kaže on. Moldvai podseća i na 2012. godinu, kada je tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić optužio „ljude koji koriste visoke funkcije u mnogim službama da gospodare životima, te da prisluškuju najpre njega, a zatim i Aleksandra Vučića.“

– Ukoliko je bio u pravu, to može da nam govori da je upravo ostao deo kadra iz DS koji se ponaša samostalno u okviru zvaničnih službi. Isti slučaj je bio i sa pomenutim kadrovima SPS tokom Vlade Zorana Đinđića, a verovatno da će najgora situacija biti nekoj novoj Vladi Srbije, koju ne bi sačinjavao SNS, jer je prisutnost SNS kadrova u sektoru bezbednosti sada ogromna – ističe Moldvai.

Zoran Živković: Brojni političari u Srbiji fascinirani službom, bilo da su u velikom strahu od nje ili da pokušavaju da od nje naprave saveznika

Bivši predsednik Vlade Srbije i bivši savezni ministar unutrašnjih poslova Zoran Živković za VOICE ocenjuje da je moguće da neka politička opcija, u nekom trenutku, uspe da zloupotrebi informacije kojima raspolaže služba bezbednosti, a koji se tiču političkih neistomišljenika, ali da je nemoguće da stranka napravi službu koja može da bude izvor relevantnih informacija. Dodaje da je svaka priča na tu temu plod mašte nekoga ko nema dovoljno podataka o činjenicama ili nekoga ko želi da „tabloidnim pristupom temi uzbuni javnost“.

– Službe koje se bave špijunažom ili kontrašpijunažom imaju dva važna segmenta: jedno je tehnika, a drugo su ljudi. Tehniku možete da nabavite sada vrlo povoljno i lako, ali vam treba nekoliko hiljada ljudi koji će to obrađivati, bilo kao operativci na terenu, bilo kao analitičari u kabinetima ili laboratorijama, da biste dobili rezultate koji imaju bilo kakvu vrednost – ističe Živković, dodajući da su brojni političari u Srbiji fascinirani službom, bilo da su u velikom strahu od nje ili da pokušavaju da od nje naprave saveznika.

Industrijska i(li) politička špijunaža

Sa druge strane, izvršni direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Predrag Petrović za VOICE kaže da je moguće i postojanje privatnih obaveštajnih centara.

– To nije samo svojstvo i specifičnost Srbije. I u Mađarskoj je slična situacija i tamo postoji veliki broj takozvanih privatnih obaveštajnih kompanija. U razgovoru sa njihovim bivšim kontraobaveštajcima možete da saznate da ni oni ne mogu sve to da suzbijaju, jer su im ograničeni resursi, pa moraju da se usresrede na najvažnije kontraobaveštajne poslove. Svuda u svetu je taj takozvani obaveštajni autsorsing (outsourcing) najveći problem za kontrolu i nadzor, jer je jako teško da utvrdite s kim ko radi i u čijem interesu – kaže Petrović dodajući da su neke od tih firmi usmerene na takozvanu industrijsku i poslovnu špijunažu.

Predrag Pwetrović: Državne službe bezbednosti rade sa ograničenim resursima i same koriste usluge privatnih firmi za obezbeđenje ili obaveštajne privatne kompanije (foto: MCBG)

– Što se tiče optužbi oko postojanja paralelnih prislušnih centara koji su moćniji od državnih ili ravni njima, to su zaista ozbiljne optužbe. Ukoliko se radi o zloupotrebama, ukoliko je to sve usmereno ka špijunaži političkih protivnika, onda bi to, u svakom slučaju, trebalo BIA da suzbija. Njena je obaveza kontraobaveštajna zaštita, pre svega državnih institucija, ali i političke partije su deo države, ukoliko se radi o parlamentarnim partijama – kaže Petrović. Podseća da priče o paralelnim prislušnim centrima datiraju iz vremena Zorana Đinđića i Biroa za komunikaciju na čijem čelu je bio Vladimir Beba Popović, te Zorana Janjuševića, ali da je osnovni problem što nema epiloga takvih afera, pa se one onda koriste za političke obračune.

Petrović navodi da državne službe bezbednosti rade sa ograničenim resursima i da same koriste usluge privatnih firmi za obezbeđenje ili obaveštajne privatne kompanije.

–Nastoje tako da nadomeste te svoje ograničene resurse, ali na neki način i da prikriju odgovornost u cilju izvođenja tajnih operacija – kaže Petrović.

Ko i koliko prisluškuje

Institut za evropske poslove (IEA) objavio je letos podatke Bezbednosno-informativne agencije o broju prisluškivanih građana i pravnih lica tokom 2015. i 2016. godine, dok Vojnobezbednosna agencija nije dostavila takve podatke.
– Na osnovu naredbe Višeg suda u Beogradu, Agencija je u 2015. godini primenila posebne mere prema 360 fizičkih i 8 pravnih lica. U 2016. godini broj fizičkim lica prema kojima su primenjivane posebne mere je porastao na 405, dok je broj pravnih lica ostao isti, 8. Činjenica da je broj prisluškivanih fizičkih lica u izbornoj godini porastao za više od 10 odsto ostavlja prostor za sumnju da su službe bezbednosti pod političkim uticajem – navedeno je tada u saopštenju IEA.

