"Sve u ovoj zemlji je ekstremni nacionalizam, a korak do fašizma je jako mali"
Svedoci smo eskalacije nasilja u školama, kako vršnjačkog, tako i nasilja prema profesorima i nastavnicima. Ovu pojavu, koja nije nova ali je učestalija nego ranije, novosadski novinar i antifašista Daško Milinović povezuje sa fašističkim narativima koji su, kako kaže – sveprisutni, kako u javnom diskursu, tako i u školskim klupama i na ulici. Svi ti mladi ljudi, objašnjava on, povremeno postaju nasilni „gutači fašizma“ i vremenom dolaze do ulice koja je „dva ćoška od Hitlera“.
Pored ovih prethodnih, eksternih faktora, Milinović kaže da postoje i interni uzroci – nekanalisan bes i frustracija, uglavnom seksualna, zbog čega dolazi i do mržnje prema suprotnom polu. I sve je to za Milinovića „jedna te ista matrica i jedni te isti ljudi u državi“, za koju smatra da je „ogrezla u fašizmu“ i gde je nacizam postao zvanična ideologija.
„Taj što je izmakao stolicu profesorici, šta ste očekivali da je član stranke Žarka Koraća? Da ide na sastanke, da je aktivan u pomoći LGBT zajednici? Da ima majicu Če Gevera? Zna se tačno koju majicu ima i kako izlgeda, sve je jasno. To su jasne veze. Pretuko ženu? U kojoj majici je bio kada je pretukao ženu, je l’ nosio majicu „napred orlovi“ ili je nosio majicu nekog anarkopank benda? To su apsolutno povezane stvari. Ako možemo govoriti da postoji fašistička kultura, onda je nasilje fašistička kultura. I zemlja koja je potpuno ogrezla u nasilje je zemlja u kojoj fašizma ima jako mnogo“, upozorio je Daško Milinović u intervjuu za VOICE.
Kako mladi dolaze do te ideje ili kako ta ideja dolazi do mladih?
Svuda je. Imaš revizionizam u školama. Kad odeš na veronauku, pa ti veroučitelj priča gluposti, koje čak ni sa hrišćanstvom nemaju veze, nego slušaš njegove političke tirade na ovu ili na onu temu. On ti objasni da pederi nisu normalni, da su šiptari nešto manje od ljudi… Sve te izraze i stavove usvajaš preko hiljadu stvari. Čuješ verovatno i da naši ljudi jesu 30 godina skrenuli u desno, u većini slučajeva se rodiš u kući u kojoj su ti stavovi zastupljeni. A onda se na sve to nadoveže klasična, ulična fašistička organizacija, koja ti dođe kroz gejming, internet najviše. Koliko je lako za mladog čoveka od momenta kada dođe na Tiktok da ga algoritam skrene na neko Kosovo je Srbija, junak Mladić, ubi’, zakolji … Odatle do Hitlera je dva ćoška.
Kakav je psihološki profil tog mladog čoveka koji postaje, kako ga nazivate, „gutač fašizma“?
Ima ih raznih. To su ljudi koji su isfrustrirani na razne načine. A ne postoji jača frustracija od seksualne. I sad, nemoralna je ta povezanost antiženskog, feminističkog, mizogenog pokreta sa savremenom desnicom. To je bio njihov bum. Oni su dobili gomilu pristalica na krimilima toga da su ženska ljudska prava i ravnopravnost polova ključ nesreće savremenog sveta. Ali, naravno, treba razlikovati te gutače fašizma od fašističkih aktivista. Aktivista se trudi, ulaže svoju energiju i vreme za tu ideju. Ali globalni profil jednog ekstremnog desničara, tog nekog širitelja mržnje po internetu i koji se na kraju radikalizuje pa puca u džamiju ili podmetne bombu pod kliniku za abortus, obično je to čovek kojem je uskraćem pristup suprotnom polu ili istom polu, što ne sme sebi da prizna. Seksualna frustracija igra veliki deo u tome. Tu su i ostali. To je čovek koji uglavnom ima neku vrste želje da se osveti celom društvu i čovečanstvu. Takođe može biti pogrešno usmeren bes. Naravno, ovaj svet ne valja. Ima greške. Biti buntovan i besan je ispravno. Samo što te pogrešno kanalisan bes odvede… Svi ti mladi ljudi su besni. Neko shvati uzrok te njegove frustracije a neko ne shvati i onda…
Da li i navijačke grupe deluju kao gutači fašizma ili čak fašistički aktivisti?
