Troškovnik Skupštine Vojvodine: Ne košta nas demokratija, nas košta nedemokratija

31. Oct 2020 by Denis Kolundzija | Nema komentara

"Obim nadležnosti prilično uzak u odnosu na ostale teritorijalne autonomije u Evropi"

Između 1992. i 2016. za izbor izvršne vlasti u Vojvodini nikad nije bilo potrebno da prođe više od mesec dana nakon konstituisanja novog saziva pokrajinske Skupštine. U četiri saziva članovi Izvršnog veća/Pokrajinske vlade birani su čak na sam dan konstituisanja novog saziva, dok je u preostala četiri saziva ta tačka dnevnog reda pred poslanike dolazila između 14 i 28 dana nakon konstitutivne sednice. Za izbor nove Pokrajinske vlade nakon izbora održanih 21. juna ove godine – i pored nadmoćne većine koju je na izborima obezbedila Srpska napredna stranka (76 poslanika od ukupno 120 poslanika) – bilo je ipak potrebno neverovatnih 90 dana – po Statutu AP Vojvodine, i bukvalno u poslednji čas.

Da Pokrajinska vlada sa novim-starim premijerom Igorom Mirovićem nekim slučajem nije izabrana 29. oktobra, odnosno 90 dana nakon konstitutivne sednice Devetog saziva , predsednik vojvođanskog parlamenta morao bi da raspusti Skupštinu i raspiše nove izbore (član 40. Statuta APV).

Otkada je 1992. dobila epitet višestranačke, Skupština Vojvodine se od tada sastaje u proseku jednom u mesec i po dana: između 2. jula 1992. i izbora 2020. održano je ukupno 224 sednice (uključujući svečane i tematske), odnosno u proseku na svakih 45 dana, s tim da je bilo slučajeva kada je isti dan održano više sednica.

Uprkos ovakvom proseku, pokrajinski poslanici tradicionalno vole da u svoju odbranu kažu da se „njihove obaveze ne mogu svoditi samo na prisustvo skupštinskim sednicama“, već da oni svoj mandat „opravdavaju i na sednicama skupštinskih odbora i tome slično“. To sve, naravno, pod uslovom da postoje sednice skupštine i odbora.

Velika sala Skupštine Vojvodine: kad institucije zaćute

U novom, Devetom sazivu Skupštine Vojvodine, maltene svi odbori, njih 19, formirani su 29. oktobra. Samo jedan odbor bio je aktivan od 31. jula – onaj za administrativna i mandatna pitanja. O njihovim sednicama, a bilo ih je, prema saznanjima VOICE, „dosta“, nema nijedne vesti na zvaničnom sajtu Skupštine Vojvodine.

Ono o čemu su na tim tajnim sednicama raspravljali, kako saznajemo, bilo je, naravno, i pitanje zapošljavanja poslanika – o kojem broju je reč, VOICE nije uspeo da dobije zvaničan podatak, ali nam je nezvanično rečeno da će taj broj biti „na nivou iz ranijeg perioda“.

Ali, to što nakon konstitutivne sednice ne samo da nije bilo skupštinskih sesija, već nije bilo ni sednica najvećeg broja skupštinskih odbora, ne znači da su poslanici bili uskraćeni za svoje prinadležnosti. VOICE-u su, naime, pojedini pokrajinski poslanici potvrdili da su u međuvremenu poslanicima na stalnom radu u Skupštini isplaćivane plate, dok je ostalima uredno isplaćivan poslanički dodatak.

Sedam miliona evra za (ne)rad

Kada se saberu plate, poslanički dodaci, naknade za obavljanje funkcije, dnevnice, putni troškovi i troškovi zvaničnih putovanja u inostranstvo, poslanici u prethodnom sazivu (2016-2020.) koštali su vojvođanski budžet preko 7 miliona evra (881 milion dinara), pokazuju podaci koje je Skupština Vojvodine dostavila VOICE-u.

