Da li je Kovid bolnica na Mišeluku bezbedna: ‘Svima koji su tamo radili bilo je jasno da zgrada nije najboljeg kvaliteta’

Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra prošle godine, kada je poginulo 16, a teško povređena jedna osoba, pokrenuo je u delu javnosti polemiku o bezbednosti javnih objekata u gradu zbog sumnje u velike razmere korupcije upravo u izgradnji infrastrukure i drugih javnih objekata. Nadstrešnica i sama stanica bila je, naime, netom renovinrana, a za taj posao izdvojen je ogroman javni novac, čak 65 miliona evra, od čega je u samu zgradu Železničke stanice, čiji je deo bila i nadstrešnica, uloženo ukupno 16 miliona evra. Jedan od velikih javnih objekata je i nekadašnja kovid bolnica na Mišeluku, koja i danas radi u okviru Kliničkog centra Vojvodine. Izgrađena je u rekordnom roku od četiri meseca, u procesu koji je vodilo Ministarstvo odbrane, a koje je posao bez tendera dodelila konzorcijumu više izvođača: „Termomont“ iz Beograda, „Teming Electrotechnology“ iz Niša i „Saša Milosavljević PR BP Consulting“ iz Kruševca. U pitanju je bio “paket” bolnica u Novom Sadu, Batajnici, Beogradu i Kruševcu.

Specijalizovana bolnica je otvorena 2. septembra 2021. godine, iako su još uvek trajali radovi na njenim pomoćnim objektima.

U pitanju je objekat površine 19.500 kvadratnih metara, sa više od 600 kreveta, od čega 220 u intenzivnoj nezi, čija cena izgradnje se u više navrata menjala, te je na kraju koštala više od kovid bolnica u Batajnici i Kruševcu.

(Protiv)zakonite nabavke i rasipanje novca

Da je opravdano postavljati pitanja o bezbednosti tog objekta svedoči i to da su izgradnju i opremanje kovid bolnice pratili netransparentni postupci, koji su pravdani zaštitom bezbednosti. Iako su o tome mediji dosta pisali, to nije uticalo na vlast da primeni transparentnije procedure. Takođe, na tim poslovima su radile firme bliske SNS-u, koje su na tim poslovima zgrnule milione.

Od početka su je pratili i problemi, od nedostatka medicinskog osoblja i opreme, pa sve do manjka tehničkog osoblja i majstora koji bi zgradu redovno održavali. Zbog toga je samo 14 meseci nakon otvaranja, Klinički centar Vojvodine tražio na tenderu vrednom dva miliona dinara firmu za popravke i „tekuće održavanje“ objekta. Između ostalog, u tenderu je od izvođača zahtevan garantni rok od dve godine.

Propisi, konkretno “Posebne uzanse u građevini” propisuju da garantni rok za kvalitet izvedenih radova iznosi „dve godine, ako ugovorom ili propisima nije drukčije određeno“. Takođe, član 89 kaže: “Izvođač je dužan da o svom trošku otkloni sve nedostatke koji se pokažu u toku garantnog roka, a koji su nastupili usled toga što se izvođač nije držao svojih obaveza u pogledu kvaliteta radova i materijala”.

Činjenica da je tender raspisan već posle 14 meseci, može se tumačiti tako da izvođač nije ispoštovao zakonski garantni rok.

Nakon završetka gradnje građani su je nazivali „hangarom“ i „limenom kutijom“, a bolnica i danas izgleda „plastično“ i montažno, kao da bi svakog momenta mogla biti rastavljena i otpremljena na drugu lokaciju. Takav utisak pojačava i to što ni nakon četiri godine oko nje  nema parka ili uređenih zelenih površina, već se na lokaciji, koja i dalje podseća na golu livadu, može videti tek poneko maleno stablo

Brza izgradnja – kratak rok trajanja

Ana Ferik Ivanovič, predsednica Društva arhitekata Novog Sada (DaNS) za VOICE ističe da je bolnica sagrađena u vrlo kratkom roku, zbog potrebe za prijemom velikog broja pacijenata, smatra da u pitanju nije trajno rešenje, kao i da je verovatno upitna njegova energetska efikasnost.

„Korišćeni su dosta lagani materijali, ne verujem da se vodila briga ni o izolaciji, tako da mi ne znamo koliko taj objekat energije troši leti za hlađenje, a zimi za grejanje. Takvi objekti nisu praktični za dugotrajni boravak zaposlenih i pacijenata“, upozorava ona.

