Slučaj Linglong: Kontinuirano kršenje radničkih prava država nagradila sa 75 miliona evra

Postoje obimni dokazi da je kompanija Linglong, odnosno podizvođači koji rade za kinesku fabriku guma u Zrenjaninu, koristila strane radnike koji su žrtve trgovine ljudima, ali ne postoje odluke nadležnih sudova da je domaće i međunarodno pravo ozbiljno prekršeno. Naprotiv, postoji zid ćutanja države, koja je sa Kinom potpisala međudržavni sporazum koji obuhvata i izgradnju najveće fabrike guma u regionu, ali i pokušaj pranja ruku menadžemnta kineske kompanije koja navodno nije znala da joj se pred ulaznom kapijom buduće fabrike nalazi radni logor. Zapravo, to je samo dokaz da poštovanje prava radnika neće biti ni blizu vrha liste prioriteta dalekoistočnog poslodavca u Srbiji – jer su tako u mogućnosti. 

Malo ko u Srbiji nije čuo za patnju radnika iz Vijetnama koji su na ciči zimi, tokom epidemije kovida, živeli u neljudskim uslovima, gladni, bez dovoljno tople vode i grejanja. Takvi su odlazili na gradilište Linglonga da rade često i više od deset sati, uz nepoštovanje ugovorenih finansijskih obaveza kineskog poslodavca. Njihova patnja nije bila dovoljan dokaz za pravosudne organe u Srbiji da adekvatno kazne poslodavca za ozbiljno kršenje zakona. Epilog je da su se svi živi vratili u Vijetnam, mnogi od njih praznih džepova i sa utiskom da na život i rad u Srbiji što pre žele da zaborave, kao najružniju noćnu moru.

Predsednik udruženja Centar za dostojanstven rad dr Mario Reljanović smatra da postoje obimni dokazi da je Linglong, odnosno da su podizvođači koji rade za Linglong, koristili strane radnike koji su žrtve trgovine ljudima. Iako se Linglong zvanično ogradio od China Energy Group, za Reljanovića je potpuno jasno iz okolnosti koje su poznate da je uloga te kineske kompanije upravo bila u tome da bude posrednik u poslovima u kojima je očigledno potrebno da Linglong ostane „čistih ruku“. 

“Tako nešto jednostavno nije moguće i konstrukcija koja je načinjena je veoma naivna. Kada bi postojala prava krivična istraga, verovatno ne bi bilo teško doći do činjenica da su odgovorni ljudi u Linglongu znali za sve što se dešava sa radnicima koji rade na njihovom gradilištu. I to nas zapravo dovodi do moje osnovne percepcije kako Linglong rezonuje – ono što je nama (prema međunarodnim standardima i Krivičnom zakoniku Srbije) trgovina ljudima, prema njima je modus operandi sa radnom snagom koju dovode iz Azije, uglavnom iz Kine ali i iz drugih država. Kada neko stekne takvu početnu sliku, pa u kontinuitetu dobija samo potvrde da je prvi utisak tačan, onda se teško bilo kakvim marketingom ona može popraviti”, tvrdi dr Reljanović za VOICE. 

I zaista, ovogodišnji skandal takođe sa trgovinom ljudima u svrhu radne eksploatacije to i potvrđuje. Ulogu vijetnamskih radnika samo su preuzeli radnici iz Indije (loši uslovi rada, oduzeti pasoši, uskraćivanje zarada…) Samo je broj žrtava bio manji. Za Taru Rukeci Milivojević iz Zrenjaninskog socijalnog foruma sve oko Linglonga je netransparentno, pa i pitanje položaja radnika koji su angažovani u fabrici u Zrenjaninu. Svoj terenski rad i znanje u potpunosti je bila podredila sudbini vijetnamskih i indijskih radnika i njihovom izbavljenju iz Srbije. U oba slučaja kaže da je prisustvovala nezabeleženim medijskim igrama u cilju bacanja boljeg svetla na kompaniju.

“Sećam se da sam, gledajući imejl u kom PR Linglonga tvrdi novinarki Kseniji Pavkov da nemaju i nikad nisu imali radnike iz Indije, a mi držimo u rukama njihove propusnice za ulazak u fabriku, rekla da se sve vreme osećam kao da me neko, psihološki rečeno, sluđuje. U razgovoru sa nekim ljudima sam čula neobični argument, a to je da je to deo kineske kulture u poslovanju, da sve probleme rešavaju bez javnosti i medija, unutar kompanije. Čudno je kako se kulturološki eksploatacija normalizuje, od toga da je ‘Vijetnamcima normalno da tako žive’ do toga da se eksploatacija treba rešavati unutar zidina, bez sindikata, bez javnosti, bez medija jer je to drugačija kultura i filozofija života”, navodi Tara Rukeci Milivojević za VOICE.