Kad se kaže navijači, u našoj zemlji se uglavnom misli na tu neku privatnu armiju kriminala i režima. Oni jesu svi desničari. To su autoritarni ljudi koji slede vođe, prirodno podložni fašizmu. Možemo ići i korak dalje i zapitati se kakvi su im bili očevi iz kakve su sredine potekli… Ali autoritarni model je nešto što njih krasi. Naravno da je oduvek fašizam regrutaovao pristalice na stadionima. Bukvalno od kada se pojavio. Pogotovo neofašizam. Napisani su brojni radovi, knjige i snimljeni filmovi. Zašto? Zato što su to sve masovni izlivi emocija, masovnost generalno. Ona je povoljna za populizam. A fašizam je najveći populizam. I onda kada jednostavno imaš već manje-više plemenski kalibrisanu jednu grupu ljudi koja identitet gradi ni na čemu i koja je stava „e, hajde da mrzimo ovog što nosi drugačiju majicu, dres“, kada postoji čovek koji stvarno strasno može da mrzi čoveka koji nosi drukčiji dres – taj onda može da mrzi šta god mu zadaš.
Gde vidite fašizam i fašiste u našem društvu?
Mi imamo divnu situaciju po fašiste, zato što je nama ekstremni nacionalizam sa ksenofobijom i klerikalizmom državni projekat. Mi živimo u državi gde je to zvanična ideologija. Napravi anketu među vojnicima i policajcima o političkim stavovima, videćeš da su to sve desničari. I onda je takav čovek dobio oružje od države da održava poredak. I sve u ovoj zemlji je ekstremni nacionalizam a korak do fašizma je jako mali. Samo fali neko da se pojavi i da kaže: Ej sad kad si već tu hajde… Kad si već seo da jedeš ima pasulja. Zahvati to kutlačom lepo (smeh). U javnom prostoru se to najviše vidi. Zatim vidiš u medijima koje kontroliše država, vidiš gotovo apsolutno u svim porama društva i sistema. Ljudi koji dođu sa strane i provedu tri dana ovde, to vide i kažu. Svako će ti reći da ova zemlja od glave do pete zaudara… Kod nas se jako puno radi na tome i država u tome učestvuje. Njima je jako važno da se mi koji se tome odupiremo, i mi koji smo na neki način mogući nosioci promena i nevolja po njih, da budemo stalno podsećani gde živimo, čime smo okruženi, koliko su oni moćni.
Smatrate da je fašizma u Srbiji zapravo državni projekat. Zbog čega država vidi korist u tome da sve više mladih postaje ekstremno desno orijentisano?
Desnica je kontra prosvetiteljstvu. Njihov iskonski neprijatelj su ideali francuske revolucije. Oni se bore protiv prosvetiteljstva. Zar nije najlepše vladati bezumnim narodom koji je zagledan večito u svoj pupak, uplašen. Ljudima koji su stalno besni i uplašeni je najlakše vladati. Kad su uplašeni radiš im šta želiš, kažeš im da ih štitiš, a kad su besni ponudiš im lake žrtvene jarce. Zato. Dugoročno, takva država će propasti. Naša država neće postojati za 50-60 godina. Kako bi rekli KUD Idijoti, „Kad je glupost velika, propast tad je pravedna“.
Zbog čega je Novi Sad postao prijemčiv za širenje tih ideja?
Pa nije postao. To je naša lažna ideja o posebnosti. Novi Sad je deo ove zemlje. Nego smo se mi zavaravali da smo mi bolji od ostatka zemlje. Nismo bolji. Tužno mi je kada neko dođe iz Pule i kaže ‘Novi Sad je srpska Pula’, nije prijatelju, nikad nije bio. To smo izmislili, to nije tačno. Sve nakaradne promene u ovoj zemlji su počele iz Vojvodine i iz Novog Sada i vreme je da se ta iluzija napusti, jednom zauvek. Jedino što je istina je da ovo jeste multikulturalna sredina, pa onda kao ljudi se malo više zgroze na takve stvari. Ali upravo to, ako je sredina naprednija onda su aktivniji i ovi koji žele da ta sredine ne bude više napredna.
Da li je onda Novi Sad kao Evrospka prestonica kulture samo mit?
