News Ticker

Uniforma kao nacionalističko-erotski fetiš i pokazatelj karaktera

MINISTAR VOJNI POSETIO GRANICARE

Ministar odbrane Aleksandar Vulin ne nosi vojnu uniformu, već crnu odeću sa oznakom Ministarstva odbrane i tom „privatnom ikonografijom“ nanosi štetu Vojsci Srbije, iako istovremeno možda donosi njemu i koalicionim partnerima glasove onih kojima militaristička ikonografija budi emocije, ocenjuju sagovornici VOICE-a. S druge strane, u Ministarstvu odbrane podsećaju da su uniforme nosili i drugi ministri vojni.

VOICE je od Ministarstva odbrane tražio odgovor na nekoliko pitanja u vezi sa uniformama koje ministar Vulin često nosi, pre svega da li je, u skladu sa članom 48. Zakona o vojsci, sam sebi izdao posebno odobrenje za nošenje uniforme. Zanimalo nas je i kojim vojnim formacijama pripadaju te uniforme, te ako nisu uniforme Vojske Srbije, po kom osnovu ministar vojni sme da ih nosi? Iz Ministarstva odbrane dobili smo kratak odgovor da je u pitanju radna odeća.

– Pravilnikom o opštim logističkim potrebama u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije (SVL, br.31/11) definisano je da su u VS u upotrebi sledeće vrste odeće: vojne uniforme, radna, zaštitno-radna, specijalna, službena i sportska oprema. Odeća koju je nosio ministar Vulin pripada kategoriji radne, zaštitno-radne odeće i ne predstavlja vojnu opremu. Nosi se bez oznaka činova, te su je nosili i prethodni ministri: Tadić, Šutanovac, Gašić i Đorđević, kao i državni sekretari i pomoćnici ministra – navedeno je u odgovoru MO.

Van svih pravilnika

Novica Antić: Vulinova ikonografija šteti ugledu vojske (foto: N1)

Predsednik Vojnog sindikata Srbije Novica Antić za VOICE ističe da su nošenje i upotreba uniformi u Vojsci Srbije propisani pravilnikom koji precizira u kom slučaju ministar i predsednik mogu da nose ratnu uniformu.

– Uniforma koju bi ministar mogao da nosi prilikom posete vojnim jedinicama, terenskim vežbama je uniforma M10, maskirna sa digitalnom šarom. Koliko znam, to što ministar Vulin nosi kao uniformu ne prepoznaje nijedan propis u Vojsci Srbije. Dakle, ja ne bih uopšte rekao da on nosi vojnu uniformu. On nosi neku odeću crne boje, na kojoj ima oznake Ministarstva odbrane – kaže Antić. Dodaje da je ocena krši li time Vulin neki propis pitanje za pravnike, a da po njegovom mišljenju iza svega stoji dodvoravanje.

To nije uniforma, to je neki stajling koji je samo njemu znan, a koji očigledno šteti ugledu vojske zato što vidim da svima to smeta. Mislim da je to proizvod dodvoravanja pojedinih ljudi iz vojske njemu, jer znaju da on uniformu voli još kad je bio šef kancelarije za Kosovo i Metohiju – kaže Antić.

Vulin je “uniformu” nosio i dok je bio šef kancelarije za KiM (foto: Beta)

Ističe i da bi ministar ili predsednik uz uniformu obavezno trebalo da nose kapu, te da se pri raportu u jedinicama strogo pridržavaju strojevih pravila.

– Strojeva pravila znače da ministar mora da ima kapu i da otpozdravi oficiru koji je njega pozdravio. Sećate se kako je Tomislav Nikolić obilazio vojsku, bio je u maskirnoj uniformi sa kapom ispred stroja, pozdravio je rukom stroj, oni mu otpozdravljaju i to je to. Ispoštovana su pravila sližbe koja obavezuju i njih i nas – ističe Antić dodajući da čak i rezervisti na vežbama moraju da se ponašaju u skladu sa strojevim pravilom.

Privatna ikonografija Če Gevare

Aleksandar Bošković: Srbi su ratnički narod k’o što je u onom filmu „Štefica Cvek u raljama života“, lik koga glumi Bata Živojinović – superljubavnik (foto: Medija centar Beograd)

Antropolog Aleksandar Bošković za VOICE ukazuje da je fascinacija vojskom globalni fenomen, dok je, po njegovom mišljenju, pitanje ministra Vulina i njegovih uniformi „psihološki fenomen“.