Prenoseći svoja iskustva kaže da je retko koji radnik otvoren da govori o uslovima rada u Linglongu, a da su oni koji progovore po društvenim mrežama o negativnim iskustvima ispod oglasa kompanije da traži radnike neretko napadani od PR-a Linglonga. Tara Rukeci Milivojević kaže da iz ovih napada prema bivšim zaposlenima zaključuje dve stvari. 

“Prva je da Linglong, kao i druge kompanije, aktivno prate svoje zaposlene i bivše zaposlene na društvenim mrežama i da se Linglong bori sa negativnom reputacijom od samog početka. Uzrok tome što je sve u vezi sa Linglongom bučnije – očita je netransparentnost u radu, moderno ropstvo kao i niz ekoloških pitanja koja se za ovu investiciju vezuju, kršenje zakona i procedura. Druga je izrazito očigledna antikineska kampanja od strane političkih struja koje su apologete zapadnog sveta, preciznije rečeno, koji često eksploataciju ljudi, resursa i životne sredine vide samo u kineskom dvorištu. Činjenica je da je ono što prati kineske investicije samo nastavak onog kako su sve druge investicije dolazile – bolno po radnike, bolno po život ovde”, smatra ona. 

Mariju Reljanoviću se čini da Linglong i ne želi da popravlja sliku o sebi, jer su za tako nešto zaduženi mediji naklonjeni vlastima. Što se kineske kompanije tiče, čini mu se i da kontinuirano nastavlja da krše propise. Smatra da je Linglongu, poput nekih drugih kompanija koje su označene kao značajne za interese ljudi na vlasti, poklonjena faktička eskteritorijalnost. Kao argument tome navodi da državni organi, i pored obilja dokaza koji se nalaze u izveštajima organizacije ASTRA, nisu želeli da pokrenu niti jedan postupak protiv Linglonga, izuzev nekih naivnih prekršajnih postupaka koje je pokrenula inspekcija rada.

Na osnovu onoga šta se dešavalo i o čemu smo najviše saznavali iz medija predsednica Ujedinjenih granskih sidnikata “Nezavisnost” Čedanka Andrić kaže da je stekla sliku da imamo posla sa kompanijom koja se ponaša kao “država u državi”. Posebno je zabrinjava neprijateljski odnos kompanije prema medijskim radnicima koji su izveštavali javnost o nesvakidašnjim problemima radnika. 

“Linglong kao da ne vidi ništa sporno u tome da krši radnička prava bez imalo transparentnosti u svom radu. Čak su pokazivali aroganciju i silu kada bi se pokušalo doći do nekih informacija. Sa svojim obezbeđenjem koje sprečava novinarske ekipe da rade svoj posao i zabranjuju pristup radnicima malo je reći da su stekli negativan imidž i pre nego što su počeli da rade u punom kapacitetu”, ocenjuje Čedanka Andrić za VOICE.

Ne može se zarad profita žrtvovati pravna država

Na pitanje može li država da sebi dozvoli luksuz da ne preispita način angažovanja stranih radnika i afere koje se za Linglong vezuju, predsednica Nezavisnosti kratko odgovara – ne sme. Prema njenim rečima, činjenica da nema pokrenutih sudskih postupaka, iako je bilo dosta dokaza koji su bili osnov za pokretanje istraga protiv Linglonga, govori o nefunkcionalnim institucijama, pre svih tužilaštva.

“Država mora da se stara o poštovanju Zakona o radu i tačka. Rad agencija koje su registrovane u inostranstvu a dovode strane radnike u Srbiju ne može biti privilegovan na način da rade šta hoće. Vlada je obavezana i Ustavom i zakonima da vodi računa o poštovanju i ljudskih i radničkih prava. Ne može se zarad profita žrtvovati pravna država. To što nema pokrenutih sudskih postupaka, iako je bilo dosta dokaza koji su bili osnov za pokretanje, govori o nefunkcionalnim institucijama, pre svega tužilaštva koje je imalo osnova za čitav niz pokretanja postupaka po službenoj dužnosti, naročito u situacijama kada je postojala sumnja za trgovinu ljudima u svrhu radne eksploatacije”, kategorična je Čedanka Andrić.