Građani bi verovatno rekli „mnogo je, kume“, političari bi uzvratili da „demokratija košta“. Mera stvari bi bila kada bi postojala korelacija između onoga što predstavnička dela „proizvode“, a to su zakoni ili druge vrste aktova, njihove aktivnosti i drugo, i onoga koliko troše. Nažalost, ta korelacija ne postoji, smatra docent dr Dušan Vučićević sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

„Ona ne postoji ne zato što predstavnička tela troše previše, jer je, uporedno gledano, novac koji se izdvaja za njihov rad premali, već zato što ne ’isporučuju’ gotovo ništa, pa onda ispada da smo mi kao građani i za tu količinu novca koja se iz budžeta za njih izdvaja preplatili njihov rad, odnosno još češće nerad“, navodi Vučićević u razgovoru za VOICE.

Dušan Vučićević: Nezajažljiva potreba da se iz centra kontroliše baš svaka mesna zajednica (Foto: N1)

U mandatnom periodu 2016-2020, najviše je iz budžeta izdvojeno za poslaničke plate – 437 miliona dinara. Između 2016. i 2020, prema podacima Skupštine Vojvodine, na stalnom radu u Skupštini bio je njen predsednik, četvoro potpredsednika Skupštine, broj predsednika skupštinskih odbora varirao je u tom periodu između 12 i 14, broj šefova poslaničkih grupa na stalnom radu između 5 i 6, dok je profesionalnih poslanika bilo između 42 i 45. I to sve za nešto više od 4 godine rada, 38 skupštinskih sednica i preko 450 sednica skupštinskih odbora.

U proteklih 28 godina, samo je saziv 2012-2016. iskočio iz proseka održavši čak 51 sednicu; od 2000. taj broj je varirao između 27 i 38. Pre 2000. godine sednica je bilo između 6 i 18 za čitav mandat.

Pokrajinski poslanici odvajkada te brojke, i otuda svoj redak boravak u Velikoj sali Skupštine, najčešće brane neažurnošću izvršne vlasti, koja je i najveći predlagač odluka (mada to mogu biti i sami poslanici) i u tom kontekstu nadležnostima AP Vojvodine. Da su one šire i značajnije, ispada, bilo bi i više sednica i posla za pokrajinske poslanike.

Obim nadležnosti koje ima Skupština APV je dobro opravdanje za neaktivnost, napominje Dušan Vučićević i slaže se s onima koji se žale kako ingerencije koje ima pokrajinska skupština zaista nisu velike i da bi mogle da budu veće. Vučićević potom ističe sledeće:

„Sumnjam, međutim, da je to ključni razlog jer ni Narodna skupština nema preveliku ulogu u političkom životu Srbije iako bi prema Ustavu, nadležnostima i onome što je dobra demokratska praksa u svetu, pozicija Skupštine morala da bude najvažnija. Zbog toga bih pre rekao da je sudbina Skupštine APV uvezana sa sudbinom svih ostalih institucija i autoritarnom praksom koju, u okviru formalno demokratskih pravila i procedura i institucionalnog aranžmana, sprovode predstavnici izvršne vlasti“.

Dodatni problem, smatra sagovornik VOICE-a, je i sada već ustaljen običaj da se koalicije na subnacionalnom nivou u Srbiji, počev od lokalnih samouprava do autonomne pokrajine, moraju upodobiti onim koje se formiraju na republičkom nivou. I kada se spoje ta dva faktora – uloga „protočnog bojlera“ koju imaju predstavnička tela za odluke koje donosi egzekutiva i pre svega predsednik Republike i nezajažljiva potreba da se iz centra kontroliše baš svaka mesna zajednica u Srbiji – dobija se, prema onome što je sve češće opšti stav u društvu, komentari da je demokratija skupa i da mnogo košta. Ključni problem sa tim komentarima je što nisu tačni jer ne košta nas demokratija, naš košta nedemokratija.

Plata za jedan dan

Svojevremeno je u medijima osvanuo komentar da pokrajinski poslanici na stalnom radu u Skupštini, s obzirom na tempo održavanja sednica, svoju platu uspevaju da zarade za jedan dan.

Istinu govoreći, u protekla tri meseca većina njih zaradila ju je i bez tog jednog dana rada.

U prethodnom sazivu, plata pokrajinskog poslanika iznosila je, prema podacima koje je VOICE dobio od Skupštine Vojvodine, 95.130,33 dinara u bruto iznosu, odnosno 67.506,28 dinara u neto iznosu. Na to treba dodati poslanički dodatak koji je u 2020. godini iznosio 43.217 dinara (35% neto plate predsednika skupštinskog odbora). Prošle godine dodatak je iznosio oko 37 hiljada, a 2016. oko 35 hiljada dinara. Sve u svemu, 364,3 miliona dinara isplaćeno je na to ime za čitav mandat.

Poslanici koji nisu „na plati“ u Skupštini dobijaju samo poslanički dodatak i dnevnicu koja je do novog saziva iznosila oko 2.700 dinara. Za to je između 2016. i izbora 2020. izdvojeno 16,5 miliona dinara.

Retki prizori: rad u plenumu (Foto: Beta)

Prethodni saziv nije prvi koji je imao preko polovine poslanika na stalnom radu u Skupštini (uključujući predsednika, potpredsednika, šefove poslaničkih grupa i predsednike odbora). No, ako stvarno stoji teza da su nadležnosti AP Vojvodine i njene skupštine male, te da je zbog toga njihov angažman skroman, a hteli bi da je mnogo veći, postavlja se pitanje opravdanosti zapošljavanje tolikog broja poslanika. U, recimo, SAD tek retka predstavnička tela saveznih država mogu da ponude profesionalni status svojim poslanicima i platu od koje mogu da žive.

Zaista, teško da mnogo ljudi veruje da profesionalni status, s pripadajućom platom, vojvođanskih poslanika korespondira s obimom i kvalitetom njihovih poslaničkih angažmana. Ne baš prijatna etiketa Skupštini kao „sigurnoj kući“ za zaslužne partijske vojnike nije, naravno, nastala od dolaska naprednjaka, naprotiv.

Docent dr Dušan Vučićević napominje da se po tome Skupština APV ne razlikuje od drugih institucija:

„Praktično sve institucije kod nas su postale mesto za nagrađivanje partijskih vojnika. I, nažalost, to nije samo praksa od dolaska naprednjaka na vlast, već je problem klijentelizma i partokratije duboko srastao sa onim kako mi u Srbiji vidimo politiku. Stanje je samo danas izraženije nego ranije i čini se da uspešno nastavljamo da probijamo dno jer je kvalitet ljudi koji obavljaju važne funkcije verovatno niži nego ikada.”

Za današnju situaciju on upire prstom u model po kome je ustrojena Srpska napredna stranka – velika popularnost predsednika stranke među građanima koja se, kao u sistemu spojenih sudova, preliva na sve liste kojima je on nosilac bez obzira na to ko su ljudi koji se na tim listama nalaze.

„I ovo, takođe, nije prevelika novost. U periodima kada je partija-majka, Srpska radikalna stranka, učestvovala na opštim izborima, a kada su se republički izbori održavali po proporcionalnom, a lokalni po većinskom sistemu, radikali su osvajali i po trećinu glasova manje na lokalnim izborima nego na nacionalnim. Deo građana je i tada imao visoko poverenje u lidere partije, ali nije bio zadovoljan personalnim rešenjima na nižim nivoima i glasao je za neke druge kandidate. Već duže vreme, odnosno od ukidanja direktnih izbora za predsednike opština i gradonačelnike, građani suštinski nemaju mogućnost da ’dele’ glasove i po inerciji na svim nivoima, od mesnih zajednica do republike, podržavaju Aleksandra Vučića na čije ime se u institucije ušlepaju zaslužni partijski kadrovi za koje niko nije ni glasao i kojima je stalno zaposlenje, na primer u Skupštini APV, jedini način da se i materijalno i karijerno ostvare“, ukazuje sagovornik VOICE-a.

Kako do drugačije skupštine?

Ako se vratimo na početak priče, problem nije samo u tome koliko ko zarađuje i da li je „na plati“ u Skupštini Vojvodine, već u nepostojanju korelacije troškova s isporučenim „proizvodom“. U slučaju vojvođanske skupštine dodajmo – i sa „slikom“ koju već godinama sami pokrajinski poslanici o sebi i Skupštini šalju u javnost. Šta treba preduzeti da se to promeni – izmena izbornog sistema, više nadležnost ili, što da ne, manje poslanika (jedna Slovenija s približno isti brojem stanovnika kao Vojvodina ima manje poslanika od vojvođanske skupštine)?

