Žrtve kao baražno punjenje za nove ratove

08. Dec 2019 by Dinko Gruhonjic | Nema komentara

Žrtve i svedoci ratnih zločina: Izigravanje pravde i ruganje preživelima

Žrtve i svedoci ratnih zločina u Srbiji nalaze se na potpunoj margini i gotovo da ne postoje u društvu, koje i inače boluje od hroničnog nedostatka empatije, dok institucije rade na zataškavanju ratnih zločina, kažu sagovornici Autonomije i navode da se vlasti žrtava sete samo o raznim godišnjicama, kada “svoje” žrtve koriste kao argument da odgovornost prebace na drugu stranu.

Ekspertkinja za pitanja tranzicione pravde, istoričarka Marijana Toma kaže za Autonomiju da političke elite u Srbiji nikada nisu bile voljne da se bave temama ratnih zločina.

„Čak i u vreme kada je na vlasti bila liberalna stuja, i tada su radili pod pritiskom. Današnja nacionalistička vlast time manipuliše i njima te godišnjice poput ’Oluje’ dolaze kao dobar šlagvort ne da bi se bavili srpskim žrtvama, već da bi odgovornost prebacila na drugu stranu. Godišnjica ’Oluje’, godišnjica NATO bombardovanja… obeležavaju se ne da bi se vlast bavila srpskim žrtvama, već da bi se izmenio narativ za odgovornost za ratove iz devedesetih godina 20. veka“, kaže Marijana Toma.

Marijana Toma: Vlasti u Srbiji na uvredljiv i ružan način manipulišu brojem žrtava foto: Medija centar Beograd

Advokat Dragan Pjevač iz Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih, poginulih i ubijenih lica sa prostora bivše Jugoslavije ocenjuje za Autonomiju da je u celom regionu, kada su žrtve u pitanju, na delu „sistem spojenih posuda“.

„Žrtve su baražno punjenje za nove ratove. Mi smo u Koordinaciji uspeli sprečiti da se ne ističu samo svoje žrtve. Ali ta rečenica ovde nikome ne treba, ta da treba pričati i o drugim žrtvama…“, kaže Pjevač, kojem je u ratu Hrvatska vojska 1993. godine na brutalan način ubila majku, u operaciji „Medački džep“.

Semiha Kačar iz Sandžačkog odbora za ljudska prava iz Novog Pazara, kaže za Autonomiju da porodice i dalje tragaju za svojom pravdom, ali se ta tema sve više zapostavlja i sve se manje o njoj govori.

„Može samo po neki mali pasus da se nađe u medijima. Kao da se desilo pre 200 godina, a porodice i dalje žive i dalje tragaju za pravdom. Slabo ko insistira na tome, iako imamo generacije kojima je potrebno da to saznaju, da se ne bi ponovilo“, upozorava Semiha Kačar.

Nataša Govedarica iz organizacije Forum ZFD podseća da su u septembru mesecu kao svedokinje za zločin u Kravicama u Beograd dolazile predstavnice udruženja „Majke Srebrenice“.

„Rekle su da je to poslednji put da dolaze jer smatraju da je to izigravanje pravde i ruganje preživelima“, navodi Nataša Govedarica za Autonomiju.

FHP: Žrtve se tokom svedočenja izlažu retraumatizaciji, izostaje podrška

Fond za humanitarno pravo (FHP), jedina organizacija civilnog društva koja od 2002. godine u kontinuitetu prati i analizira sva suđenja za ratne zločine koja se vode pred sudovima u Srbiji i o tome obaveštava domaću i međunarodnu javnost, nedavno je javnosti predstavila „Predlog praktične politike: Unapređenje prava i položaja žrtava i svedoka u postupcima za ratne zločine u Srbiji“. U tom, istraživanju su predstavili probleme s kojima se žrtve suočavaju tokom svojih svedočenja u procesima koji se tiču ratnih zločina.

Podsetili su da je uloga žrtava u takvim postupcima nezamenljiva, jer su njihovi iskazi često ključni dokaz koji može da potkrepi navode optužnice. „Odnos nadležnih pravosudnih organa prema žrtvama umnogome utiče na njihovu odluku da učestvuju u krivičnom postupku, kao i na osećaj poverenja u pravosudni sistem. S obzirom da je za žrtve svedočenje veoma traumatično, od vitalnog je značaja da pravosudni sistem prepozna potrebe i brige žrtava, te da im pruži podršku i potrebne informacije, a u cilju umanjivanja retraumatizacije i istovremene pripreme za kvalitetno svedočenje“, naveo je FHP.