Mario Reljanović smatra da država očigledno može sebi da dozvoli ovakvo ponašanje, koje sa druge strane nema nikakve logike jer štiti izvršioce ozbiljnih krivičnih dela protiv stranih državljana koji bi trebalo da imaju zagarantovana lična prava tokom boravka u Srbiji. Kako kaže, to šalje poruku radnicima u Srbiji da ne mogu da se bore protiv nezakonitih uslova rada.

“Nema logike koja bi moralo da bude primarna – zaštititi građane, zaštititi prava svih ljudi koji se nalaze na teritoriji Srbije, pa tek onda ‘štititi’ ekonomske, političke i druge interese države (ako se to uopšte može tako nazvati, jer kako mogu biti interesi države da im izvršioci krivičnih dela neometano posluju). Mislim da su se vlasti svesno opredelile za odricanje od suvereniteta još odavno – nekada je to verovatno posledica opšte nemoći države, nekada viših političkih uticaja. Ali posledice su uvek identične i poruka koja se šalje je uvek ista. Investitori se uljuljkavaju u nezakonitostima koje vrše, a radnicima se poručuje da ne mogu da se bore protiv nezakonitih uslova rada”, smatra Reljanović.

Tara Rukeci Milivojević smatra da nema mesta pričama o luksuzu, niti rušenju reputacije države ako ona prikriva i saučestvuje u zločinu nad čovekom. Prema njenim rečima, jasno je da država jesu oni koji imaju interese da se radnici eksploatišu, vešto koketirajući na obe strane sveta sa eksploatatorima. Smatra da je to zločin sa predumišljajem, ne nesrećan slučaj. 

“Tako je i u vezi sa radnicima iz Azije koji dolaze da rade u Srbiji/Hrvatskoj/Bosni i Hercegovini. Iako je delovalo kao da su svi zatečeni slučajem radnika iz Vijetnama, te slučajem radnika iz Indije, nije neočekivano, niti nešto što nisu u svoje računice ukalkulisale kompanije i države, preciznije kompradorska klasa koja vlada državom (agenti koji obavljaju poslove u oblasti investicija, trgovine, ekonomske ili političke operacije za strane organizacija). Tako da ne čudi da nema sudskog epiloga, da tužilaštvo ćuti, Centar za zaštitu žrtava ćuti, inspektorati ćute. Čak i da ovi slučajevi dobiju epilog u tom, institucionalnom smislu, to neće biti garant da sutra neće cvetati – a već cveta – biznis posredovanja oko stranih radnika za mala, srednja preduzeća i poslodavce iz Srbije. Nije Linglong jedinstven, ali je značajno problematičniji zbog svoje veličine i nedodirljivosti”, ocenjuje Rukeci Milivojević.

Subvencije stranim kompanijama su svojevrsna trka ka dnu

Projekat Linglong deo je međudržavnog sporazuma između Srbije i Kine. Samim tim skoro ništa iz tog sporazuma nije javnosti dostupno. Između ostalog, poznato je da je Linglong dobijao subvencije od države. Kako je navedeno u rešenju Komisije za kontrolu državne pomoći kojim se daje zeleno svetlo za dodelu subvencije, Linglong će dobiti iz budžeta Srbije 75 miliona evra subvencija za zapošljavanje najmanje 1.200 radnika do kraja 2024. godine. Sagovornici VOICE-a smatraju da u slučaju kompanije Linglong ne postoji nikakva opravdanost da bi nešto bilo tajno. Mario Reljanović tvrdi da bi u bilo kojoj drugoj državi Linglong bio primoran da zbog afera vrati subvencije koje je do danas dobio.    

“Rekao bih da nema nikakve osnove da ceo ugovor bude tajna, neke delove oko subvencija su novinari otkrili, pitanje je šta sve ugovor sadrži. Ali rekao bih i da ovo nije odlika ponašanja samo prema kineskim investitorima i nije čak ni odlika ovih vlasti. Setimo se FIAT-a i ugovora sa Zastavom, koji nikada nije otkriven u celini a čiji su delovi samo parcijalno izlazili na videlo. To je dakle ista metodologija proglašenja državnom tajnom onoga što je poslovni interes strane kompanije, što nikako ne može da bude klasifikovano na taj način. Kada je reč o poslovnoj tajni, davanje državnih sredstava za privatne interese stranog poslodavca takođe ne može biti podatak koji se vodi kao poslovna tajna – u tom smislu ne može se dakle govoriti o bilo kakvoj legalnosti skrivanja ovih ugovora”, kaže Reljanović. 

