„Bravo, Relja!“, odjekivalo je u petak, 4. novembra salom Kulturnog centra Novog Sada nakon premijernog emitovanja dokumentarnog filma „Do daske“. Ovacije, praćene aplauzom, bili su upućeni autoru filma, novinaru i dokumentaristi Aleksandru Reljiću.
Četiri godine ranije, identične reakcije publike, doduše u drugom prostoru i nakon emitovanja jednog drugog Reljićevog dokumentarnog ostvarenja. Filmom „Unuk“ (Enkel) svetu je ispričao priču o suočavanju sa porodičnom prošlošću unuka komandanta nacističkog koncentracionog logora Aušvic Rudolfa Hesa: dobio je za njega više domaćih i stranih priznanja i bio nominovan za Najbolji evropski dokumentarni film godine 2018. na Prix Europa festivalu u Berlinu.
„Do daske“ pak tek započinje svoj festivalski život i upravo priča o životu – kako se onaj koji je novosadski stilista i di-džej Srđan Šveljo živeo u trenu pretvorio u istinski pakao, čemu su u sadističkom, krvožednom maniru kumovali domaći tabloidi.
Ako sve bude išlo po planu, za godinu dana videćemo premijerno i „Mamula All Inclusive“, film do kojeg mu je, napominje, posebno stalo – i zbog toga što je snimanje trajalo čitavih pet godina, podjednako i zbog teme „gde novac briše sve, pa i zločine i sećanja“ ali i zbog pripadnosti zavičajnoj Boki.
Krčkaju se, saznajem, i drugi „projekti“ – među njima, verujem da će Novosađane posebno zanimati da dočekaju film o „Novosadskoj raciji“.
I dok je radio kao novinar-dopisnik, kad god bismo ga sreli delovao je spremno da tog trenutka odjuri na neki događaj, nevažno da li unutar ili izvan granica ove države. Čak i danas, kada deluje kao da će odmah posle susreta krenuti na neko snimanje, siguran sam da u nekom džepu ima novinarsko blokče, koje je, ma koliko da ima stranica, umeo bukvalno čitavo da ispiše samo tokom jednog događaja.
Njegov dugogodišnji kolega i prijatelj, urednik ovog portala Dinko Gruhonjić kaže da ga je upravo Relja uveo u ozbiljno novinarstvo: „Kad smo napustili Radio 021 zbog pokušaja cenzure, prešli smo u nedeljnik Nezavisni. Relja je prvi počeo da radi za Betu i onda je pozvao mene da radimo zajedno. Neskromno, zahvaljujući tandemu Relja-Dinko, bili smo najbolje dopisništvo u Betinoj mreži, a siguran sam ’i šire’. U tom ’duetu’ Relja je bio adrenalin, zadužen za ekskluzive, a ja sam bio ’najbrža agencijska ruka južne Bačke’ i susednih opština. Iskreno, nervirala me je na početku njegova nonšalantnost, jer ja sam opsesivno-kompulzivan tip. Ali, brzo sam ukapirao da bolju i efikasniju kombinaciju karaktera nije moguće zamisliti. Naravno, razumeli smo se o svemu i u svemu uvek i na prvu.“
Isto tako, o bilo kojoj fazi karijere da se radi, uvek je spreman za dobro druženje. Bio je i ostao je „dobri duh“ novosadske novinarske zajednice, omiljeni kolega uvek spreman da pomogne, neko u čijem društvu je uvek zabavno. Jednom rečju: Relja!
Da nema ličnih dokumenata i odjavnih špica, mnogi bi lako zaboravili koje mu je pravo ime. Jedan je od onih, retkih, koji se vremenom počnu identifikovati isključivo po nadimku: bio je i ostao Relja na Limanu 1 gde se doselio nakon dolaska iz Kotora zemljotresne 1979. godine; kao gitarista Generacije bez budućnosti; kao novinar, novinar-dopisnik, kolega, filmadžija; naposletku, i kao urbana legenda, čovek koji/kojeg zna „čitav grad“. (Iz ličnog iskustva: šetnja sa njim, recimo, Zmaj Jovinom, može ozbiljno da potraje zbog čestih zaustavljanja i pozdravljanja s ljudima).
Čak i onima koji bi u polušali govorili da su detetu dali ime po Relji, mnogi, a tako ubeđeni da ga poznaju, uzvraćali bi nevericom: „Nazvao si sina po Relji?!“
U ozbiljno bavljenje novinarstvo ušli smo iste godine, 1997, čak i istog meseca, jula, i od početka, od kada mi je poslao priču o muslimanima iz naših krajeva koji su se u Tursku naselili posle Balkanskih ratova kada su proterani sa ovog dela Balkana, bio sam ubeđen da je jedan od onih koji su rođeni da bi postali novinari, koji o tom poslu sanjaju od detinjstva.
Nije me se nikad dojmio kao jedan od onih koji hoće u novinarstvo „jer novinari mnogo putuju“, ali nikad ne bih očekivao da će mi reći da je za njega novinarstvo bilo – spas.
„Da nisam postao novinar… ne znam šta bi bilo sa mnom, ali znam da sigurno ne bi bilo dobro. Novinarstvo me je spasilo jer je ono meni postalo kanal za sve frustracije koje sam imao od početka devedesetih. Nisam se pronalazio u školama, bio sam u žestokim krizama, i radio sam sve i svašta, sebi, ali to mi je vremenom postala kičma za sve ostalo u životu.“
Škole, koliko god da ih je menjao, upisivao ili želeo da upiše, odredile su na poseban način njegov životni put. U osnovnoj školi, legendarnoj limanskoj „Jovan Popović“, bio je najbolji iz muzičke kulture, čak je i u horu pevao. Kasnije je bio među osnivačima kultnog novosadskog benda Generacija bez budućnosti.