Docent dr Dušan Vučićević pred tim pitanjem nastupa kao umereni skeptik:

„Malo je novih sistemskih rešenja od kojih se mogu očekivati dramatične promene preko noći. Promena izbornog sistema je verovatno jedna od retkih iako nije čarobni štapić i ne treba imati prevelika očekivanja, naročito ako do promene dođe u nedemokratskom kontekstu. Mi imamo proporcionalni izborni sistem sa jednom izbornom jedinicom i zatvorenim blokiranim listama na svim nivoima. To je toliko retka i ekstremna varijanta proporcionalnog izbornog sistema da je u Evropi uz Srbiju ima samo još Crna Gora. Iz toga proističu ogromni problemi od kojih je verovatno najvažniji taj da mi kao birači u stvari ne biramo, nego samo glasamo, a takav način ‘izbora’ onda dovodi do toga da nemamo osećaj da nas iko predstavlja u institucijama i da postoje poslanici kojima možemo da se obratimo kad imamo neki problem. A onda nas sve to dodatno pasivizira jer nam je moć da na nešto utičemo u međuizbornom periodu maksimalno sužena i gotovo da ne postoji, osim kada izađemo na ulicu.“

“Obim nadležnosti, u odnosu na ostale teritorijalne autonomije u Evropi, prilično uzak”

Navodi i da postoji mogućnost povratka na mešoviti izborni sistem, premda napominje da je podvarijanta koju je Vojvodina imala u periodu 2004-2012. po ishodima bila izrazito disproporcionalna, pa je tako lista oko DS-a sa manje od 21% osvojenih glasova imala 58 od 120 mandata u pokrajinskom parlamentu. Da bi se to izbeglo, valjalo bi razmotriti i druge podvarijante mešovitih sistema.

„Problem je što mi o institucionalnim rešenjima ne razgovaramo, barem ne tamo gde građani mogu da nas čuju, već se obraćamo jedni drugima u nekim našim nišama iz kojih glasovi ne preskaču zid koji je podignut prema centru javne sfere“, navodi sagovornik VOICE-a koji na matičnom fakultetu predaje o političkim sistemima kao i o izborima i izbornim sistemima.

On, međutim, ne smatra da je broj poslanika u Skupštini APV (120) previsok, posebno ako bi se govorilo o tome šta treba da bude njegova uloga, a ne iz prizme onoga što je realno stanje.

„Postoji jedna grupa autora koja navodi da idealna veličina parlamenta odgovara kubnom korenu iz broja stanovnika/birača i po tom kriterijumu broj poslanika u pokrajinskom parlamentu je gotovo idealan“, napominje Vučićević.

Kad je u pitanju obim nadležnosti, Vučićević potvrđuje da je on, u odnosu na ostale teritorijalne autonomije u Evropi, prilično uzak. Ključno pitanje, napominje, pre odgovora na to kolike nadležnosti su potrebne Vojvodini jeste šta društvo u Srbiji u stvari hoće – unitarnu državu ili decentralizaciju i jačanje regiona, kao i da li nam je potrebna asimetrična decentralizacija kakvu imamo sada ili postoje dobri razlozi da razgovaramo o premrežavanju čitave teritorije Srbije jednim međunivoom koji se ozbiljno razlikuje od onoga što imamo sa upravnim okruzima kao primerom dekoncentracije vlasti.

„A ovo pitanje je sa razlogom zapaljivo jer su nam iskustva iz skorije prošlosti negativna, a te negativne sentimente nije lako ukloniti iz kolektivne memorije građana, naročito kada često oni koji su najglasniji u zahtevima za povećanjem nadležnosti nemaju za cilj da urede demokratski zajednicu u kojoj živimo i da približimo poslove koji se obavljaju građanima, već zahteve izdižu čak i na nivo odvajanja, pozivajući se na primer autonomije u SFRJ koja je bila sve osim demokratski uređene države. I onda deo građana s pravom, uključujući tu i mene, postavi pitanje, a šta vam je zaista cilj – demokratizacija, decentralizacija i izgradnja institucija ili prilika da se u tim užim jedinicama ponašate jednako autokratski i igrate ulogu koju Beograd trenutno ima, samo u vašem dvorištu. Jednostavno, nekad nije samo važno šta se traži nego i ko to traži, zaključuje docent dr Dušan Vučićević.

Denis Kolundžija (VOICE)

Print Friendly, PDF & Email