Smatra da je ponašanje države prema Linglongu protekcionističko preko svake racionalne mere. Podseća da je Linglong najpre došao u centar pažnje zbog lokacije i kršenja ekoloških propisa, zbog čega bi takođe bio primoran da vrati subvencije i da poštuje propise, a sankcije bi morali da trpe svi koji su odgovorni. Umesto toga, Linglong je nesmetano nastavio da krši zakone Republike Srbije, kao da se u njoj uopšte ne nalazi, tvrdi Reljanović.

“Čak i relativno banalni primeri kršenja zakona, kao što je rodna diskriminacija koja je takođe zabeležena pred kamerama, a koju sam opisao u jednom od tekstova, nisu dalje procesuirani od strane nadležnih organa. Sa druge strane, ko zna da li ćemo ikada saznati koliko je našeg novca poklonjeno ovoj kompaniji da bi mogla da radi ovo što radi, i to je samo tužna realnost servilnog odnosa prema svim investitorima u Srbiji, a naročito prema onima koji nose i određenu političku težinu (i pozadinu)”, navodi naš sagovornik.

Tara Rukeci Milivojević smatra da ne postoji nikakva opravdanost da bi nešto bilo tajno, ukoliko taj međudržavni sporazum sadrži ono što je prokineskim strujama “deo vlažnih snova”. Smatra da je problem u tome što u Srbiju niko nije došao da nas razvija nego da nas eksploatiše. Takođe smatra da svrstavanje u tabore po principu EU – NATO ili Briks, u sebi ne sadrži ništa oslobodilačko i progresivno. 

“Klasna nejednakost postoji u oba tabora. Zanimljivo je zbog čega Kina sporazume sklapa sa desničarskim vladama kakva je Vučićeva, jer da ima ičeg oslobodilačkog, Kina ne bi svojim investiranjima pomagala opstanak buržoaskog autokrate na vlasti. Zasnivanje privrede na direktnim stranim investicijama svodi se na to da se državnim novcem subvencioniše kompanija kako bi došla u određenu zemlju. Svaka kompanija ima za cilj profit. Države nude jeftinu radnu snagu, besplatno zemljište i drugo, a to je svojevrsna trka ka dnu. Problem nije od juče – problematične su firme od Draxlmaiera do Yure u kojoj se trenutno odvija štrajk radnika”, upozorava Tara Rukeci Milivojević.

I za Čedanku Andrić je neprihvatljivo da se ne zna tačan iznos subvencija, jer su u pitanju pare građanki i građana Srbije. Zbog toga bi Vlada Srbije morala da bude transparentna i kaže koliko je tačno para dato i zašto baš toliko i kako procenjuje da će nam se to isplatiti. Povrh svega, smatra da je ovo još jedan primer stavljanja interesa krupnog kapitala iznad svega.

“Ne može biti tajna za šta se troše budžetske pare. Pa nisu to privatne pare koje su date kao subvencije, ali i razne druge olakšice koje daju lokalne samouprave i verujem da to rade po nalogu republičke vlasti. Čitam u medijima i da je Linglong prvo izgradio skladište za otpad pa nakon toga zatražio građevinsku dozvolu od gradske uprave koja im je naravno data bez izrade studije uticaja na životnu sredinu, iako se čekala odluka Pokrajinskog sekretarijata za zaštitu životne sredine po žalbama dva udruženja. Na kraju je stiglo rešenje Pokrajinskog sekretarijata kojim se poništava ova gradska odluka i sad je grad na potezu. Hajde da vidimo šta će se desiti – po dosadašnjem iskustvu najverovatnije ništa”, navodi Andrić.

Ziđin i Linglong imaju dosta zajedničkih crta

Mario Reljanović upozorava da se i za kineski Ziđin (Zijin Cooper), iako bi na papiru radnici u Boru trebalo da imaju zagarantovana prava iz kolektivnog ugovora, vezuju užasni primeri kršenja prava radnika, poput onog u vreme kovida kada je fabrika bila žarište epidemije a inspekciji rada bilo zabranjeno da ulazi u poslovni prostor Ziđina, što je bilo van pameti. Zbog toga smatra da ustvari ne znamo u kakvim uslovima kineski radnici žive i rade u Boru. 

