Samo želi da bude neko ko je osvojio neku veliku medalju i da je vrhunski sportista
To što Srbija ne izlazi ni na jedno more i geografski ne pripada Mediteranu, ne sprečava nas da učestvujemo na Mediteranskim igrama. I da na njima, kao nedavno u alžirskom Oranu, osvajamo medalje.
Otkud uopšte mi na tim Igrama? Pa, zahvaljujući tome što je pravni prethodnik Olimpijskog komiteta Srbije, Jugoslovenski olimpijski komitet, bio među osnivačima tog takmičenja.
Među 31 osvojenom medaljom, 13 su bile zlatne a među njima je i ona koja u džudou, u kategoriji do 57 kilograma, osvojila 22-godišnja Marica Perišić.
Učesnica Olimpijskih igara u Tokiju i evropska juniorska prvakinja, koja već razmišlja i priprema se za naredne Olimpijske igre – u Parizu 2024. ali i Los Anđelesu četiri godine kasnije, kaže da je konkurencija na Mediteranskim igrama bila dobra, ne prvoklasna kao na nekim drugim takmičenjima, ali svakako zahtevna.
„Imala sam dve borbe koja sam dobila sa ’zlatnim bodom’ i jednu koju sam dobila u regularnom delu meča. Za mene su sva tri meča više predstavljala psihičku borbu sa samom sobom jer sam doživela jako težak poraz na Evropskom prvenstvu mesec dana ranije, za koje sam se, nakon povrede, baš spremala. Taj poraz mi je baš teško pao, pogotovo jer sam tu devojku ranije pobeđivala. Mediteranske igre su mi u tom smislu dobrodošle kao zalet i sva tri meča odradila sam fenomenalno“, priča najbolja na čitavom Mediteranu.
U džudo je ušla, za mnoge, relativno kasno, sa devet godina. Njena majka, Radmila Perišić, bila je uspešna džudistkinja, ali Marica naglašava da je njen uticaj na izbor sporta bio delimičan.
„Do devete godine igrala sam se na ulici i, dobro, volela sam da se tučem s mlađim bratom, bila sam baš žilava (smeh). Mama me pre toga uopšte nije forsirala, do devete godine čak ništa nisam ni trenirala, ali smo brat i ja s njom povremeno putovali na pripreme, pa sam joj jednom rekla da me odvede na trening. I tako je sve krenulo.“
Od 2015. kada je započela takmičarsku karijeru – iako ona za zvanični početak pre uzima 2018. godinu – u juniorskoj konkurenciji stigla je do evropskog trona, ali se oprobala i u seniorskoj konkurenciji. Sa 21 godinom stigla je čak i do Olimpijskog tima Srbije.
„Na jednom takmičenju u Rumuniji pobedila sam bronzanu sa Olimpijskih igara u Riju, dakle seniorku, i tada me je trener Miroslav Begović, koji je video da umem sa seniorkama, pitao da li bi želela da krenem u sakupljanje bodova za Olimpijske igre u Tokiju.“
Slično kao u tenisu, u džudou se bodovi sakupljaju na svetskim i evropskim prvenstvima, Mastersima, Grend slem i Gran pri turnirima. Kad se sve sabere, prvih 18 na svetskoj listi dobija vizu za Olimpijske igre.
„Kako sam odreagovala? Naravno da sam pristala! Krenula su takmičenja i u jednom trenutku, tokom 2021, posle jednog Grend slem turnira na kom sam uzela medalju, znala sam da sigurno idem u Tokijo. No, to je zahtevalo neviđene žrtve…“
Od trenutka kada je obezbedila učešće na Olimpijskim igrama, to je bio početak juna, za Maricu je najveći protivnik bio – koronavirus. Pre odlaska u Tokijo, naime, nije smela ni jednom da bude pozitivna na testu.
„To je bilo skoro dva meseca karantina, ni sa kim se nisam viđala osim sa trenerom na treninzima, i to je bila jedina prilika kada sam napuštala stan. Morala sam da se pazim, ali sam bila fokusirana na cilj i prioritet, Olimpijske igre, pa sam sve to nekako podnela.“
Za razliku od takmičenja na kakva je navikla – dođeš, boriš se i ideš kući – u Tokio je došla deset dana ranije. Zbog veoma strogih pravila, morala je, kao i ostali takmičari, da se testira pre svakog treninga.
