Mogu li žene spasiti sela – borba sa vetrenjačama

09. Mar 2019 by Norbert Šinković | 1 komentar

Prema poslednjim podacima popisa stanovništva u Srbiji, od približno  četiri hiljade sedamsto sela, skoro hiljadu i

Prema poslednjim podacima popisa stanovništva u Srbiji, od približno  četiri hiljade sedamsto sela, skoro hiljadu i dvesta polako nestaju, dok u nešto više od hiljadu naselja živi manje od sto stanovnika, a u skoro 500 sela ima manje od pedeset žitelja. Sumornu statistiku dopunjuje i podatak da u skoro dvesta sela nema mlađih od dvadeset godina.  Iako tačni podaci o trenutnom stanju u ruralnim krajevima nisu dostupni,  oko 40 posto stanovnika Srbije živi na selu, što je deset posto ispod svetskog proseka, pokazuju raniji podaci Republičkog zavoda za statistiku.

Galopirajuće nestajanje sela može da se zaustavi samo odlučnim merama u poljoprivredi, kroz osnaživanje onih dvostruko marginalizovanih, odnosno žena na selu, kaže u razgovoru za naš portal Olivera Radovanović iz Zelene mreže Vojvodine.

„Mislim da u modelima obnove sela treba slediti zaista dobre primere Evropske unije. Ti dobri modeli pokazuju da su tamo države svesne da je za opstanak društva neophodno jako i napredno selo. Zajednički standardi i mere Evropske unije iz ove oblasti nisu samo obuhvatili pitanje poljoprivrede, već i sve ono što je mimo proizvodnje hrane potrebno, šta treba razviti da bi selo opstalo. To su modeli takozvane multifunkcionalne poljoprivrede.  I onda dolazimo do onoga bez čega se ne može, do novca. Evropska unija je i u ovom segmentu definisala uslove i načine kako seljaci mogu doći do novca“, objašnjava ona.

Olivera Radovanović

Multifunkcionalna poljoprivreda znači da se ova grana privrede osim prvenstvene uloge, da proizvodi hranu, fokusira i na održivost življenja na selima kao i na zaštitu životne sredine, odnosno na „netržišne funkcije“ poljoprivrede.

Radovanović kaže da država mora stati iza tog koncepta i dodaje da „ne može obnova da se bazira na entuzijazmu pojedinaca jer je to borba sa vetrenjačama. Ako to nije ugrađeno u planove i strategije države, onda to neće uspeti“, kategorična je ona.

Žene zajedno za vojvođanska sela

Da bi se stvorio model održivog sela, neophodna je reforma pogleda na takva naselja, a to je moguće samo ako žene dobiju podršku za svoje ideje.

„Ženska ruralna mreža Vojvodine je upravo nastala sa tom idejom“, objašnjava Radovanović.

Ovu mrežu čine organizacije iz pokrajine  koje se fokusiraju na poboljšanje uslova života žena i mladih u ruralnoj sredini. Trenutno je čine sedamnaest organizacija iz cele Vojvodine.  Među njima postoji zajednički stav da kroz podršku i edukaciju o različitim segmentima višefunkcionalne poljoprivrede sela mogu da opstaju.

Kata Nikolić je  predsednica udruženja žena „Vredne ruke“ iz banatskog Srpskog Itebeja. Prema njenom mišljenju ključno je obezbediti mogućnost zaposlenja ženama. Kako ona kaže, kroz promovisanje seoskih proizvoda kao što su kolači, voća i drugi produkti, može se postići napredak.  Ona dodaje da mora da se uloži u takve planove, jer bez novca ne može da se razvije selo.

„Glavni problem je novac, investicije. Na primer našoj organizaciji to predstavlja glavni izazov. Malo se zna o evropskim mogućnostima, posebno među ženama. Mislim da nam treba edukacija, da žene shvate značaj evropske podrške poljoprivredi. Treba podržati žene, da bismo kroz zajednički rad došli do profita“, ističe ona.

Da je znanje iz oblasti podrške evropskih fondova poljoprivredi i ruralnom razvoju neophodno, pokazuje i istraživanje Zelene mreže Vojvodine pod nazivom „Šta (ne) znamo o zajedničkoj poljoprivrednoj politici Evropske unije?“. Naime, čak 94 posto žena iz Vojvodine koje su učestvovale u anketiranju nisu znale kakve subvencije nudi Evropska unija.

„Nedostaje nam ta karika koja je veza između fondova i nas koji smo tu da proizvedemo. Mi se bavimo proizvodnjom i nemamo dovoljno vremena da se informišemo i da to pratimo. Tako da ta karika između fondova i nas je jako bitna, mislim da nam ta vrsta podrške, konsaltinga je nešto što nam fali“, ističe Tatjana Hajder Idei iz Temerina koja zajedno sa svojom porodicom vodi Bio salaš. Ona dodaje da poljoprivrednici retko imaju dovoljno vremena da prikupe sve informacije o evropskim fondovima za poljoprivredu.

