"Da ih spašavamo, šta drugo!“
„Lanac dobrote mora da se nastavi. Čini dobro i dobrim će ti se vratiti.“
Mnogi od nas bi bez puno razmišljanja potpisalo ove reči, ali koliko nas bi bilo spremno da ih pretoči u praksu – da shvati da je nekom potrebna pomoć, ali da to znači brzo se organizovati, sesti u automobil, prevaliti 800 kilometara, sve do granice sa zemljom koja je u ratu?
Iskustvo Helene Vuković sa zbrinjavanjem pripadnica lezbejske zajednice koje su bežale iz Ukrajine nakon početka agresije, 24. februara, miks je stresa, brige, suza, saosećanja – i svesti o plemenitom gestu. No, plemenitost nepoznatih ljudi, kakvu su Ukrajinke, prestravljene tek započetim ratom a pre toga time da bi okolina mogla da sazna njihovo seksualno opredeljenje, Helena je pre šest-sedam godina i sama iskusila.
Zato, kad ona kaže „Lanac dobrote mora da se nastavi. Čini dobro i dobrim će ti se vratiti“, onda te reči zaista dobijaju puni smisao.
„Bilo je jutro, 24. februara, kada sam uz kafu po običaju počela da čitam vesti sa portala i pročitala da je Rusija napala Ukrajinu. U sekundi su mi se vratile devedesete u Jugoslaviji, ratovi, zlo, kolone izbeglica, ubijeni, ranjeni, srušeni gradovi… Imaš knedlu u grlu i počinješ loše da se osećaš jer veoma dobro znaš kako je sad tim ljudima tamo. I da im je potrebna pomoć“, priseća se tih februarskih dana Helena Vuković.
Na čelu je novosadske NVO L*-Communio, koja je opet u sastavu EL*C (EuroCentralAsian Lesbian*Community). U razgovoru sa direktorkom EL*C Draganom Todorović, pokrenulo se pitanje kako da se pomogne pripadnicama lezbejske zajednice iz Ukrajine. „Da ih spašavamo, šta drugo!“, pao je dogovor.
„Znali smo iz iskustva kakva je u Ukrajini situacija. Naime, pre tri godine imale smo veliku konferenciju u Kijevu i naš hotel su napali tamošnji ’ziloti’ s namerom da nas linčuju. Polomili su stakla na hotelu, pa je morala da interveniše policija, radio je suzavac, biber-sprej… E, ako je takva situacija u miru, samo zamisli kako li je tek lezbejkama u ratu kad su svi dodatno negativno nastrojeni, a LGBT osobe su posebno na udaru.“
Nakon svih priprema, Helena 8. marta kreće sa verenicom na 800 kilometara dug put do poljsko-ukrajinske granice. Preko interneta su bukirale najpre jednu običnu kuću, koja je ubrzo postala „sigurna“, pa zatim još dve; sve tri daleko od naselja i ljudi, ali dovoljno blizu granici. Ženama koje su bežale od rata bio je potreban mir i sigurnost.
S ukrajinske strane granice, domicilna organizacija Insight organizovala je sklonište gde su se pripadnice lezbejske zajednice prijavljivale za odlazak u Poljsku a odatle u druge zemlje; s poljske pak strane granice, postojali su timovi za prihvat i jedan je takav vodila upravo Helena; ko bi drugi bio bolji pored penzionisanog majora VJ?
