Prosečna plata u Srbiji, prema zvaničnim podacima, trenutno iznosi 54.271 dinar. Ipak, većina zaposlenih zarađuje osetno manje od ove cifre. Zato mesečna saopštenja Republičkog zavoda za statistiku o visini prosečne zarade već godinama izazivaju čuđenje kod zaposlenih u Srbiji.
“Tu prosečnu platu mogao bih da zaradim samo ako bih radio prekovremeno svaki dan u mesecu”, kaže za VOICE Igor P., radnik u jednoj novosadskoj štampariji. Njegovo čuđenje povećava se kada čuje da je prosečna zarada u martu u Novom Sadu bila još viša – 61.107 dinara.
Kako za VOICE objašnjava savetnik za ekonomska i socijalna pitanja u Ujedinjenim granskim sindikatima “Nezavisnost” dr Zoran Ristić, problem je u tome što mali broj zaposlenih prima veoma visoke plate a statistika sve to obračunava.
“Međutim, ne samo da veliki broj zaposlenih prima ispod prosečne, već i ispod minimalne zarade”, navodi Ristić.
Kako je ranije objavio statistički zavod, manju od prosečne plate prima čak dve trećine zaposlenih u Srbiji.
Drugi statistički parametar – takozvana medijalna zarada – kaže da je platu nižu od 40.765 dinara u martu primilo pola zaposlenih u Srbiji.
“Medijalna, odnosno srednja plata je parametar koji mnogo verodostojnije prikazuje ono što radnici u Srbiji zarađuju i njihov standard. Ali, ona je mnogo niža, čak 14.000 dinara od prosečne”, ukazuje Ristić.
Plate u Beogradu dva puta veće nego u većini opština u zemlji
Za koliko široki krug zaposlenih u Srbiji je prosečna zarada zapravo tek san, vrlo ilustrativno pokazuju podaci o prosečnim platama po opštinama i gradovima u Srbiji. Naime, od 45 lokalnih samouprava u Vojvodini, samo u Novom Sadu zarade dostižu republički prosek, dok su u svim ostalim sredinama one manje.
Stvar je u tome što prosek podižu plate u Beogradu, naročito u centralnim prestoničkim opštinama. Na Vračaru je prosečna zarada u martu bila blizu 92.000 dinara, a na Novom Beogradu preko 88.000. To je dva puta više nego u većini opština u zemlji i skoro tri puta više nego, recimo, u Svrljigu.
Prosečne plate niže od 45.000 dinara – duplo niže nego na Vračaru – primaju zaposleni u čak 89 opština u Srbiji, od čega je samo jedna beogradska opština.
U Vojvodini je takvih lokalnih samouprava 17: Kula, Odžaci, Alibunar, Bela Crkva, Kovačica, Opovo, Plandište, Bač, Bački Petrovac, Žabalj, Srbobran, Titel, Čoka, Novi Bečej, Mali Iđoš, Irig i Šid.
Nasuprot tome, sem u Novom Sadu, zaposleni u još samo četiri opštine u zemlji primaju plate više od republičkog proseka: u Lajkovcu, Boru, Majdanpeku i Kostolcu.
Takođe, o prosečnoj plati teško mogu da razmišljaju i svi oni koji su zaposleni kod preduzetnika, a takvih je oko 366.000 – u tom sektoru prosečne zarade jedva prelaze 28.000 dinara.
Ristić navodi da čak oko 300.000 radnika, odnosno oko 15 odsto svih zaposlenih u zemlji, prima minimalac, koji je u martu iznosio 26.090 dinara.
“Mnogo je onih koji primaju i ispod toga”, upozorava. On dodaje da je procenat zaposlenih koji primaju minimalnu zaradu rastao kako se povećavao iznos zagarantovane plate.
“Čak i u javnom sektoru imamo 25 do 30 hiljada radnika na minimalcu”, dodaje.
Objašnjava da za isplaćivanje zarade niže od minimalne postoje prekršajne sankcije propisane zakonom, ali da se takvi slučajevi veoma retko nađu pred sudom.
“Problem je što je tržište rada takvo da su ljudi prinuđeni da prihvate bilo kakav posao da bi sebi obezbedili kakvu-takvu egzistenciju. Kada treba da izaberu između posla za koji će biti plaćeni devet ili 14 hiljada dinara ili da tuže poslodavca, vrlo malo njih će se odlučiti na ovo drugo”, objašnjava.
Dodaje da minimalna zarada, svakako, ne uključuje topli obrok, prevoz, regres ni minuli rad ali da vrlo često poslodavci to sve obračunaju u okviru minimalca.
“Kada se to ipak nađe na sudu, oni se pravdaju lošim stanjem u preduzeću i nemogućnošću da isplate više”, kaže Ristić.
Privrednik Milan Knežević ranije je ukazao na razliku između prosečne i prosečne isplaćene zarade i na činjenicu da statistika izračunava samo prosek isplaćenih zarada, ali da mnogo zaposlenih u Srbiji zapravo platu i ne dobije.
“Ako bi se neko odvažio da izračuna prosečnu zaradu, obelodanio bi podatke o jadnim primanjima i standardu zaposlenih, a to baš i nije politički profitabilno”, naveo je Knežević.
Isplata više od trećine zarada kasni
Dragoljub Rajić iz Mreže za poslovnu podršku navodi da su istraživanja te organizacije pokazala da između 30 i 35 odsto zarada – kasni.
“Nismo u poslednje vreme pravili takva istraživanja, ali je teško da se takva praksa promenila. To znamo iz svakodnevnih kontakata sa preduzećima i menadžerima”, kaže Rajić za VOICE.
On objašnjava da je glavni razlog za to slaba likvidnost u privredi.
“Prosečni rokovi plaćanja u privredi su 140 dana. U mnogim sektorima to je i duže, poput energetike, rudarstva i sličnih branši, pogotovo u situacijama gde manje firme rade za velike sisteme, naročito u državnom vlasništvu”, kaže i dodaje da je slično i u poljoprivredi, dok su veliki trgovinski lanci donekle skratili rokove isplate koji su bili 130, a sada su 110 dana.
“Praktično, već 10 do 12 godina u Srbiji preduzeća čekaju naplatu potraživanja četiri meseca”, ukazuje.
U tim uslovima poslovanja, kaže, nije neobično da i plate kasne.
“Izuzetak su one firme koje bar 30 do 40 odsto svog plasmana ostvare u izvozu, to ih značajno stabilizuje i njihovim zaposlenima garantuje sigurnost. Veoma retko se dešava da postoje dugovanja klijenata iz inostranstva prema našim firmama. U Evropskoj uniji su rokovi plaćanja tri ili četiri puta kraći nego u Srbiji i uvek se poštuju”, dodaje Rajić.
“Nestabilnosti usled ovog faktora naročito su podložne manje i srednje firme – dovoljno je da dva ili tri klijenta kasne sa plaćanjem i to odmah osete i zaposleni”, kaže.
Dodaje da je to jedan od razloga i zašto su niske plate: vlasnici firmi moraju da gledaju da servisiraju sve obaveze prema državi i dobavljačima i zbog svega toga se trude da snize troškove rada što više. Ukoliko svoje obaveze ne ispunjavaju na vreme, izvršitelji veoma efikasno rade svoj posao, a kada do toga dođe, onda su na gubitku i poslodavac i zaposleni“, objašnjava.
“U tom navlačenju između države i firmi, radnici obično izvuku deblji kraj”, kaže Rajić.
Vladimir Čvorkov (VOICE)