Tatjana Hajder Idei

Osim znanja i novca, za višefunkcionalnu poljoprivedu potrebna je i svest o zaštiti životne sredine. Spomenuto istraživanje Zelene mreže Vojvodine pokazuje da čak 49 posto ispitanica misli da poljopriveda  samo pozitivno utiče na životnu sredinu. Ipak, istraživanje Ujedinjenih nacija pokazuje da je uticaj intenzivne poljoprivede u svetu, koja se primenjuje i kod nas,  dovodi do toga da se obradivo zemljište pretvara u pustinju po stopi od dve hiljade trista kvadratnih kilometara godišnje. Među ključnim zagađivačima su pesticidi, đubriva i soli.

Predstavnica udruženja „Staze zdravlja“ iz Grgurevaca Vukosava Tešanović kaže da se na selu malo govori o  vezi između poljoprivrede i zaštite životne sredine. Samim tim, ne razmišlja se ni o tome kako  kroz modernizaciju poljoprivrede smanjiti zagađenost.

„Malo se zna o tome, mislim da je potrebna edukacija, te održavanje redovnih predavanja u kontinuitetu. To bi trebalo da se uvede kao neka vrsta obaveze, da na svaka dva-tri meseca ljudi steknu znanje i da se podsete šta mogu učiniti na ovom polju, jer je vrlo malo razvijena svest u ovoj oblasti“, smatra ona.

Vukosava Tešanović (desno)

Teško i na jugu Srbije

Predsednica Udruženja žena „Sačuvajmo selo“ Malina Stanojević iz Priboja kaže da su žene u tim krajevima u znatno težem položaju u odnosu na ravničarske delove Srbije, ali rade na tome da im se poboljšaju uslovi života.

„Sitnim koracima radimo na poboljšanju uslova tako što idemo direktno kod žena na teren, i na selu ih okupljamo, njih pet-šest po naselju, jer nam je cilj da ih osnažimo, da taj ogroman rad koji imaju iza sebe bolje iskoriste, jer imaju ogromne mogućnosti kako u poljoprivredi tako i u turizmu. Želimo da postignemo veću vidljivost tih žena, da mapiramo koji su im problemi, da vidimo kako možemo da im pomognemo“, istakla je ona u razgovoru za naš portal.

Kao glavni problem žena, ona ističe neobaveštenost. „Koliko god da ima subvencija i podsticaja, one nisu u toku, a i ne mogu da budu kada imate sela gde  na primer nema pokrivenost mobilne mreže, ima sela gde je ostalo svega dvoje-troje domaćinstava. Ne znaju od čega bi mogli da zarade, a ne znaju ni za mogućnosti. Ni država još nije kompletirala neki program da se zna u kojim oblastima šta može da bude pozitivan rezultat. Šta nama znači da nam daju najveći i najmoderniji kombajn kada njega ne možete koristiti ovde?“, objašnjava ona.

Kao glavni potencijal za očuvanje sela ona ističe seoski turizam i prodaju zdrave hrane.

„U selima su jedino poljoprivreda i stočarstvo nešto što bi moglo da zadrži ljude na imanjima. Govorim o našem kraju, jer ovde nema uslova za veliku industriju, za veliku preradu. Tu može da bude seoski turizam kao dobar impuls, i zdrava hrana koja je naša tradicionalna, koja na selima još uvek postoji. Usitnjene parcele mogu zajedno da rade“, napominje.

A na pitanje kakvu ulogu imaju žene u očuvanju sela, ona kaže: „Vi kad osnažite ženu na selu i ona bude zadovoljna svojim radom, rezultatima i materijalnom nezavisnošću, onda smo mi napravili dobru podlogu da ona ne pomišlja da ide dalje. Nakon te podloge postoji mogućnost da i njena deca ostanu tu. U našem kraju kažu ’idu deca, odlaze, ali bolje da ih želimo, nego da ih žalimo’, u smislu da ako već nemaju uslove za bolji život na selu, bolje da se sele  druge krajeve“. Istovremeno ona dodaje, da ako želimo ovo promeniti, to je moguće samo planskim radom.

IPARD kao moguće rešenje?

Podaci popisa poljoprivrede iz 2012. godine  ukazuju na to da Srbija ima nešto više od pet miliona hektara poljoprivredne površine, od čega je oko 4,3 miliona hektara obradivo. Od ove površine ostaje čak milion hektara bez obrade, što znači da se proizvodnja odvija na približno  3,3 miliona hektara.