Ana Ferik Ivanovič za naš portal napominje da zakon propisuje kako se grade specifični javni objekti poput bolnica, jer oni moraju imati različite funkcionalne sredine i zone – neke koje su odvojene jedna od druge, zatim pojedine zone koje je moguće povezivati, kao i da smeštaj pacijenata podrazumeva zadovoljenje higijenskih, zdravstvenih i klimatskih uslove koji obezbeđuju ozdravljenje. Ova je, navodi Ferik Ivanovič, „malo oskudno urađena“, zbog čega deluje da je privremena.

„Bolnice su građene od čvrstih materijala, sa dobro izolovanim zidovima, sa urađenom funkcionalnošću da može da se po etažama razdvoji deo za zdrave od bolesnih. Takav utisak nisam stekla u toj kovid bolnici. Ono što sam videla jeste da je vrlo oskudno urađena sa opremanjem, a i sami spoljni izgled – tu se ne radi ni o kakvoj arhitekturi, to je prosto izgrađena neka zgrada koja je za prvu potrebu mogla poslužiti, ali u svakom slučaju, ona u ovakvom izdanju ne može ostati kao neko trajno rešenje“, precizirala je Ferik Ivanovič.

Problem lokacije

Drugi sagovornik VOICE-a, iz građevinske struke, a koji je želeo da ostane anoniman, podseća da je Detaljnim urbanističkim planom iz osamdesetih godina na Mišeluku bio predviđen novi deo grada za oko 80.000 ljudi.

„Kad su urađena geomehanička ispitivanja, ustanovljeno je da je Mišeluk na klizištu. Statičari su uslovili izgradnju upotrebom šipova, što značajno poskupljuje izgradnju, pa se odustalo od izgradnje i prebacilo se sve na Novo naselje“, podseća on.

Upozorava da je klizište aktivno i u Kameničkom parku, u vikend naselju Ribnjak (preko puta Štranda), te da je i noga Mosta slobode takođe na klizištu sa sremske strane.

„Pedeset godina se nije gradilo na Mišeluku, iako postoji Novi most, i petlja na Mišeluku kao promašena investicija. Da li je konačno nađen modalitet da neko potpiše i odobri nebezbednu gradnju na plitkim temeljima umesto na šipovima“, upozorio je on.

„Napiši samo da je haos“

Sagovornica VOICE-a, medicinska sestra koja je u tom objektu radila tokom korone, (identitet poznat redakciji) kaže da je tada najviše problema bilo sa medicinske strane jer, kako je istakla, nije bilo dovoljno stručnog medicinskog kadra, zbog čega je bilo problema i sa najosnovnijim stvarima poput merenja šećera ili vađenja krvi. Dešavali su se i ozbiljni propusti poput odlaganja infektivnog otpada u kante za smeće bez poklopaca.

„Nismo imali lekove na odeljenjima nego smo trčkarali tamo-amo. Ja sam se osećala kao da radim u lavirintu – tragam za drugim odeljenjem u koje treba da idem po, recimo, infuziju ili antibiotike, a ne znam ni gde treba da idem“, ispričala nam je ona.

Bukvalno je, kaže, tih prvih meseci bio kolaps i ogromna gužva jer se dešavalo da nakon obuke mladih kadrova oni odu, a dođu novi neiskusni.

Kada je u pitanju sam objekat, kaže da je svima koji su tamo radili odmah bilo jasno da zgrada „nije najboljeg kvaliteta“.

„Bila sam u trećem turnusu tehničara koji su radili u toj zgradi, i već je prokišnjavalo. Tada smo stavljali lavore i kante kako bi skupljali vodu među pacijentima. Imali smo bukvalno potok, a u nekim sobama je bilo toliko vode da nismo ni mogli da držimo u njima pacijente“, ispričala nam je.

Bio je i problem što tehničari nisu imali privatne prostorije, nego su se presvlačili i svoje privatne stvari i garderobu držali u jednoj bolesničkoj sobi, koja uz to nije mogla ni da se zaključa. Problema je bilo i sa materijalom – infuzije nije bilo dovoljno, kao ni antibiotika, lekova i igala, čak je i posteljina nedostajala.

O kvalitetu usluga u novoj bolnici još za vreme korone pisali su mediji, otkrivši kako se političari i njima bliski pacijenti umesto na Mišeluku leče na „privatnom kovid-odeljenju“ u KCV.

Jedan od naših potencijalnih sagovornika, trenutno zaposlen u kovid bolnici, na kraju je odustao od izjave i poručio kratko: „napiši samo da je haos“.