„Nama onda iz Ukrajine jave koliko njih dolazi i mi ih sačekamo na ugovorenom mestu. Pre nego što iz odvezemo u ’sigurnu kuću’, odveli bismo ih da nešto pojedu, kupe neophodne stvari, garderobu i ostalo. U ’sigurnoj kući’ bi ostajale od 2-3 do 10 dana, a onda bi kretale put različitih gradova – Berlin, Pariz, Barselona…- odnosno tamo gde im je, preko Lesbian Hosting mreže koju smo pokrenule, obezbeđen smeštaj na duži rok. Ne samo smeštaj i status i određene pogodnosti, nego i prilika za novi početak, novi život u okruženju koje nije neprijateljsko kao ono u kojem su ove godine živele i gde će biti tretirane kao ljudska bića.“
Za nepuna tri meseca, koliko je Helena sa partnerkom provela u Poljskoj, kroz tri kuće u kojima su njih dve bile i domaćice, ali bogami i rame za plakanje i priručni psiholozi, prošlo je oko 100 žena – od onih koje su navršile 19, a iza sebe s višegodišnjim trpljenjem roditeljskog iživljavanja zbog drugačijosti, do žena starijih od 50 godina. Sa ostalim timovima za prihvat, ukupna brojka spasenih je oko 250.
„Moja verenica je završila ruski jezik i književnost i bila je od ogromne pomoći kod prevođenja. Nismo sa njima želele da pričamo o prošlosti, o tome šta su sve i pre rata morale da prožive, a kamoli o ratu, već samo o budućnosti, o tome šta ih čeka kad odu i o prilikama koje im se tamo nude. No, bilo je i teških momenata, kao kad je jednoj ženi otkriven rak materice…Bila sam uz nju sve vreme, i na pregledima, i pre i posle operacije. Kada je stigao uredan patološki nalaz, da čak nema potrebe ni za hemioterapijom, toliko smo vrištale u bolnici da je obezbeđenje dotrčalo da vidi šta se događa.“
U novi život u koje su krenule desetine žena, polazna tačka bila je, paradoksalno, ultrakonzervativna i prema LGBT osobama takođe neblagonaklona Poljska. Baš ona je, međutim, izabrana jer je em preko nje ulazilo najviše izbeglica iz Ukrajine, em zato što muškarcima prelazak granice nije bio dozvoljen.
„U čitavoj toj nesreći koja je nastala, srećna okolnost nam je bila u tome što kad na određenom punktu prihvatamo žene i prevozimo ih, nikom ništa ne biva ni sumnjivo ni sporno, jer su samo žene i dece mogle da pređu granicu. A kakva je Poljska prema LGBT osobama, to mi iz te zajednice veoma dobro znamo.“
Taj talas netrpeljivosti prema LGBT osobama zapljusnuo je i Mađarsku i neke druge zemlje, a delom i vekovima obećanu zemlju za sve izbeglice i one koji beže od torture upravo zbog drugačijosti: SAD. Sada su tamo na meti naročito trans osobe, što Helenu, iz ličnih razloga, najviše boli.
„Ti antitrans zakoni u SAD nisu ništa drugo do targetiranje drugačijih. U drugim zemljama, gde je zavladala desnica, poput Mađarske i Poljske, na meti su LGBT osobe. Krivica je to, po meni, levice koja se ulenjila ili nije snašla u novim okolnostima i vremenima, ali ima nečega i u tome da su se ljudi previše opustili i time neke stvari doveli do apsurda, poput odnosa prema ljudskim pravima kroz političku korektnost, koja je udaljila i razjedinila ljude i koja je stvorila gotovo negativno poimanje ljudskih prava.“
Njen slučaj, uglavnom nazivan „slučaj majora Helene“, od početka je privlačio ogromnu pažnju medija, naročito zbog „radnog mesta“ – Vojske Srbije. Pristala je na prevremeno penzionisanje, u činu majora, ali je pristala i da bude lice pokreta za prava trans osoba kao i svih pripadnika LGBT zajednice u Srbiji.