Prvu peticu za sastav iz srpskohrvatskog jezika dobio je kad mu je za nastavnika došao – bivši novinar!
Želeo je da upiše filmsku i TV produkciju na beogradskom FDU, ali je, ispričao je to svojevremeno, prespavao prijemni: završio je na novosadskom Filozofskom fakultetu, upisao je Srpski jezik i književnost, ali je to za njega bila više prilika da upozna buduće kolege, prijatelje i saradnike, nego put do diplome.
Nikad nije otišao na prijemni na FDU, ali je o televiziji i produkciji i mimo toga podosta naučio. U tom svetu je, uz kratku pauzu, već više od 20 godina.
Nije to bila obična kratka pauza – bila je to, zapravo, pauza od novinarstva, kada je radio u kabinetu tadašnjeg predsednika vojvođanske skupštine Bojana Kostreša. Čitavih godinu dana bio je na poziciji „čoveka zaduženog za medije“, ali vrlo brzo je shvatio da to nije za njega. Za novinara (ipak) „starog kova“, PR je suprotstavljena strana novinarstvu. Ako ništa drugo, tih godinu dana verovatno je jedini period kada je nosio sako. Dobro, i kada je nabacio koji kilogram, valjda zbog druženja sa „funkcionerima“.
Za njega kažu da ima „nos“ za dobre (novinarske) priče, i na tome mu čak i kolege zavide, ali dokumentaristika za njega nikad nije bila samo „nastavak novinarstva drugim sredstvima“. U tom kutku filmske umetnosti, koja hoće i da „udara u glavu“ podsećanjem na ružnu (ratnu) prošlost, razotkivanjem nepodopština, licemerja i bezdušnosti, Relja je, zapravo, dao oduška svojoj primarnoj umetničkoj duši.
„Meni je umetnost uvek bila neostvarena želja. Kao klinac voleo sam da slikam, osvajao sam nagrade na takmičenjima, muzika me je oduvek uvek zanimala, i slušanje muzike i sviranje u bendu, a moj afinitet prema muzici prepoznala je i nastavnica muzičke kulture kada me i primila u hor.“
Odrastajući na Limanu, od muzike, sve i da je hteo, nije mogao da pobegne: muzika je bila sastavni deo stasavanja u tom delu Novog Sada. I navešće vam Relja rado šta je sve od tih milion bendova slušao, kome se divio, i koji su bendovi uticali na njega i ekipu kada su osnivali Generaciju bez budućnosti.
„Ja jesam predstavnik izgubljene generacije sa kraja 80-ih i početka 90-ih, i u to vreme deo generacije bez budućnosti, u svakom smislu.“
Taj generacijski poklič prvo se pojavio u formi grafita („Generation without future“), potom se u naslov njegove pesme, a potom ga je kao svoj naziv prihvatio i bend. U prvoj iteraciji zadržao se u bendu svega godinu dana; u drugoj, znatno više.
I nije da mu, u tom trenutku, nastavak života nije ličio na naziv benda u kojem je svirao gitaru. Stvar je samo u tome što nije dozvolio da mu to i postane fatum. Kad je 2006. došlo do, isprva, ad hoc ponovnog okupljanja benda, njegov život već se odvijao u potpuno drugačijem pravcu.
Već tada je bio izgrađen kao novinar izraženih etičkih načela. Za to je pre svega zaslužno praćenje političkih zbivanja s kraja 80-ih i tokom 90-ih godina prošlog veka.
„Sve što sam radio bilo je sučeljavanje pravog novinarstva onom nazovinovinarstvu, zapravo propagandi i to traje do danas.“
To nazovinovinarstvo ponekad odene ruho ratnohuščačkog novinarstva i tada se žrtvama ne zna broj, a nekad se za žrtvu izabere samo pojedinac.
Ostaju, elem, žrtve i o njima Relja nastoji da govori, nevažno odakle su, s ciljem da one ne budu zaboravljene. Da osete makar gram pravednosti.
U Bosni, na Kosovu, Sandžaku, pa i Novom Sadu. Danas, juče ili decenijama unazad.
Ne pravi on, pritom. nikakve nove heroje, već samo žrtvama vraća dostojanstvo. A mnoge istovremeno podseća da su se o iste te neopravdano ogrešili, okrećući glavu ili verujući dominantnom „narativu“, istom onom koji su proizvodili ne-novinari i ne-mediji.
Aleksandar Reljić Relja rođen je u Beogradu, 25. januara 1974. godine, odakle se sa šest meseci preselio u Kotor. Bio je novinar Agencije Beta, a sarađivao je i sa AFP-om i Glasom Amerike. Bio je dopisnik RTV Pink iz Vojvodine, u vreme dok je informativni progra te kuće bio solidan, a već 11 godina radi na Radio-televiziji Vojvodine, gde je u jednom kratkom periodu bio urednik Dokumentarno-obrazovnog programa. Radio je i za produkciju UrbaNS, kao i u prvoj redakciji Radija 021, a pisao je i za vojvođanski građanski list Nezavisni. Danas vodi produkciju Core Dox. I da: upravo je Relja smislio skraćenicu za naš VOICE. Oženjen je i ima ćerku Miu. S porodicom živi na – Limanu.
Denis Kolundžija (VOICE, foto: Al Džazira)