– Zaista ne znam šta on znači i koga predstavlja. On je zgodan da napada druge, da vređa, jako je zgodan kao neka vrsta megafona, kao neko ko preti. Kao onaj šibadžija koji se pojavi na igralištu, pa preti da će prebiti svu decu koja su manja od njega. Čisto sumnjam da u vojsci, pošto tamo ipak rade profesionalci koji su završili vojne škole i koji imaju iskustva, njega bilo ko shvata ozbiljno – navodi Bošković.

Podseća da je Vulin ranije bio levičar koji je nosio majice sa Če Gevarom i fotografisao se ispod Če Gevarinih postera, te da je ta ikonografija s uniformama možda plod želje da se imitira idol.

– Ali to je njegova privatna ikonografija, to je njegov privatni ego-trip i ne verujem da na bilo koga utiče to što nosi uniformu, osim na njega samog – kaže naš sagovornik.

Uniforma uz odobrenje ministra

Član 48. Zakona o vojsci Srbije propisuje način upotrebe uniforme:
Vojna lica su obavezna da nose uniformu u skladu sa pravilima službe.
Vojna uniforma, znak pripadnosti Vojsci Srbije i oznake činova odnosno zvanja uređuju se pravilom koji donosi predsednik Republike, na predlog ministra odbrane.
Zabranjeno je nošenje vojne uniforme sa znakom pripadnosti Vojsci Srbije i oznakama činova, odnosno zvanja licima koja ne vrše vojnu službu, osim po posebnom odobrenju ministra odbrane.

Psiholog Žarko Trebješanin ocenjuje da ljudima nošenje uniforme verovatno imponuje, posebno političarima kojima služi kao maska kojom se poistovećuju s vojnim licima, podsećajući pri tom da je vojska jedna od institucija u koje građani imaju najveće poverenje.

– Verujem da političarima jeste stalo do toga da ih ljudi opažaju kao da su deo te jedne moćne institucije kao što je vojska – kaže Trebješanin za VOICE. Na opasku da se Aleksandar Vulin slično oblačio i kada je bio na čelu kancelarije za Kosovo i Metohiju, koja nije oružana formacija, Trebješanin kaže da je ta kvaziuniforma delovala „malo mračno“, jer se za crne košulje i odeću vezuju nezgodne situacije.

– Meni je, pre svega psihološki, interesantno da ljudi vole da imaju taj imidž vojnika. Čak imate i to da ljudi vole da nose one mantile i kapute, gde imate one kao epolete. I zaista se razlikuju ljudi koji to vole i oni koji ne nose takve mantile. I to jeste jedna posebna psihologija tih ljudi, jedan poseban profil, gde ima dosta od toga vojničkkog mentaliteta – kaže Trebješanin.

Kako ističe, kod nekih ljudi se lako vidi da su u pitanju autoritarne ličnosti koje vole moć i disciplinu, vole da postoji lestvica i da se zna ko šta radi u svakom momentu.

– To su oni ljudi koji imaju vrlo rigidna shvatanja, mišljenje koje je crno-belo, vrlo uprošćeno, dogmatsko. I naravno, to su ljudi koji su apsolutno spremni da se povinuju svakome ko je iznad njih, da slušaju, da budu submisivni, a prema svima koji su ispod imaju potrebu da pokažu svoju moć. Imate čak prezir prema tim ljudima koji su manje moćni ili nemoćni. I to je onaj tipičan karakter koji je istraživana još tamo tridesetih godina, kada je nacizam počeo da zauzima one pozicije vlasti, tako da su to ljudi koji su, kako kaže Frojd, predstavljali ljudsku osnovu nacizma – ističe Trebješanin.