„Dosta se toga u Srbiji, od početka mog ’slučaja’ i prvog naslova ’Trandža u vojsci’, promenilo na bolje, čak i u medijima, ali tu još ima dosta da se radi. Pobede su male ali značajne, poput one kada je promenjen podzakonski akt koji je omogućio da u matičnom listu bude uneta promena pola. Imamo oficire za vezu u policiji i njima prijavljujemo svaki napad na trans osobe, bukvalno im ’sedimo na kičmi’ dok se to ne reši. Sarađujemo i sa donosiocima odluka i poslanicima, samo imamo mali problem – što se sastav Skupštine svako malo menja, i mi taman nešto dogovorimo, a onda dođu novi poslanici. Sad čekamo opet nove sa kojima želimo da razgovaramo o implementaciji preporuke Svetske zdravstvene organizacije iz 2019. po kojoj transrodnost više nije mentanlno oboljenje – nema, dakle, više F dijagnoze za te osobe – već to sada spada u domen seksualnog zdravlja.“
Helenin životni put od 2014. imao je kao krajnju destinaciju – sreću, ali je bio posut problemima, odbacivanjem, obeležavanjem…
„Od mog ’autovanja’ 2014, odlaska iz Vojske i odluke o promeni pola, svi iz prethodnog života su mi okrenuli leđa. A onda su mi neki ljudi, koje sam prvi put srela, pružili svu moguću podršku i pomoć, ne samo finansijsku ali da, bilo je i toga, kao kada su organizovali žurku na kojoj se sakupljao novac za moju operaciju, kojoj sam podvrgnuta maja 2016. Nisu mi u svemu tome pomogli ni rodbina ni dotadašnji stari prijatelji, već ljudi koje sam, sticajem okolnosti, tek upoznala. I tada sam postala svesna da se taj lanac dobrote mora nastaviti, da ako činiš dobro da će ti se dobrim vratiti, i ja sam s tom svešću i tom misijom i otišla u Poljsku.“
Osoba od akcije i aktivista koja živi aktivizam, kako se voli predstavljati, i koja ne odbija pozive u dva noću kada je potrebno nekom „iz zajednice“ dati savet, od prošle godine vodi NVO L*communio kojoj je u fokusu seksualno i reproduktivno zdravlje lezbejki, biseksualnih žena i trans žena. Poštuje rad ljudskopravaških NVO, čak je bila deo jedne od njih, ali sad smatra da je izuzetno važno da se više priča o promociji zdravlja.
Kao neko ko se odlučio na golemu žrtvu, odbacivanje porodičnog života i karijere, a sve zarad drugačijeg – boljeg i srećnijeg ostatka života, Helenu ne hvata pesimizam čak i kada su u pitanju ozbiljni tabui u ovoj zemlji. Jedan od njih su istopolne zajednice i nihovo ozakonjenje.
„Jednom će taj zakon biti usvojen“, čvrsto je uverena. „Mi smo, inače, zemlja apsurda, u kojoj osnuješ ministarstvo da bi i jedan takav zakon proguralo, pa ga onda Vlada ne pošalje u Skupštinu jer je predsednik rekao da ga neće potpisati jer se u zakonu pominje brak. A nigde se u tekstu ne pominje. Istovremeno, meni u matičnom listu piše ’razveden brak od ženske osobe“ ali i stoji i to da sam ženskog pola.“
„Vidiš da se sve polako menja. Evo, čak je i Laibach imao nastup, ni manje ni više nego – u novosadskom Domu Vojske. A seti se, tamo 80-ih, kakav je odnos bio Laibacha i tadašnje JNA. Ma, definitivno smo napredovali kao društvo“, kaže kroz smeh.
Rođena je 1973. u Gajdobri. Završila je Vojnu gimnaziju u Beogradu, a potom i Vojnu akademiju. U Vojsci je provela 22 godine i osam meseci, od čega šest godina sa činom majora. Nakon 30 godina u Beogradu, od 2019. živi sa verenicom u Novom Sadu, „gradu svoje mladosti“ koji s kraja 80-ih pamti po ljudima i izlascima u Garudu, Mašinac, Atrijum, Studio 24 i Žutu kuću.
Denis Kolundžija (VOICE, foto: N1)