“Ziđin i Linglong imaju dosta zajedničkih crta kada je reč o ophođenju prema radnicima i generalno o filozofiji procesa rada. Međutim, postoje i razlike. Ziđin ima sa jedne strane drugačiji strateški plan za odnose sa javnošću, ako mogu tako da kažem. Otuda postoji sindikat u kineskoj fabrici i kolektivni ugovor čijem je potpisivanju prisustvovao bivši ministar za rad Nikola Selaković, poznat po tome što se praktično nije pojavljivao u javnosti povodom svoje funkcije, za sve vreme trajanja mandata… Kineski poslodavac je u ovom slučaju hteo da se pokaže u dobrom svetlu, što je potpuno drugačije od imidža koji je stvorio Linglong”, navodi Reljanović. 

Dodaje i da postoje razni primeri gde Ziđin kao poslodavac klizi po ivici zakona, ali ga suštinski ne krši. Napominje i da „boluju“ od istih boljki kao i drugi privilegovani poslodavci, ali da su zato zarade u Ziđinu neuporedive sa ostalim kineskim poslodavcima u Srbiji, što ostavlja veliki trag na lokalnu zajednicu, koja reaguje na ogromnu zagađenost životne sredine ali ipak nedovoljno glasno da se po tom pitanju nešto učini. “Rekao bih da je Ziđin zauzeo mnogo proaktivniji stav od Linglonga i da to stvara osnovnu razliku u utisku javnosti”, ocenjuje Reljanović. 

Gavrić: Ziđin dolaskom u RTB Bor zatekao dobro organizovane sindikate

Prema rečima predsednika Granskog sindikata rudarstva i energetike “Nezavisnost” Časlava Gavrića, kompanija Ziđin je dolaskom u Bor zatekla dobro organizovane sindikate i svi pokušaji da se umanje prava zaposlenih nisu im uspela. 

“Sindikati su pružili dobar otpor kroz aktivnosti koje su se sprovodili na liniji između sindikata, radne grupe zadužene za strateško partnerstvo i resornih ministarstava (Ministarstva za rad, Ministarstva rudarstva i energetike i Ministarstva privrede). U većini slučajeva smo uspevali dijalogom da rešimo problem, ali se takođe pokazalo da smo u nekoliko navrata bili prinuđeni i da organizujemo proteste u Boru i Majdanpeku kako bi zadržali postojeća prava, odnosno odbranili odredbe iz kolektivnog ugovora”, kaže Gavrić za VOICE. 

Kada je reč o drugim kineskim kompanijama kao što je Ziđin Mining Group (koji je vlasnik novog rudnika u Boru) i kompanije koje izvode radove za njih, Gavrić tvrdi da je vrlo teško organizovati sindikat jer su zaposleni zastrašeni, a delom i nezainteresovani. 

“U nekima od njih gde smo uspeli da organizujemo sindikat ne postoji dijalog sa poslodavcem, a o socijalnom dijalogu da i ne govorimo. Poslodavci ne reaguju na dopise sindikata, ne postoje kolektivni ugovori, tako da se prava zaposlenih značajno razlikuju u odnosu na zaposlene gde imamo dobro organizovan sindikat”, kaže Gavroić.

Kao konkretan primer navodi da zaposleni u tim kompanijama ne uživaju ista prava kada je reč o broju dana godišnjeg odmora i plaćenog odsustva, pravu na jubilarnu nagradu, fondu solidarnosti, pravu na usklađivanje i rast zarade, funkcionisanju odbora za bezbednost i zdravlje na radu, benificiranom radnom stažu za rudare koji rade u rudniku…

“Nadam se da će zaposleni u ovim kompanijama u periodu pred nama shvatiti značaj sindikalnog organizovanja, jer samo tako mogu podići nivo svojih prava”, zaključuje Gavrić. 

Čedanka Andrić smatra da je razlika u tome što je, prilikom dolaska Ziđina u Bor, postojao važeći kolektivni ugovor i dobro organizovani, reprezentativni sindikati, uključujući Nezavisnost. Dodaje da tamo gde Kinezi kreću od početka sa novim firmama čine sve da onemoguće i organizovanje i rad sindikata, na šta su iz Nezavisnosti nadležnima nebrojeno puta ukazivali. 