Evropska prestonica kulture je najveća prevara i laž i jedan od najkriminalnijih projekata u istoriji kulture ovog grada. Samo neko ko je potpuno slep i glup to ne vidi. Sve te njihove kuturne stanice i ostale svinjarije su jedna lagarija za pranje para koje će rezultirati povećanjem broja kvadrata poslovnog i stambenog prostora koji će nići 1. januara 2023. godine na mestima gde su se do sada pretvarali da se bave kulturom. Osećam duboko gađanje i prezir prema svim pojedincima i organizacijama koje tamo učestvuju. Sve su to mesta za sprečavanje samoorganizovane i prave kulture koju su zgazili, ubili, otkupili, spalili i srušili, da bi napravili ovu prevaru. Naravno da Novi Sad nije nikakva Evropska prestonica kulture.
Kada govorimo u Novom Sadu, ovde postoje antifašističke organizacije i ljudi koji se suprotstavljaju fašizaciji društva. Međutim, to su uglavnom isti ljudi koji stoje i na različitim barikadama boreći se za očuvanje životne sredine, ilegalne gradnje i drugih anomalija u društvu. Da li je zbog te „svestranosti“ antifašizam postao relativizovan u očima šire javnosti?
Pa da, dobro ste primetili, imamo neku vrstu tih dežurnih… I da, to jeste boljka progresivnih političkih pokreta što su popravljači sveta. Naravno kada se baviš svime na kraju ne uradiš ništa. Zato sam ja uvek za podelu rada (smeh). Ali antifašizam prožima hiljadu stvari. Ne znam ni jednog čoveka koji je antifašista a da se ne bori i protiv drugih problema. Ali opasno je biti antifašista u ovoj zemlji. Nije popularno u krajnjem slučaju.
Kako vam se čini to što su gradske vlasti odlučile da godinu u kojoj Novi Sad nosi titulu Evorpske prestonice kulture zaokruže dizanjem spomenika na kojem treba da stoje imena osuđenih ratnih zločinaca koji su učestvovali u Raciji 1942. godine?
To je politička trgovina između Aleksandra Vučića i Viktora Orbana. Oni su jedno političko preduzeće koje posluje bez granica. Dvojica nacionalista. Dva ultradesničara koji za poslovne potrebe mogu da utišaju i pojačaju svoj nacionalizam. Ovo je jedna usluga koju preduzeće zvano SNS treba da obavi za preduzeće zvano FIDES i njegove podružnice kao što je Savez vojvođanskih Mađara u Srbiji. To je jedna jako čudna situacija. Jer, istini za volju, to se novosadskim naprednjacima ne radi. Oni znaju da mogu da budu antikomunisti, ali ipak znaju da se ovde podiže spomenik ljudima koji su ubijali Srbe u Drugom svetskom ratu. To je sad malo odvratno. Obično, kada naprednjaci na lokalu nešto jako žele to i urade, a ovde vidiš da oni nešto nenormalno mnogo slušaju urlike novosadske javnosti protiv tog spomenika. Jako je nepopularno. To je do sada najnepopularnija stvar koju SNS treba da izvede u Novom Sadu. Stradanje u Raciji je jedna od stvari koja je temelj indentiteta ovog grada. Svaki Novosađanin zna šta je Racija. A ti sada treba da podigneš spomenik ljudima koji su sproveli tu Raciju. Ali ja sam tu čak i optimista, jer baveći se time, kampanjom proitv tog spomenika, video sam rešenost javnosti. Na tim skupovima koje smo mi organizovali kao Antifašistički front „23 Okbotar“, video sam ljude koji ni na kakvom levom niti drugom našem skupu nisu bili. Tu je bilo i srpskih nacionalista. Još mi je više drago kada moji saborci i saborkinje, Mađari i Mađarice isto znaju da je to fašistička svinjarija i neće pasti na tu foru da im neki Pastor objašnjava da je to mađarska stvar. To nije mađarska, to je fašistička stvar.
Tu titulu Evropske prestonice kulture Novi Sad nosi još nekoliko nedelja. Šta nam nakon toga ostaje, osim išaranih fasada sa kukasim krstovima i ovog spomenika na Limanu?
Biće lepih stanova u elitnim naseljima gde su sada kulturopolisi i slično. Biće to jedan skup kvadrat nad hipotenuzom.
Petar Alimpijević (VOICE)