Pobrojali su i neke od nedostataka: neadekvatan normativni okvir koji uređuje položaj žrtava i svedoka, nedovoljni kapaciteti institucija u čijoj je nadležnosti pomoć i podrška žrtvama i svedocima tokom svih faza krivičnog postupka, kao i nedovoljna obučenost i senzibilisanost zaposlenih u institucijama koje su nadležne za procesuiranje ratnih zločina. „Nepotpuna zaštita i podrška svedocima u predmetima ratnih zločina mogu da uruše poverenje žrtava u pravičnost institucija Srbije. Ono što dodatno pogoršava položaj žrtava je njihov subjektivan osećaj da su tretirani kao dokazno sredstvo u krivičnom postupku, a usled nepotpune podrške u praksi često dolazi do pojave retraumatizacije kod žrtava koje odluče da svedoče“, upozorio je FHP.

Marijana Toma kaže da žrtve, van sudnice, u medijima, u javnom diskursu – uopšte ne postoje. „U početku ih je još i bilo kada su mediji pratili ta suđenja, u drugoj polovini dvehiljaditih, ali danas žrtve jednostavno i potpuno ne postoje. Ne mogu ni da zamislim kako im je u lokalnim zajednicama u kojima žive“, navodi Marijana Toma.

Dodaje da je problem i u tome što su suđenja za ratne zločine postala veoma retka, a i ta retka su često iza zatvorenih vrata. „Žrtve koje dolaze iz Bosne, Hrvatske, sa Kosova – za njih javnost nije zainteresovana da ih čuje. To je deo klasične srbijanske politike, koja potpuno ignoriše taj proces. Takođe, oni spominju srpske žrtve, a znamo šta zapravo rade: ignorišu ih, ponižavaju…“, smatra Marijana Toma.

Podsećanje na zločine nad građanima Sandžaka

Semiha Kačar kaže da građani Sandžaka i danas žive u strahu, jer zločini nad njima iz devedesetih godina prošlog veka nikada do kraja nisu rasvetljeni, sem u retkim slučajevima.

Semiha Kačar: Građani Sandžaka i danas žive u strahu foto: Medija centar Beograd

„U leto i jesen 1993. godine stotine autobusa sa čitavim porodicama su bežale iz Sandžaka iz straha od represije, torture i zločina, put Zapadne Evrope. U skandinavskim zemljama je bilo 25.000 izbeglica iz Sandžaka. Masovna tortura sprovođena je u opštinama Prijepolje, Novi Pazar, Tutin i Sjenica. Više hiljada građana je prošlo takozvane informativne razgovore. Ljudi su unižavani, šikanirani, maltretirani, teško povređivani… A ljudi koji su to činili i sprovodili nisu kažnjeni, već su ostali da rade tamo gde su i radili, a neretko su čak i unapređivani. Što je dokaz da su to radili u ime režima i u ime države. Nažalost, to se nastavilo i posle Miloševićevog pada, danas se sve to prepušta zaboravu“, priča Semiha Kačar.

Prema njenim rečima, zbog činjenice da se Srbija nije suočila sa nasleđem Miloševićevog režima, u njoj postoje cele zajednice koje više nemaju poverenja u državu, koje se osećaju ugroženima, koje su diskirminisane, koje nemaju poverenja u institucije. „Oni se plaše, teško je da se integrišu u srbijansko društvo, jer se plaše da će se zločini ponoviti. Ne možete od njih ni očekivati da imaju poverenje. Ako Srbija zaista želi da postane deo EU mora da uspostavi vladavinu prava, a ako nema tranzicione pravde, onda nema ni vladavine prava. To je ključna stvar“, navodi Semiha Kačar.

„Koliko tačno mrtvih Srba treba da bude da vam ne bude malo?“

Marijana Toma dodaje da ni građani nisu zainteresovani jer je to priča i o njihovoj ličnoj odgovornosti i upozorava da je tema suočavanja sa ratnim zločinima i položaja žrtava u društvu nestala i iz fokusa međunarodne zajednice.

„Jedan od faktora koji je mogao da pogura političke elite je međunarodna zajednica, ali ona je postala oportuna. Dozvolila je Srbiji da se bavi samo rešavanjem pitanja Kosova a da ih više ništa drugo ne interesuje“, smatra Marijana Toma.