“Ni u Ziđinu ne ide sve lako. Imali smo i proteste i jako teške pregovore u koje se, istini za volju, u nekoliko navrata Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja vrlo konstruktivno uključivalo. U kineskim kompanijama gde mi nemamo sindikat takođe imamo saznanja da je veoma teško pregovarati i da ima dosta kršenja radničkih prava. Ali takođe treba reći da je trend porasta kršenja radničkih i sindikalnih prava u velikom broju kompanija, pa i onih koje dolaze iz zemalja u kojima je razvijen socijalni dijalog, dakle i sa zapada a ne samo sa istoka”, napominje Andrić.

Ne ulazeći u način sindikalne organizovanosti radnika u Ziđinu, Tara Rukeci Milivojević ocenjuje da će osnivanje sindikata u Linglongu biti izuzetno teško. Smatra da sindikati u kompanijama nisu odraz organizovanosti radnika, jer skoro svaka veća kompanija ima svoj sindikat, takozvani žutać, koji služi za fingiranje da je kompanija otvorena za konflikt i njegovo rešavanje, te da poštuje prava na udruživanje radnika. A reč je o sindikatu kojim zapravo upravlja menadžment kompanije.

“Osnovati sindikat u kompaniji poput Linglonga biće jednako teško kao i svugde drugo. Ukoliko se ukaže potreba zbog imidža, nemam dileme da li će neko iz menadžmenta osnovati žuti sindikat u Linglongu i svaki put vaditi tu kartu kada se bude kritika upućivala na rad kompanije. Zbog toga je neophodno povezivanje pojedinaca koji su pokušali, sa manje ili više uspeha, da osnuju sindikate, da dele iskustvo, jer često radnicima nedostaje iskustvo, organizatori/lideri i jasan cilj ka čemu teže”, smatra Rukeci Milivojević.

S tim u vezi postavlje se pitanje na kraju kako će izgledati prava radnika u Linglongu kada kompanija počne sa punom proizvodnjom. Mario Reljanović smatra da će situacija biti potpuno jednaka današnjoj – domaći radnici će imati veoma ograničena prava, često u nesaglasnosti sa propisima Srbije, dok će strani radnici verovatno biti “bolje čuvani” od očiju javnosti i njihov položaj se neće takođe bitnije menjati u odnosu na žrtve trgovine ljudima koje smo već upoznali.

“Da bi došlo do bilo kakve promene u odnosu poslodavca, koji se očigledno ne može smatrati savesnim i dobronamernim, mora se pokazati volja da se sankcionišu sva nezakonita postupanja. Postavlja se racionalno pitanje: zašto bi poslodavac odstupao od visokoprofitabilnog modela radne eksploatacije, ako vidi da je zaštićen od krivičnog i svakog drugog gonjenja… Ali, ako se francuski i nemački zakoni o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja budu dosledno primenjivali, Linglong bi nastavkom ovakvog ponašanja potencijalno mogao da izgubi dva glavna poslovna partnera – Reno i Folksvagen”, zaključuje Reljanović. 

Čedanka Andrić očekuje da će se kršenja radničkih prava nastaviti i da će biti veoma teško organizovati sindikat u Linglongu. “Međutim, radnici moraju biti svesni da samo organizovani u sindikat mogu da vode borbu za svoja prava. Niti će im poslodavac dati prava za koja se ne izbore, niti će se nadležne institucije ‘pretrgnuti’ u zaštiti radnika kroz sprovođenje zakona”, smatra Andrić.

Tara Rukeci Milivojević skreće pažnju da je kompanija Linglong počela proizvodnju, kako radnici tvrde, guma lošijeg kvaliteta, za neevropsko tržište. Prema njenim rečima, početak proizvodnje guma u ovom slučaju znači samo veći profit firmi, ali ne i bolje uslove za radnike. Misli da će položaj zaposlenih vremenom biti još gori od trenutnog, posebno jer bi sindikalni otpor bio jako gušen. 

“Šta je bio otpor radnika iz Indije da ne odu kući oštećeni. Za tih 11 organizovanih radnika možemo reći da bi, da su imali prava na sindikat, bez problema to bio jedan borben sindikat koji bi se izborio za svoja prava. A znamo da je borba radnika gušena od fizičkih napada do pretnji, ucena i ostalog. Zato je bilo važno solidarno delovati sa radnicima iz drugih zemalja, jer radnik iz Botoša ima isti interes kao i radnik iz Kalkute”, zaključuje Rukeci Milivojević.

Darko Šper (VOICE, karikatura: STUPS)