Moldvai ističe da je teško poverovati da DS od 2004. godine stvara paralelnu obaveštajnu službu, jer se u tom periodu nalazi u opoziciji.

– Sve do 2007. godine oni su ostali tu, a glavne poluge su vodili DSS, G17, uz podršku SPS-a manjinskoj vladi. Teško je poverovati da neko takav ima pristup podacima i tolikoj infrastrukturi koja bi omogućila izgradnju paralelne nedržavne službe bezbednosti – kaže Moldvai.

I bivši predsednik DS Zoran Živković kaže da je priča o tome da je DS imala svoju tajnu službu za prisluškivanje – besmislica.

– Apsolutno odgovorno tvrdim da to nije postojalo, niti se o tome govorilo niti razmišljalo do februara 2004. godine, a siguran sam da ni posle toga nije bilo uslova da se tako nešto uradi. Ono što je verovatno tačno, to je pitanje zloupotreba tajnih službi, odnosno zloupotreba BIA-e i dve vojne službe u svrhe dominacije jedne političke opcije. I to se dešavalo u vreme komunizma, to se dešavalo u Miloševićevo vreme, to se, odgovorno tvrdim, nije dešavalo u vreme kada je Vladu Srbije vodio Zoran Đinđić, i ja poslednjih godinu dana. A šta se dešavalo posle, to je na nadležnim organima da utvrde – kaže Živković.

Da li će najnovija politička afera o bezbednosnim službama ponovo ostati bez epiloga? Kada će javnost napokon saznati punu istinu o tome kakva je uloga tajnih službi u političkim dešavanjima i životima građana? (foto: pixabay)

Trifunović ističe da nije potrebno imati neku specijalnu opremu da bi se neko prisluškivao i pratio, te da to uključuje i praćenje medijskih nastupa, e-mail korespodencije, kao i praćenje tviter i fejsbuk naloga.

Svaka stranka ima tu neku analitiku. Šta ti botovi rade? Prate šta neko kaže i to minimiziraju, ali istovremeno ne samo da se prate razgovori zloupotrebom službi kadrova iznutra nego se na ovaj određeni način potpuno legalno ostvaruju ciljevi tog praćenja – kaže on.

Istražiti, a ne zataškati

Sagovornici VOICE-a ističu da se najnovije optužbe o paralelnim službama moraju istražiti i okončati sudskim postupkom, a pogotovo je to obaveza kada se u obzir uzme činjenica da su tajne službe propustile da zaštite premijera Zorana Đinđića od ubistva, odnosno imali udela u tome.

– Posle skandala sa prisluškivanjem predsednika 2012. godine, ministar policije Ivica Dačić izjavljuje da to sigurno nema veze sa njim kao ministrom unutrašnjih poslova, ali ima sa policijom, jer ne postoji jasan sistem nadzora i kontrole akcija. To znači da imate otvoreno priznanje ministra policije da je ona nemoćna, da reforme nisu dale efekta ili nisu ni sprovedene. Političke stranke već sad imaju podatke o građanima, uvide u birački spisak, telefone, adrese i to je dovoljna bojazan da one poseduju i nešto više. Na taj način one mogu vrlo lako da manipulišu podacima u političke svrhe i u političkoj borbi – upozorava Moldvai.

Dodaje da se godinama radi sve da se nezavisna tela poput Agencije za borbu protiv korupcije, Ombudsmana i Poverenika za informacije od javnog značaja kompromituju, te da im se poslednjih godina smanjuje formalna moć i uticaj.

– To nas dovodi do zaključka da je zapravo to smišljen potez unapred, te da se time svesno ili nesvesno otvara prostor za različite manpulacije, pa i moguće postojanje stranačkih obaveštajnih službi – kaže Moldvai.

Bez adekvatne kontrole službi

Institut za evropske poslove (IEA) objavio je u junu ove godine rezultate istraživanja kapaciteta Odbora za kontrolu službi bezbednosti, tokom kojeg su analizirani sastav i ovlašćenja ovog parlamentarnog odbora u smislu kontrole (ne)zakonitog prisluškivanja građana i privatnih kompanija. Istraživanje koje je trajalo više od godinu dana, pokazalo je da Odbor nema mogućnosti za efikasnu i efektivnu kontrolu službi bezbednosti iz najmanje četiri razloga: članovi odbora nisu formalno ni neformalno obrazovani za posao koji im je zakonom poveren; nemaju iskustva u radu bezbednosnih službi; administrativna i stručna pomoć članovima Odbora ne postoji; Bezbednosno-informativna i Vojnobezbednosna agencija, koje su bile predmet ovog istraživanja, ne žele da budu odgovorne za svoj rad.

