Novi Sad, “administrativno sedište” Vojvodine, “autonomne pokrajine” u Srbiji, “srpska Atina” u kojoj su u službenoj upotrebi četiri jezika: srpski, mađarski, slovački i rusinski. Grad čije se ime izgovara na više jezika Novi Sad, Újvidék, Nový Sad, Novi Sad, Neusatz, Neoplanta… Evropska prestonica kulture za 2021. godinu, Omladinska prestonica Evrope za 2019. godinu… A, u stvari, grad koji je umesto multikulturalne srednjoevropske prestonice, postao nacionalšovinistička palanka.
Naselje Liman u Novom Sadu. Bronx ili Bronx? Da li i tamo, u njujorškom Bronksu, ovako „ne daju svetinje”…
…kao što ih „ne daju“ u naselju Liman, navodno najurbanijem delu Novog Sada, nekadašnjem epicentru svakovrsne avangrade i utočištu liberalne srednje klase:
Pa sve do Sremske Kamenice, koja ne da svetinje, i koja će – saznajemo na fudbalskom terenu a gde bismo drugde – dogodine biti u Kninu:
Ali, sve je ovo zapravo tek predigra u poređenju sa slavljenjem glavnog egzekutora genocida u Srebrenici, osobe koja je prvostepeno osuđena na doživotni zatvor zbog tog i brojnih drugih ratnih zločina. U novosadskoj interpretaciji anonimnih autora, takav monstrum je „srpski heroj“…
… koji je proglašen krivim i za progone, istrebljenja, ubistva, deportacije, prisilno premeštanje, terorisanje, protivpravne napade na civile, te uzimanje talaca. Pa se logično postavlja pitanje čime je li nađubreno cveće na ovom novosadskom prozoru:
Tokom četvorogodišnjeg procesa protiv Mladića u Hagu, koji je započeo 16. maja 2012, izvedena su 592 svjedoka, te predočeno oko 10.000 dokaznih materijala. Sud je u obzir uzeo i 2.000 presuđenih činjenica. SVe to je dostupno javnosti, ukoliko želi da čuje i da vidi.
Novi Sad, međutim, ima svoju istinu. Novi Sad se, naime, ruga žrtvama genocida i ime svoga „heroja“ ispisuje farbom boje ljudske krvi:
Snage Vojske Republike Srpske pre genocida stvorile su atmosferu nesigurnosti i nepodnošljivosti u Srebrenici. Kada su ušli u grad, odvajali su muškarce, među kojim je bilo i dečaka starih 12 godina, ali i starijih od 70 godina. Sud je nepobitno utvrdio da su hiljade muškaraca sistematski poubijane. Potom su bacani u masovne grobnice. Kada su shvatili da će „prmarne“ grobnice biti otkrivene, Mladićevi i Karadžićevi „slavni ratnici“ i pomoćnici raskopavali su ih bagerima i – opet bagerima – tela premeštali u sekundarne grobnice. Pa onda u tercijarne… Ostaci tela jednih te istih osoba neretko su pronalaženi u tri različite grobnice. Novi Sad, međutim, smatra da osoba koja je time upravljala zaslužuje da bude idol ispisan crnim slovima, što očigledno ne smeta stanarima koji uživaju u udobnosti svog renoviranog toplog porodičnog doma. Šta li misle, čemu li se nadaju?
„Slavni heroj“ Ratko Mladić optužen je 11. jula 1996. godine, na prvu godišnjicu genocida u Srebrenici. „Junački“ se, uz svesrdnu pomoć države Srbije, skrivao od pravde čitavih 15 godina, kada je konačno uhapšen u selu Lazarevo, u Vojvodini, kome su kasnije pojedinci želeli promeniti ime u „Mladićevo“.
Među brojnim dokazima u sudskom procesu protiv Mladića za zločine počinjene širom Bosne i Hercegovine u kontinuitetu od 1992. do 1995, čiji je klimaks bila Srebrenica, za opsadu, teror i ubijanje građana olimpijskog grada Sarajeva, za zločine u Podrinju – od Bijeljine do Foče – za zločine u Ključu, Kotor Varoši, Sanskom Mostu, Vlasenici, Prijedoru…, uvršteni su i dokazi iz Tomašice, najveće masovne grobnice u Bosni i Hercegovini, pored brojnih ostalih masovnih grobnica koje je „junačina“ Mladić ostavio iza sebe. Na području tog istog Prijedora u leto 1992. godine oformljena su i tri koncentraciona logora: Omarska, Keraterm i Trnopolje, kroz koje je prošlo više od 3.000 ljudi, od kojih su mnogi ubijeni i sahranjeni u masovne grobnice u okolini, između ostalog i u Tomašicu.
Kako smo postali toliko ravnodušni da mirno, potpuno naviknuti, prolazimo pored grafita koji slave ratnog zločinca? Kako to da smo jednog genocida svesni, a drugog ne? Kako to da se jednog gnušamo, a drugi slavimo? Novi Sad, izgleda, „snom mrtvijem spava“, kao i njegova čuvena „antigrafiti jedinica“, čiji je navodni zadatak da prekreči grafite mržnje.
A možda će se jednog dana i probuditi…
Tekst i foto: Dinko Gruhonjić, video: Svetlana Paramentić, saradnica: Divna Prusac (VOICE)
Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!