Tragedija na Železničkoj stanici bila je poslednja opomena

Nakon pada nadstrešnice, Ferik Ivanovič je samoinicijativno uradila analizu dostupne dokumentacije za dvadesetak javnih objekata u Novom Sadu, uglavnom za vrtiće i škole, ali i za Kovid bolnicu, Master centar, tržne centre BIG i Promenadu, bazene… objekte izgrađene u poslednjih 10-15 godina, u kojima se skuplja veći broj ljudi. Utvrdila je da svi oni imaju upotrebne dozvole, a da je za ljude koji su izdali upotrebnu dozvolu za bolnicu pitanje jesu li ti dokumenti zaista ono što treba da budu.

„To znači da je proverena kompletna stabilnost i bezbednost objekta na terenu, da je izvršen tehnički prijem i sve ono što je potrebno za dobijanje upotrebne dozvole – kompletna dokumentacija i izjave svih odgovornih lica koja su učestvovala u izgradnji, a koja garantuju svojim potpisom i licencom da je sve izvedeno na osnovu uslova građevinske dozvole, projekta za izvođenje i da su izvršili neophodne provere pre nego što se objekat počeo koristiti“, navela je ona.

Podsetimo da se za Železničku stanicu, uprkos tome što su je visoki državni funkcioneri čak dva puta otvarali, na kraju ispostavilo da ne da nema upotrebnu dozvolu, već da je tehnički još uvek bila gradilište.

Ferik Ivanovič podseća i da svi već izgrađeni objekti, koji se godinama koriste, podležu permanentnoj kontroli na svakih nekoliko godina, kako same konstrukcije tako i instalacija, kako bi se sprečili požari i druge neželjene situacije. Ocenjuje da bi grupa ljudi u roku od par meseci mogla detaljno da proveri dokumentaciju za dvadesetak najvećih javnih objekata u Novom Sadu, i da nakon toga saopšti rezultate, bez obzira je li sve u redu ili nije.

„Ljudi moraju da znaju da neki od objekata nije prošao kompletnu proceduru i da ga, ako je potrebno, treba privremeno zatvoriti dok se te smetnje ne uklone. Ne treba zanemarivati činjenicu da je neko primetio da nešto ne valja, a da se to stavi ispod tepiha i da se molimo da se ništa ne desi. To u građevini ne funkcioniše“, rekla je ona.

Novosadski gradonačelnik Žarko Mićin odmah je po imenovanju na tu funkciju, u februaru, najavio kontrolu bezbednosti svih javnih objekata. U junu je, na pitanja Insajdera o ishodu ove najave, Mićin naveo da su “svi vlasnici i korisnici javnih objekata dostavili podatke za 927 javnih objekata” i da je “konstatovano da 83 objekta ima nedostatke koje je neophodno proveriti”.

VOICE je gradonačelniku poslao pitanja je li među tim kontrolisanim objektima i kovid bolnica na Mišeluku, te ako još nije kontrolisana, kada bi mogla da dođe na red i procena njene bezbednosti. Odgovor do zaključenja ovog teksta nije stigao.

Pitanja o kontroli bezbednosti ovog objekta poslata su i Kliničkom centru Vojvodine, u čijem sklopu sada bolnica radi, ali smo takođe ostali bez odgovora.

Ana Ferik Ivanovič kaže da bezbednost i stabilnost objekata ne može biti deo nikakvog marketinga.

„Marketing može da bude što se tiče estetike, ali ono što nama osigurava bezbednost na ulici, u nekom objektu, dok čekamo autobus, ne sme biti politike u tome, to je obaveza grada. Onaj ko je preuzeo obavezu da se brine o gradu, on mora da vodi računa da taj grad funkcioniše bezbedno i u saobraćaju, i u objektima, i u zdravstvu i u školstvu. Svi ti objekt moraju biti provereni, i ako su oni rekli da je to u redu, onda u redu. Ali nemojte da kažete da ste proverili i da se onda nešto desi“, upozorila je naša sagovornica.

Ističe da više nema prostora za greške, jer je tragedija na Železničkoj stanici bila poslednja opomena.

„Mi treba da se vozimo i vijaduktima i mostovima i tunelima, mi ne treba da strepimo da li je to u redu, mi treba da verujemo našim kolegama inženjerima da rade pošteno svoj posao, a ne samo da li su uzeli eventualno novac i da su nešto potpisali a ne znaju šta su potpisali. To dovodi eventualno do tragedije“, zaključila je Ana Ferik Ivanovič.

Dalibor Stupar (VOICE)