Harkov je njeno rodno mesto, Novi Sad oseća kao svoj dom
Tika- taka Srce Novog Sada, bar ono koje nema malignih političkih oboljenja u svojim komorama, kuca danas sa građanima grada u kojem je rođena junakinja ove priče.
Harkov Harkov je njeno rodno mesto, Harkov u Ukrajini, zemlji koja se ovog postpandemijskog proleća bori za slobodu. Kada je jednom ova naša zemlja bila napadnuta iz vazduha, junakinja ove biografije mogla je da ode odavde u rodni joj Harkov. Ali nije. Ostala je ovde, u sredini čije je vrednosti delila i tada, kao i danas.
OS Oksana Storožuk je novosadska Ukrajinka. Oksana kao gošća, gostoljubiva, lutalica, strankinja – to upravo znači njeno ime. Naša Oksana. I Novosađanka, građanka Srbije, što svedoči i papir koji je dobila posle 25 godina života u njoj.
Aristokratski mir U Srbiji, tačnije u Baletu Srpskog narodnog pozorišta obrela se igrom sudbine. Dok je bila deo Dečjeg akademskog muzičkog pozorišta u Kijevu, u koje je došla posle završene Državne baletske akademije, u potragu za izvrsnim balerinama došao je 1990. godine u to pozorište iz Jugoslavije koreograf Ivan Iko Otrin, u to vreme direktor Baleta SNP-a. Tražio je balerinu koja bi u Novom Sadu igrala dve glavne uloge. Oksana je zablistala tako da je smesta dobila obe.
“Novi Sad mi se odmah svideo jer sam u njemu osećala neki mir. Njime su odisali ljudi koji su hodali njegovim ulicama. Osećala sam domaćinsku atmosferu, ali i nešto aristokratsko, što je bilo vidljivo i na ulici, i u pozorištu, i u kafićima… Grad je odisao kulturom”, reči su Oksane Storožuk.
Mišelin za prasetinu, pasulj i roštilj U početku uopšte nije razumela jezik, pričala je ruski, mnoge kolege su ga govorile. Ali srpski je progovorila vrlo brzo, već posle tri meseca i to zahvaljujući knjigama – čitanju ruskih klasika prevedenih na srpski jezik. Puškina, recimo. Nekako istovremeno, usvojila je i srpski jelovnik na kojem bi zvezdicom najvišeg ranga počastila prasetinu, pasulj i roštilj.
Baletski krug kredom Oksana Storožuk, koja je do Novog Sada ispisala ozbiljan umetnički krug kredom – od rodnog Kijeva preko Nemačke, Italije, Holandije, Rumunije Slovačke, Kipra, Austrije, Mađarske, Bugarske, Rusije, Velike Britanije do Kanade, bila je u svojoj karijeri sve što jedna primabalerina može da bude…
Krhko i očaravajuće Vragolanka, Julija, Odeta, Žar ptica, Ofelija, Malčika, Esmeralda, Lisa, Žizela, a bila je i Strast u “Don Huanu”, pa Margarita Gotje u “Dami s kamelijama”… Obožavali smo je u “Grku Zorbi”, u kojem je igrala Marinu, i samo je ona tako krhko i očaravajuće zanosno mogla da pleše pored, ništa manje zanosnog Konstantina Kostjukova. Ko zna koliko puta su nas njih dvoje digli na noge u tom čudesnom baletu SNP-a…
Proročica u svom selu A nagrade… Proredi ovog teksta bili bi mali da se sve ispišu… Pošlo joj je za rukom čak i to da bude i “proročica u svom selu” – a znamo da to malo kome uspeva: dobila je “Zlatnu medalju” svog matičnog Srpskog narodnog pozorišta, te više godišnjih nagrada svoje pozorišne kuće… O aplauzima – burnim i povicima “bravo” iz dupke punog partera – da i ne govorimo…
Jaka individualnost Kada je danas, kada radi sa mladim baletskim igračima kao pedagog, koreograf/asistent, repetiror u Baletu SNP-a, neko pita šta jedna balerina mora da ima da bi bila vrhunska, kaže: “Mora da ima jaku individualnost i jako izraženu osećajnost koja prati svaki pokret. Mora da bude i muzikalna. U svaku ulogu mora da uloži sebe, da razvije lik tako da ga razume. I nema odmaranja, mora da bude primer drugima. Balerine, zapravo, imaju mnogo sličnosti sa sportistima: sportisti su uoči takmičenja u karantinu, a i prvakinja je u karantinu, doduše, ona je u karantinu ceo svoj baletski vek.”
Špic japanke Na propitivanje o večnoj fascinaciji nas običnih smrtnika špic patikama i time kako živ čovek izdrži u njima da stoji, a ne još i da igra, Oksana kaže da se danas posle toliko godina igranja u njima oseća kao da ima japanke na nogama. Priseća se da je na počeku karijere u njenoj rodnoj zemlji svako pozorište imalo svog majstora za izradu špic patika. Tada su izrađivane od drveta i gipsa, i često su zbog toga prsti bivali krvavi, sa žuljevima. Današnji modeli su mnogo bolji jer se iznutra oblažu sunđerom ili plastikom koja se prilagođava nozi. Takve je patike Oksana Storožuk dobila tek pri kraju karijere i danas se često pita gde su one bile kada su joj bile potrebne pre tridesetak godina.
Pocepano srce Oksana Storožuk danas ima još jednu uspešnu i važnu karijeru – ostvarene porodične žene, supruge i majke jedne Maše. Kaže da Novi Sad oseća kao svoj dom. Svašta je proživela sa ovom svojom drugom zemljom, i tu ostaje, iako ovih dana njeno srce kuca u ritmu jednog dalekog srca, onog što otkucava u hladu stabala monumentalnog Rodina Mata parka na obroncima njenog rodnog Harkova.
Snežana Miletić (VOICE, foto: Branko Lučić)
