News Ticker

VOICE: Vojvođanskom hemijskom kompleksu preti gašenje, uprkos potrošenom bogatstvu

Moglo bi se desiti da vrlo brzo 3.000 radnika vojvođanskog hemijskog kompleksa, ili većina njih, ostane bez posla

Ukupan ceh koji će poreski obveznici platiti za pokrivanje gubitaka pančevačke Azotare i Petrohemije te kikindskog Metanolsko-sirćetnog kompleksa (MSK) porastao je na preko 770 miliona evra, prema podacima Agencije za privredne registre. Ipak, uprkos ogromnim davanjima države – umesto kojih je, recimo, moglo da bude izgrađeno 15 mostova poput novog Žeželjevog –  tri velike fabrike vojvođanskog hemijskog kompleksa i dalje posluju očajno i pitanje je da li će moći da nastave sa radom ili će biti ugašene, i to u vrlo kratkom roku.

Tri preduzeća predstavljaju veliku opasnost za stabilnost državnog budžeta, zbog čega je Međunarodni monetarni fond u sporazumu o novom aranžmanu potpisanim sa Vladom Srbije insistirao da država treba da prestane da ih finansira, odnosno da treba ih privatizuje. Ukoliko do toga ne dođe, nastavak poslovanja ovih preduzeća biće veoma neizvestan. Kakva sudbina bi mogla da ih očekuje pokazuje primer Azotare u kojoj je već najavljen stečaj, pri čemu će sva radna mesta biti zatvorena a zaposleni će dobiti otpremnine. Ovih dana neuspešno je okončan i ponovljeni tender za MSK, jer se nije javio niti jedan zainteresovani investitor. Tender za Petrohemiju je najavljen za septembar a ni tu ništa ne najavljuje pozitivan ishod. Stoga bi se moglo desiti da vrlo brzo 3.000 radnika vojvođanskog hemijskog kompleksa, ili većina njih, ostane bez posla.

“Te firme su sada na žalost toliko propale da niko više neće da ih kupi, a veštačko održavanje u životu košta mnogo. Pitanje je da li će s tim dalje nastaviti iz političkih razloga”, kaže u razgovoru za VOICE glavni urednik NIN-a Milan Ćulibrk.

“Izgleda da ipak neće, i to zbog MMF-a, jer je skidanje tih firmi sa državne pomoći poslednji preostali zadatak Vlade”, dodaje.

Država je tokom godina na razne načine finansirala poslovanje ovih preduzeća: putem direktnih subvencija, kredita iz državnih fondova, opraštanjem dugova prema sebi i prema drugim državnim preduzećima, pre svega Srbijagasu… Tako je praktično nemoguće ući u trag koliko je novca upumpala u tri gubitaša. Ipak, jasno je da će ukupan gubitak koji su napravili na kraju biti plaćen iz budžeta, odnosno ceh će snositi građani.

Milan Ćulibrk: “Te firme su sada na žalost toliko propale da niko više neće da ih kupi” (foto: Medija centar Beograd)

Prema finansijskim izveštajima objavljenim na sajtu Agencije za privredne registre, ukupan gubitak Azotare tokom godina narastao je na 43,3 milijarde dinara, odnosno na 367 miliona evra, Petrohemija je izgubila 39,7 milijardi, odnosno 337 miliona evra, a MSK 8,5 milijardi, to jest 72 miliona. Sve zajedno, tri firme su izgubile 91,5 milijardu dinara, odnosno 776 miliona evra.

Da bi bilo jasno o kolikom se gubitku radi, izgradnja novog Žeželjevog mosta plaćena je 50 miliona evra, a izgradnja i opremanje nove zgrade Instituta u Sremskoj Kamenici, takozvane “Kamenice 2”, 30 miliona. Drugim rečima, da nisu plaćali održavanje tri fabrike u životu, poreski obveznici u Srbiji su mogli da dobiju 15 novih mostova poput Žeželjevog ili 25 modernih klinika.

Ćulibrk ocenjuje da je to rađeno iz političkih razloga, da bi se pokazalo kako je Vlada sposobna da rešava probleme, a gašenje 3.000 radnih mesta bi svakako bilo nepopularno. Sada se to, dodaje, vraća kao bumerang.

“Sećam se kada je tadašnji premijer Aleksandar Vučić, nakon što je Vlada iz budžeta Metanolsko-sirćetnom kompleksu dala 600 miliona dinara da ponovo pokrene proizvodnju, izjavio da je MSK naša budućnost i da će se investicija višestruko vratiti. Ispostavilo se da je ta fabrika dok nije radila gubila godišnje osam miliona evra, a kad je počela da radi za tri godine je napravila gubitak od 50 miliona evra, dakle dva puta više”, navodi Ćulibrk.