Prema njenim rečima, za to vreme vlasti u Srbiji na uvredljiv i ružan način manipulišu brojem žrtava. „To im je omiljena stvar i zbog toga ne žele da se napravi zvaničan popis žrtava. Sećam se, na nekoj konferenciji pre nekoliko godina o istraživanju koje je FHP radio u vezi sa žrtvama NATO bombardovanja, i gde su poimenično utvrđene 754 žrtve, rečeno je da to ne može tako jer je Vlada Srbije donela odluku da je u bombarodvanju stradalo između 1.500 i 2.500 ljudi. Vlada je donela odluku, a iza istraživanja FHP-a stoje hiljade dokumenata!? Na to mi je neki državni funkcioner rekao: ’Malo je’. A ja sam ga pitala: koliko tačno treba mrtvih Srba da bude da vam to ne bude malo?“, kaže Marijana Toma.

Dagan Pjevač kaže da je za njega Inicijativa nevladinih organizacija za osnivanje Regionalne komisije za žrtve (REKOM) bila nada da će se osnovati međunarodna komisija, da će se rasvetliti sudbina nestalih, da će žrtve dobiti satisfakciju, ali je i u tom delu stvar otišla drugim tokom, usled nepostojanja političke volje u regionu da se REKOM osnuje.

Dagan Pjevač: Čekamo pravdu koju ćemo teško dočekati foto: Medija centar Beograd

„Umesto toga, postoje pojedinci koji imaju ulogu ne samo da pljuju po opoziciji, već i da ruže naše žrtve. Oni su postavili onaj ’zid plača’ ispred Skupštine Srbije, to je bilo ruglo, to je skrnavljenje žrtava. Išli smo posle i u spomen-sobu koju je ta osoba napravila. Tamo piše nešto kao: ’Srbi, Hrvati, Bošnjaci i Albanci više nikada ne mogu živeti zajedno’. To je jasna indikacija ko to radi, zašto to radi. Jednostavno, najcrnji delovi ove države pokušavaju instrumentalizirati žrtve i provlačiti kojekakve užasne budalaštine. To su svi oni koji ne žele da dođe do mira, do normalne komunikacije među bivšim zaraćenim stranama, oni ne daju ljudima da dišu. A to su pre svega zlikovci koji su činili zločine u ratu i koji su odgovorni za to. Njima ne odgovara smirivanje situacije“, priča Dragan Pjevač.

Dodaje da je on lično ubeđen da od procesuiranja ratnih zločinaca više nema ništa, odnosno što je bilo – bilo je. „Ljudi su poumirali, otišli su, to je jako, jako teško. Ali, zlikovci su još uvek u strahu od svega toga. Drugi dio su oni koji su imali interesa od toga rata. Pogotovo u Hrvatskoj, kažu Domovinski rat, a to je u stvari imovinski rat. Treća ekipa je ova kojima odgovara zbog prikupljanja glasača. Devedeset odsto ljudi iz Krajine je 100 odsto ubeđeno da smo mi žrtve i da su oni drugi u krivu. Pa udariš u tu žicu i imaš glasača koliko hoćeš. Tako je i u Hrvatskoj, i u Bosni i Hercegovini, i na Kosovu. A žrtve ostaju u svoja četiri zida, u svojoj muci i tuzi. Čekamo pravdu koju ćemo teško dočekati. REKOM je bio nada, ali utisak je da i od toga nema ništa…“, navodi Dragan Pjevač.

„Mladi su zbunjeni, budućnost je ta koja donosi mir ili nove konflikte“

Semiha Kačar kaže da marginalizacija žrtava i svedoka ratnih zločina predstavlja samo deo problema, dok je još veći problem činjenica da su mladi ljudi zbunjeni.

„Mladi su zbunjeni i jako je važno da znaju istinu, kako bi mogli da rade na izgradnji održivog mira. Budućnost je ta koja donosi mir ili nove konflikte. Da bi imala budućnost, Srbija mora da raščisti sa prošlošću. Ne možeš dalje ako se ne suočiš…“, poručuje Semiha Kačar.

Nataša Govedarica: Izigravanje pravde i ruganje preživelima foto: Medija centar Vojvodine

Nataša Govedarica kaže da je jedan od ključnih aspekata kulture sećanja i organizacija koje se bave tom temom da otvaraju javni prostor da se glas žrtava čuje direktno od samih žrtava. To je naročito važno u državama poput ovih nastalih na prostoru nekadašnje Jugoslavije, u kojima institucije ne rade svoj posao, u kojima institucije učestvuju u zataškavanju ratnih zločina, kaže ona i dodaje da organizacije civilnog društva i mediji ne treba da odustanu od otvaranja javnih prostora za svedočenja žrtava ratnih zločina.

Dinko Gruhonjić (Autonomija)

naslovna fotografija: Pixabay

(Tekst je nastao u okviru projekta „Protiv mržnje i stereotipa, bez patetike i lažnog saosećanja – profesionalno i afirmativno“ koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva)

Print Friendly, PDF & Email