I Živković kaže da ova afera ne sme da se, po običaju, zaboravi.

– Svi oni koji su o tome govorili ili dali neke činjenice treba da pred nadležnim organima potvrde ili demantuju autentičnost onoga što su rekli ili napisali. I to važi za sve afere, ne samo za ovu. Tu je krivica i onih koji iniciraju i emituju te afere, ali i nadležnih državnih organa, pre svega tužilaštva koje mora po saznanju da na svaku takvu stvar reaguje i da, u najkraćem mogućem roku, obavesti javnost da li je to besmislen trač ili je to nešto što ima osnova, da li je pokrenut postupak istrage ili nije – ističe Živković.

Tibor Moldvai: Teško poverovati da DS od 2004. godine stvara paralelnu obaveštajnu službu, jer se u tom periodu nalazi u opoziciji (foto: MCBG)

Moldvai kaže da, koliko je njemu poznato, nijedan od navoda Ombudsmana i Poverenika nije detaljno analiziran u Skupštini Srbije ili drugim nadležnim telima. Podsetio je i da je u Godišnjem izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije koji su postojali u takvoj formi, u procesu evropskih integracija ova problematika pokrivena tek s nekoliko redova.

– Oba nezavisna tela su više puta navodila da je broj prisluškivanih lica oko 400.000, a Institut je od samo jednog mobilnog operatera dobio vrlo visoku cifru presretnutih komunikacija. Sa druge strane, BIA je Institut izvestila da je taj broj neverovatno mali. Ombudsman je pozvao na usvajanje nekoliko važnih zakona koji bi koliko toliko ovu oblast uredili, poput Zakona o bezbednosnim proverama, ali dosad nije ništa urađeno – rekao je Moldvai.

Jačanje političkog uticaja u BIA

U spomenutom izveštaju Zaštitnika građana za 2016. godinu, uz napomenu da se ne beleže značajnija postignuća u resoru bezbednosti tokom te godine, između ostalog podseća se i na najznačajnije preporuke, mišljenja i zakonodavne inicijative Zaštitnika građana po kojima nije postupljeno u prethodnoj godini.

– Sistemski problemi u sektoru bezbednosti i dalje su aktuelni, odnosno ne beleže se značajnije aktivnosti na njihovom otklanjanju, uprkos tome što su Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti još 2012. godine predložili 14 mera za unapređenje stanja. Stoga se ključne manjkavosti, ali i predlozi za poboljšanje položaja građana u odnosu na organe uprave, ponavljaju i u ovom izveštaju – stoji između ostalog u izveštaju. Navodi se i 12 predloga za poboljšanje položaja građana u ovoj oblasti, među kojima i preporuka za ujedinjenje postojećih tehničkih mogućnosti različitih agencija i Policije u jednu, nacionalnu agenciju, koja bi pružala tehničke usluge presretanja komunikacija i drugih signala svim ovlašćenim korisnicima.

Oprema za presretanje komunikacija treba da bude prikupljena od različitih organa i sa različitih mesta na kojima se trenutno nalazi i data na korišćenje toj agenciji, čiji rad mora da bude pod strogom kontrolom – stoji u ombudsmanovom izveštaju i zahteva se da posedovanje ove opreme, mimo državne agencije, bude kriminalizovano. Apostrofira se i potreba za obezbeđenjem neizbrisivog beleženja pristupa telekomunikacijama, uz sve podatke koji su potrebni da bi se mogla izvršiti naknadna kontrola zakonitosti i pravilnosti pristupa.

Dodajmo da strah od zloupotrebe bezbednosnih službi dodatno pothranjuju i predložene izmene i dopune Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji, koji je u proceduri, a koje predviđaju da akt o sistematizaciji i uređenju radnih mesta donosi direktor BIA, bez konkursa. Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić upozorio je na više problematičnih rešenja u predloženom zakonu, a kako je navedeno u saopštenju Poverenika, glavne primedbe odnosile su se na rešenja kojima se uređuju bezbednosne provere i ona kojima se uređuje način određivanja tajnosti podataka. Dodajemo i da BIA i Vlada nisu prihvatile primedbe i sugestije Poverenika.

Dalibor Stupar (VOICE)
Naslovna fotografija: pixabay

 

 

1 Comment on Tajne službe i država fascinirana njima

  1. Mirko Pavlović // December 4, 2017 at 1:09 pm // Reply

    Treba videti ovako se ponaša direktorica Visoke poslovne škole strukovnih studija u Novom Sadu-dr Jelena Damnjanović, Otpustila je profesore pod “tehnološki višak”, a zaposlila je 24 za godinu dana novih uprkos zabrani zapošljavanja u javnom sektoru. Pre neki dan je kupila novi službeni auto, a kaže da je Škola 12 mil. dinara u gubitku za prvih 6 meseci. Dozvoljava profesorima da dolaze jedanput nedeljno za 80000 din. mesečne plate. ZAŠTO NOVINARI OVO NE ISPITAJU?

Leave a Reply