„Veliko“ poverenje u vojsku

Različita istraživanja koja se bave poverenjem građana u državne institucije godinama unazad, uglavnom, pokazuju da je poverenje u Vojsku veliko. Tako je prošlogodišnje istraživanje Agencije “Dip dajv” (Deep dive), pokazalo da 57 odsto građana ima poverenja u Vojsku Srbije, što je, kako je navedeno, porast u odnosu na 2011. godinu kada je taj procenat iznosio 37 odsto. Ipak, to je mali pad u odnosu na ranije, jer je istraživanje Centra za slobodne izbore i demokratiju iz 2015. godine, rađeno za potrebe kancelarije Zaštitnika građana Saše Jankovića, pokazalo da čak 61 odsto ispitanika ima poverenju o vojsku.
Zanimljivo je, međutim, da je poverenje u Vojsku varira u odnosu na to ko ga meri. Tako su, na primer rezultati Balkan Monitor istraživanja, koje je u junu 2010. godine sprovela međunarodna agencija za istraživanje javnog mnjenja, Galup, u saradnji sa Evropskim fondom za Balkan, pokazali da je Vojska Srbije zamenila crkvu na prvom mestu.
Od 2008. godine poverenje u Vojsku Srbije poraslo je sa 63 odsto na 73 odsto u 2010. Godini – navodi se u rezultatima ovog istraživanja objavljenim na sajtu Ministarstva odbrane. Međutim, na istom sajtu moguće je pronaći i istraživanje Cesida iz 2009. godine, po kojem vojska te godine beleži porast poverenja sa 21 na 27 odsto. Dakle, ni blizu brojkama iz drugog istraživanja.

Stereotipom protiv stereotipa

Žarko Trebješanin: Ljubitelji uniformi bili su tokom tridesetih prošloga veka – ljudska osnova nacizma (foto: linkedin)

Jedan od uvreženih stereotipa jeste da Srbi, kao ratnički narod, vole i podržavaju svu tu militarističku ikonografiju. Od devedesetih naovamo, gotovo da nema onog ko nije imao neki komad vojne ili policijske opreme ili uniforme, a moguće ih je i danas kupiti na buvljacima i vojnim otpadima, pa ih ljudi neretko koriste za rad, pecanje i razne druge aktivnosti, podsećaju naši sagovornici.

– Postoje ta istraživanja, ja naravno ne mogu da tvrdim koliko su ona zbilja pouzdana, ali ima ih koja govore o tome da se kod nas ponovo vraća ta čežnja za služenjem vojnog roka i da bi, maltene, polovina mladih bila spremna da sutra opet ide i da služi vojni rok. Sve to govori da očigledno nije baš tako neutemeljeno i da se na osnovu toga dobijaju neki glasovi – kaže Trebješanin.

Bošković, pak, ne veruje da među elitom i građanima Srbije postoji neka stvarna fascinacija uniformama.

– Što se tiče stvarne fascinacije, prvi šef Generalštaba u istoriji srpske vojske bio je Čeh. Sve što treba da se organizuje i uradi kako treba, to smo morali da uvezemo. Tako da, čak i u XIX veku, kad se formirala srpska vojska, vi nemate nekog sposobnog čoveka nego vladar ima najviše poverenja u Františeka Zaha. I onda on vrši tu dužnost – kaže Bošković.

On negira i stereotipe po kojima su Srbi ratnički narod koji voli vojsku, podsećajući da je u poslednjim ratovima, devedesetih godina XX veka, odziv na mobilizaciju bio 10 do 15 odsto.

– Srbi su ratnički narod k’o što je u onom filmu „Štefica Cvek u raljama života“, lik koga glumi Bata Živojinović – superljubavnik. Srpska sklonost ka ratovanju je otprilike slična tome – molimo boga da ne bude rata – navodi Bošković.

Dalibor Stupar (VOICE)

Print Friendly, PDF & Email
About Dalibor Stupar (30 Articles)
Novinar od 2001. godine. Počeo je u novosadskoj TV produkciji "UrbaNS” koja je, u sklopu ANEM-a, funkcionisala i kao dopisništvo TV B92 iz Beograda. Nakon toga, radio je nekoliko godina u novosadskom "Građanskom listu", i pisao za portale "Autonomija.info", "Magazin Vojvodina" i međuregionalnu agenciju "AIM-ng". U novembru 2006. godine za reportažu “Čokoladni reper i beli brat”, snimljenoj u sklopu projekta “Triput” Novosadske novinarske škole na takmičenju TV minijatura Press Vitez dobio “Povelju za studentski rad”. Decembra 2007. dobija drugu nagradu za najboljeg mladog novinara koju uručuju NNŠ i Fondacija “Konrad Adenauer”. Od februara 2017. saradnik VOICE-a. Karikaturista portala "Autonomija.info" od maja 2016. godine.

1 Trackbacks & Pingbacks

  1. Antić: Stajling samo Vulinu znan, šteti ugledu vojske | CENTAR ZA RAZVOJ SINDIKALIZMA

Leave a Reply