Ni stočarstvo ne pokazuje bolju sliku, naime,  u ukupnoj agrarnoj proizvodnji ono učestvuje sa oko trideset odsto, dok je u svetu isti taj procenat iznosi duplo više. Mehanizacija koju poljoprivrednici poseduju mahom je starija od deset godina.

Za deo ovih problema već sada mogu da se iskoriste fondovi Evropske unije, objašnjava Aleksandra Milić novinarka lista „Poljoprivrednik“.

Aleksandra Milić

Nema znanja o tome da poljoprivredna politika EU podržava ruralni razvoj, da postoje mere koje mogu da pomognu život na selu. Ne znaju ni za sisteme bezbednosti kvaliteta, ni za oznake geografskog porekla ili organske proizvodnje, i tako dalje, a to su sve proizvodi koji mogu da se pripreme u malim gazdinstvima, na malim površinama“, ističe ona.

Kroz pretpristupne fondove za ruralni razvoj (IPARD) Evropske unije Srbija do 2020. godine može da iskoristi ukupno 175 miliona evra. Uz ovaj iznos iz budžeta države obezbeđeno je još 55 miliona evra. Ipak, bitno je znati da je konkurisanje za sredstva IPARD ozbiljan poduhvat i traži od poljoprivrednika pripremu.

Slađana Gluščević, direktorka novosadske agencije Smart IPARD, za čiji su projekat u Srbiji stigle prve pare iz IPARD-a, naglašava da je najveća vrednost tog fonda zapravo znanje koje dolazi uz konkurisanje.

„Najveća svrha i uloga ovog programa nije u njegovoj finansijskoj dimenziji već u tome što je IPARD i te kako koristan alat u izgradnji, odnosno implementaciji standarda, najpre nacionalnih, koje bi poljoprivredna gazdinstva u Srbiji trebalo da imaju i poštuju, ne samo zbog toga što Evropa to od njih očekuje u procesu pridruživanja, već zarad vlastitog razvoja. Uz to, realizujući IPARD projekte, i gazdinstva i državna administracija i svi koji su u taj posao uključeni, prolaze kroz izuzetno važnu, a besplatnu školu za buduće, finansijski mnogo vrednije fondove EU, koji će nam biti na raspolaganju nakon pretpristupnog perioda. Oni će u perspektivi biti najvažniji izvor podrške našim poljoprivrednicima, a kroz IPARD učimo kako sutra da ih koristimo“, naglašava ona.

Slađana Gluščević

Posle nešto više od godinu dana od otvaranja prvog konkursa za sredstva iz ovog fonda,poseban izazov je sporost administracije i probijanje planiranih rokova za obradu prijava i donošenje rešenja o odobravanju projekata, što remeti planove investitora.

„Institucionalni i pravni okvir u velikoj je meri prilagođen potrebama za sprovođenje ovog programa ali i pored toga važno je da i administracija i poljoprivrednici i konsultanti koji im pomažu u prijavljivanju na konkurse budu na istom zadatku, da zajedno otklanjaju prepreke“, smatra Gluščević.

Ona dodaje da IPARD nije čarobni štap za rešavanje problema ruralne sredine, ali može da poboljša situaciju.

„Rekla bih da ovaj program nije dovoljno promovisan i približen poljoprivrednicima ali primećujem da, kada neko u selu nabavi mašinu preko IPARD-a ili započne veću investiciju, to bude najbolji način da se i drugi poljoprivrednici uvere u korisnost ovog programa i zainteresuju za njega. IPARD neće preporoditi ni srpsko selo ni srpsku poljoprivredu ali će pomoći razvoju gazdinstava i jačanju konkurentnosti“, kaže ona.

Gluščević u razgovoru za naš portal savetuje da se poljoprivrednici  dobro informišu o uslovima konkurisanja, ali da IPARD nije nikakav „bauk“.

„Poljoprivrednici, zadruge i privrednici koji imaju pravo da konkurišu trebalo bi da se dobro informišu, jer, na primer, ako je reč o izgradnji objekata – skladišta, farmi, prerađivačkih kapaciteta…, neophodne su građevinske dozvole, tehnološki, arhitektonski i drugi projekti, što zahteva blagovremenu pripremu za projekat. Inače, procedura za konkurisanje nije jako zahtevna, iako vlada takvo mišljenje. Takođe, važno je da poljoprivrednici i svi drugi shvate da IPARD nije bauk i da se sve odvija po jasnim procedurama i uz jasno definisane uslove. Dakle, nema ’nameštanja’, netransparentnih konkursa i odluka, što se dešavalo kada je o nacionalnim merama podrške reč i zbog čega postoji i nepoverenje prema IPARD-u”, zaključuje ona.

Kako navode u resornom ministarstvu, u ovoj godini biće otvoreno sedam konkursa u okviru IPARD programa.

Norbert Šinković (VOICE)

Print Friendly, PDF & Email