„Ne mogu da kažem da sam izgubila fokus, ali ređale su se sitnice koje su meni oduzimale pažnju, a to je ono što mi se nije događalo na ranijim takmičenjima. U Tokiju sam, uz sve, pravila baš dosta grešaka u tom drugom meču, koji sam na kraju izgubila. Imala sam baš dobar žreb i zato mi je i bilo toliko teško ne toliko što sam izgubila, već što sam znala da je za mene takmičenje na Igrama završeno, a verovala sam da mogu dalje da doguram.“
„Ali, dobro, mlada sam, planiram učešće minimum na OI u Parizu 2024. i u Los Anđelesu 2028. godine. Za Pariz je već sad od juna krenulo sakupljanje bodova i za sada sam 18, na listi. Imam još dve godine da sakupim potreban broj bodova. Ništa nije nemoguće, samo je potrebno biti konstantan.“
Sa Igara u Tokiju viralan je postao snimak nakon njenog poraza u drugom meču, koji je mnoge uznemirio.
Malo pojašnjenje: borba u džudou traje zvanično četiri minuta; ako je nakon toga rezultat nerešen, borba se nastavlja dok jedna od takmičarki ne osvoji „zlatni bod“. To znači da borba može da traje unedogled. Marica su, u tom konkretnom meču u Tokiju, borila zvanično 12 minuta, ali je to u praksi trajalo skoro čitavih pola sata.
„Taj snimak stvorio je pogrešan utisak kod gledalaca“, objašnjava Marica. „Jesam bila umorna, ali više od toga me je sramota što nisam uspela da iskontrolišem emocije, da sakrijem emocije zbog poraza. Napravila sam dosta grešaka, u jednom trenutku uhvatila me panika da ću izgubiti meč. Videla sam da gubim i da ne mogu da se vratim. Posle meča, na meni su zapravo bile emocije, dobro, i umor, ali pre svega emocije, i taj osećaj da su za mene Igre završene i da nema popravnog.“
„Pripremao me je trener i za poraze, ali niko ne može da te dovoljno pripremi za takav trenutak. Trener je posle meča bio pretužan, znao je da sam spremna i kolike smo žrtve podneli za to, verovao je da mogu da je pobedim, čak je video pobedu…“
Bez obzira na maminu sportsku karijeru, za Maricu postoji samo jedan trener – Miroslav Begović.
„Mama se nikad nije mešala u ovo što radim, ja čak nisam volela ni da mi dolazi na treninge, ni na takmičenja, kad sam bila mlađa Nikad nikoga od nas, a ima nas petoro braće i sestra, nije forsirala da nešto treniramo, pogotovo ne džudo. Evo, moja tri brata treniraju fudbal. Moja takmičenja su za nju postala previše stresna, pa ne može da ih prati nego zove mog brata da joj kaže kako sam prošla.“
Uostalom, napominje, džudo je jako evoluirao od doba kada se ona takmičila, pravila se su umnogome promenila.
Promenjena su i nakon OI u Tokiju i na njih se, kaže, još privikava.
„Namera je da se novim pravilima džudo učini atraktivnijim za publiku, da nema previše komplikovanja, da se forsiraju tehnike i bacanja, i da se time približi japanskom pristupu, da sve bude tehnički ispravno, što i jeste poenta džudoa. Tako je džudo i nastao, s idejom da se ne koristi toliko snaga, koliko fizika.“
Džudo može biti opasan za onog nad kim se njegovi zahvati primenjuju, iako Marica napominje da je za nju džudo rezervisan samo za strunjaču, ali podjednako opasan i za same džudiste i džudistkinje.
„Jeste, opasan je, povrede su česte, a naročito stradaju kolena i laktovi. To je brz i eksplozivan sport, promene položaja tela su brze, pa je neophodno kroz treninge voditi računa i o fizičkoj spremnosti i o prevenciji takvih povreda.“
Veliki rezultati u džudou, kao i u ostalim sportovima, umeju da motivišu decu da dođu na prvi trening. Tako je bilo i posle njenog učešća na OI u Tokiju. Ali, njoj takvi uspesi, niti posebni uzori nisu bili potrebni – ona je samo želela da bude neko ko je osvojio neku veliku medalju i da je vrhunski sportista.
„I da stanem na najviše postolje i slušam himnu svoje zemlje, kao sad u Alžiru, jer je zaista neopisiv osećaj slušati himnu i biti na krovu sveta“, dodaje.
Marica je krajem 2020. izabrana za najbolju sportistkinju Novog Sada, u izboru Gradskog sportskog saveza, a dobitnica je najvišeg priznanja u oblasti sporta u Vojvodini – nagrade „Jovan Mikić Spartak“.
Rođena je 25. januara 2000. Po rođenju je Temerinka, ali od drugog razreda srednje škole živi trenira u Novom Sadu. Završila je Gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj“ (sportsko odeljenje) i trenutno je na četvrtoj godini Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja. Članica je Džudo kluba Crvena zvezda iz Beograda. Namerava da po završetku sportske karijere, a ne zna kada će to biti, ostane u sportu.
Denis Kolundžija (VOICE, foto: privatna arhiva)