Konsultant za strana ulaganja Milan Kovačević kaže da da država nema dovoljno znanja da proceni da li takve fabrike mogu opstati.

“Bez ikakve procene se ulazi u njihovo spasavanje, bukvalno naglavačke, bez obzira koliku cenu to ima i da li to usporava celu privredu”, ukazao je Kovačević u razgovoru za VOICE.

Na opasnost koju ova tri preduzeća, kao i druge gubitaške firme pod kontrolom države, predstavljaju po budžet ali i ekonomiju u celini, ukazivao je i Fiskalni savet. U radnom dokumentu Fiskalnog saveta “Kako dalje: Reforme javnog sektora i zaključavanje uravnoteženog budžeta u Srbiji” navodi se da je njihova privatizacija dvostruko važna za javne finansije i za privredni rast.

“S jedne strane, ova preduzeća i dalje predstavljaju fiskalni rizik, a s druge nedovoljno investiraju i tako koče privredni rast umesto da ga pokreću”, naveli su u Fiskalnom savetu.

U Fiskalnom savetu Azotaru ocenjuju kao firmu koja svoje neuspešno poslovanje pokriva neplaćanjem računa za gas i upozoravaju da Petrohemija trenutno privremeno nema problema u poslovanju zbog povoljnih svetskih cena njenih proizvoda, ali da ovo preduzeće nema mogućnost da trajno opstane u pozitivnoj zoni bez prestrukturiraranja i velikih investicija.

“To znači da se privatizacija ne sme dalje odlagati, jer će vrlo brzo postati fiskalni problem”, zaključuje se u dokumentu FS “Fiskalna kretanja u 2017. i preporuke za 2018. godinu”.

Zbog svega toga, MMF je Vladi kao nužan uslov za novi aranžman za podršku budžetu postavio stečaj ili privatizaciju ovih firmi.

Predsednik Saveza samostalnih sindikata Vojvodine Goran Milić kaže da su višestruki razlozi za propast ovih preduzeća.

“Te firme imaju zastarelu tehnologiju, njima se svih ovih godina loše upravljalo, načini na koje se ulazilo u privatizaciju nisu bili dobri”, ocenjuje Milić u razgovoru za VOICE.

Ćulibrk takođe ukazuje na loše upravljanje.

“Podsećam da je Vlada davno bila obećala da će u te firme uvesti profesionalni menadžment ali to nikada nije uradila”, navodi.

Milan Kovačević: “I industrije imaju rok trajanja a mi to, izgleda, ne razumemo” (foto: Medija centar Beograd)

Na loš menadžment ukazivao je i sam Vučić koji je čak pre dve godine ustvrdio da su ga čelnici ovih preduzeća “lagali” i slali mu “lažne izveštaje”. Ostaje pitanje zašto to nije dobilo sudski epilog, pošto je pravljenje lažnih izveštaja o poslovanju krivično delo.

Milan Kovačević ukazuje i na činjenicu da sem preduzeća i mnoge industrije tokom godina postaju neatraktivne za ulagače, te da i u tome treba tražiti razlog za neuspeh privatizacije vojvođanskog hemijskog kompleksa.

“Postoji skoro istraživanje koje je pokazalo da od 500 najvećih kompanija u svetu, samo 20 postoji duže od 50 godina. Kao što čovek ima svoj vek tako i industrije imaju rok trajanja a mi to, izgleda, ne razumemo”, napominje.

Najveći gubitnici u svemu, pored poreskih obveznika, svakako će biti i radnici u tri fabrike. Zaposlenima u Azotari već su ponuđene otpremnine čiji maksimalni iznos neće moći da pređe 12.000 evra.  S obzirom koliko je država novca potrošila održavajući u životu ova preduzeća, postavlja se pitanje da li je to malo.

“Azotara je od početka 2014. do kraja 2017. izgubila 180.000 evra po zaposlenom a sve se to pokriva iz budžeta”, ukazuje Ćulibrk.

“Kolike god da su otpremnine jasno je da će uvek biti male iz aspekta radnika a velike iz aspekta države”, kaže Milić.

On postavlja pitanje šta će se desiti sa radnicima kada potroše novac od otpremnina.

“Prava muka će isplivati kada se otpremnine potroše, a potrošiće se jer mnogi od tih ljudi sigurno neće brzo naći novi posao”, upozorava.

Vladimir Čvorkov (VOICE) 

Print Friendly, PDF & Email

Leave a comment

Your email address will not be published.


*


This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.