Umetnost koja se bavi pitanjima jugoslovenskih ratova iz devedesetih godina 20. veka zauzima sve značajniji prostor i ulogu na domaćoj umetničkoj sceni. Ipak, poruka koju ona nosi često ne odgovara dominantnom nacionalističkom narativu u Srbiji jer ne preza da istakne probleme reinterpretacije prošlosti i da o ratnim dešavanjima govori glasno i nepristrasno. Sagovornici VOICE-a saglasni su da angažovana umetnost koja se bavi ovim temama ima mogućnost da rasvetli prošlost i suoči se sa njom na način na koji veći deo medija i istoriografije još uvek nisu pristali.
Likovni umetnik Dragoslav Krnajski, koji je tokom devedesetih bio akter antiratne umetnosti, objašnjava da je umetnikov osnovni refleks da reaguje na stanje u društvu.
„Bolesno stanje koje smo imali devedesetih godina neminovno je kao posledicu proizvelo rat kao poslednji stadijum ludila. Angažovana umetnost danas se takođe bavi problemima u društvu, a mnogi od tih problema neminovno aktiviraju bolne tačke iz ratova devedesetih“, kaže Krnajski za VOICE.
Primenjeni umetnik Vladimir Miladinović, koji se u svom istraživačkom i umetničkom radu dugi niz godina bavi ratnim i postratnim traumama postjugoslovenskih društava, u junu je u Beogradu, u galeriji Eugster, predstavio svoju izložbu “Dnevnik” koja se sastoji od 400 crteža baziranih na stranicama ratnog dnevnika Ratka Mladića koji je prvenstveno služio Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju kao dokazni materijal protiv samog Mladića i ostalih ratnih zločinaca.
Miladinovićeva namera je, kaže, bila da istraži koji je umetnički potencijal arhivskih dokumenata koji su poslužili svojoj svrsi pred Tribunalom.
„Kada uđemo u polje savremene umetnosti, pre ili kasnije se dođe do nekih traumatičnih delova istorije kojima nema mesta u zvaničnim narativima ili u pokušajima da se stvori jedinstveni, dominantni istorijski narativ. Polje savremene umetnosti je mesto gde takve stvari mogu biti aktuelne“, kaže Miladinović.
A upravo savremena umetnost ukazuje na to da se memorijalizacija prošlosti i umetnost koja o njoj govori ne završava na spomenicima blagoslovenim od strane države, već da ona pronalazi druge kanale komunikacije sa publikom.
Kada govorimo o regionu, takav je projekat „ŠTO TE NEMA“ bosanskohercegovačke umetnice Aide Šehović posvećen žrtvama genocida u Srebrenici. To je svojevrstan nomadski spomenik koji se za proteklih 15 godina svake godine postavljao u drugom gradu u svetu, a sastoji se od oko osam hiljada fildžana koji se pune kafom i postavljaju na zemlju u pomen na stradale u genocidu. Aida Šehović će taj spomenik ove godine po poslednji put postaviti u Srebrenici/Potočarima, sa 8.372. fildžana.
“Da se o tome progovori…”
Filmovi “Teret” i “Dubina 2” Ognjena Glavonića govore o akcijama prenošenja leševa kosovskih Albanaca u tajne masovne grobnice širom Srbije koje je organizovao i sproveo MUP Srbije za vreme rata na Kosovu. Reditelj komentariše kako nikada nije umao utisak da ti filmovi govore o period devedesetih, već o društvu danas.
“Do filmova je došlo kada sam i sam slučajno došao do istine kojoj ranije nisam imao pristup i kada sam shvatio da kod ljudi koje poznajem, a od kojih sam hteo da saznam nešto više o tom slučaju, ne postoji ni znanje ni radoznalost. Želja da se ti filmovi snime je zapravo došla iz toga da se o tome progovori, ali i da se progovori na način i jezikom koji se ređe koristi kada se govori o tim temama”, izjavio je Glavonić u razgovoru za VOICE.
Istoriografija i mediji u Srbiji su u velikoj meri ustuknuli pred dominantnim narativom koji diktira vlast. Ipak, sagovornici VOICE-a slažu se da umetnost ima više slobode za preispitivanje činjenica.
“Umetnost radi sve što kultura pokušava da zatvori. Svi narativi koji su isključeni, koji ne mogu da nađu proces u zvaničnim istoriografskim narativima ostaju skrajnuti. Umetnost je mesto gde ti skrajnuti narativi mogu da dobiju na većem značaju”, ističe Miladinović.
Ipak, baš zbog svoje namere da rasvetli prošlost i utiče na budućnost, umetnost koja se bavi ratovima u Jugoslaviji teže pronalazi put do šire publike jer je često obeležena kao nepodobna i izdajnička od strane centara moći.
Ognjen Glavonić navodi da je slična situacija i sa njegovim filmovima i kaže da većina ljudi koji su o njegovim filmovima nešto čuli, zapravo su čuli stav onih koji film nisu ni pogledali.
“Kada pričamo o Srbiji, ovde je javnost toliko emocionalizovana da se svako spominjanje rata, makar i u umetnosti, kroz bilo koji drugačiji jezik od onog očekivanog, dnevnopolitičkog, odmah izmešta iz sfere kulture i smešta u neki navijački okvir. Ti možeš da napraviš neko umetničko delo, ali one mašine koje to tvoje umetničko delo mogu da približe većem broju ljudi su i dalje u rukama određenih centara moći protiv kojih se ti boriš. Dakle, ti negde proizvodiš municiju, a oružje je u rukama neprijatelja. Svako ko bira umetnost i ko se bavi tim pričama danas, bavi se njima sa margine društva”, rekao je Glavonić.
On takođe ističe značaj toga kako se reditelj postavi prema temi i publici, naročito kada su ovako “delikatne teme” u pitanju.
“Trudio sam se da ne koristim film kao neku visoku nedodirljivu i neupitnu platformu sa koje ću ja nekome da sudim ili govorim šta da misli, kao ni da delim istorijske i moralne lekcije. Bitna mi je osoba sa kojom komuniciram, kao i ljudi o kojima pravim film, i stalo mi je da ostvarim iskren odnos između njih”, podvukao je reditelj.
Ludilo kao devedesetih
Dragoslav Krnajski za VOICE kaže da je angažovana umetnost u Srbiji danas u daleko nepovoljnijem položaju u odnosu na period devedesetih.
“Suočavanje sa prošlošću je kontinuirano jer su na javnoj sceni prisutni akteri političkog ludila devedesetih koji kreiraju identičnu, opasnu atmosferu koja kroz sve izraženiju podelu društva neminovno klizi ka svim mogućim oblicima sukoba”, upozorava Krnajski za VOICE.
Vladimir Miladinović, međutim, kaže da postoji određeni broj njegovih radova u Muzeju savremene umetnosti, ali primećuje da zbog tema koje uzima za predmet svog rada, neki mediji imaju određenu vrstu nelagode da pišu o njegovoj umetnosti.
Sagovornici VOICE-a saglasni su da potreba da se u svojoj umetnosti bave pitanjima ratova u Jugoslaviji dolazi iz bunta i potrebe da se te teme stave na društvenu agendu, a ne da se skrivaju od javnosti.
“To dolazi iz želje da se zapravo naruši ta veoma pažljivo pripremljena tišina”, zaključuje Ognjen Glavonić za VOICE.
Divna Prusac (VOICE, naslovna fotografija sa izložbe Dnevnik – Jelena Dukarić)
Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo
