Humor ne bi trebalo da podleže konvencijama i bude politički korektan. Međutim, komičan sadržaj u vidu popularnih “mimova” na društvenim mrežama postao je suptilno sredstvo za širenje ekstremističkih ideja. Upakovani na zabavan način, ljudi usvajaju poruku koju oni prenose bez mnogo razmišljanja, te nastavljaju da ih dele, zbog čega takav sadržaj može potencijalno da postane snažno oruđe u rukama desničarskih grupa.
Mimovi su pretežno fotografije ili ilustracije humorističnog sadržaja, na koje se lepe različiti tekstovi, koji korisnici na društvenim mrežama dele. Oni predstavljaju svojevrstan simbolički izraz koji može da prenese snažnu, emocionalno obojenu poruku veoma brzo i upečatljivo.
Ipak, vrlo je važno na kakvo tle se baci iskra, odnosno kontekst u kom se upotrebi i razume jedan vic ili mim, pogotovo ako je taj kontekst podložan ideologiji ili određenom političkom diksursu. Pojedine grupe na digitalnim platformama, pre svega Fejsbuku, neguju izraženi antimigrantski narativ koji, između ostalog, uključuje i predstavljanje, odnosno ismevanje ove marginalizovane zajednice kroz ksenofobne i diskriminatorne sadržaje uobličene uz dozu humora. Učestalost tih grotesknih predstava izbeglica, kao i njihovo masovno širenje, utiče na to da takva slika tih ljudi postaje “nova normalnost”.
Kroz mimove kojima se cilja ova populacija, migranti koji praktikuju islam, na primer, bivaju predmet šale zbog toga što ne jedu svinjetinu, pa se jednostavnom montažom stavljaju u situacije koje uključuju i ove domaće životinje. Po rečima psihološkinje Bojane Bodrože, najčešće postaju popularni oni sadržaji koji potkrepljuju ustaljena uverenja o nekim grupama ili pojedincima. Po njenim rečima, te “šale” su tek prvi korak u manifestaciji predrasuda.
“Ako se taj najbazičniji oblik predrasuda normalizuje, zapravo ste odškrinuli vrata da se krene korak dalje. Mi to danas vidimo na internetu, gde imamo primer brojnih, recimo desničarskih grupa, koje verovatno nisu jedine, kojima se kroz “humor” stvara atmosfera u kojoj je u redu targetirati neku grupu ili pojedinca”, rekla je Bodroža za VOICE.
Korak dalje o kojem govori Bodroža su ekstremističke organizacije poput Levijatana i tzv. “narodnih patrola” čija se agenda zasniva na kreiranju atmosfere straha od i besa prema drugom i drugačijem. Mali doprinos u stvaranju antagonističkog okruženja prema, u ovom slučaju migrantima, imaju upravo ti sadržaji, u koje spadaju i mimovi, gde se oni na naizgled komičan način porede se životinjama, pošašću ili teroristima.
Radijski voditelj, Daško Milinović za VOICE kaže da je sam fašizam, zasnovan na siledžijstvu. Kada te siledžije dobiju u ruke oružje poput interneta, oni ga nemilosrdno koriste za ugnjetavanje drugih pojedinaca i grupa.
“Čovek koji je upucao 50 ljudi u džamiji je upravo bio mimer, tog čoveka je proizvela ta mim kultura i odvela ga je u džamiju gde je pobio 50 ljudi. On je osetio da je to sledeći korak u njegovom dijalektičkom razvoju”, ukazuje Daško Milinović za VOICE.
Osim ovog slučaja, istaknuti primer prelivanja radikalnog ponašanja iz onlajn okruženja foruma i virutelnih zajednica u stvarni svet jeste i upad naoružanog čoveka iz Sjedinjenih Američkih Država u piceriju zbog toga što je mislio, pod uticajem manipulativnog sadržaja kojem je bio izložen, da je taj lokal središte pedofilsko-satanističkog kulta. Kad god se ovakvi i slični incidenti dogode, pažnja javnosti u potrazi za odgovornima često bude usmerena ka platformama kao što su 4chan i Reddit, koje je, na primer, masovni ubica s Novog Zelanda kog pominje Milinović, koristio za širenje svog neofašističkog manifesta.
Međutim, prema sociologu Daliboru Petroviću ne smemo doći u situaciju da pobrkamo uzrok i posledicu.
“Ti ljudi se povezuju na internetu i forumima kao što su 4chan zato što im je to dostupno, ali nisu ti forumi ključni za nečiju radikalizaciju, te su tu često menjaju teze. Ipak, jednom kada se ljudi sličnih uverenja povežu na ovim mrežama i shvate da nisu jedini, uvek postoji opasnost od toga da će im se javiti i impuls da urade nešto. Naravno, mi sad možemo da kažemo da ukoliko ne bi bilo interneta, onda takvi ljudi ne bi imali sredstvo za povezivanje, ali se onda postavlja pitanje cene koju smo spremni za to i da platimo“, objašnjava Petrović i dodaje da se u srži ovih procesa radikalizacije nalazi jedan osećaj bespomoćnosti i pokušaj da se napravi neki smisao, što uvek može da se zloupotrebi.
Jedan od najčešćih načina na koje se “namame” korisnici da učestvuju u naizgled bezopasnoj šali jeste i intezivna upotreba ironije kojima humoristični sadržaji ovog tipa odišu. Istaknuti član pro-desničarske internetske scene u SAD-u, Endru Anglin, u svom “vodiču za početnike” naglašava da su upravo ironija i mimovi ono što omogućava njihovim nacionalističkim i šovinističkim idejama da izađu van tih zatvorenih krugova i šire se globalnom mrežom.
U tom smislu, radijski voditelj Daško Milinović kaže da ni u jednom momentu nismo “došli do alt-desnice”, već da je zapravo internet onaj sastojak koji stare desničare pretvara u “alt-desnicu”.
“Kada se na stari fašizam, onaj opskurni iz podzemlja, nakalemi poznavanje internet tehnologija, dobija se ta škola Stiva Benona, američke savremene internet scene, gde se fašisti regrutuju iz redova tih ljudi. Onda su od tog celog incelskog, antifeminističkog pokreta napravili ideologiju. Tako nastaje taj ‘maltretičarski’ internet žanr, zvani desničarski mim”, navodi on.
Organizacija “C4ADS” je 2016. godine objavila izveštaj o trendu govora mržnje ka Rohindžama u Mijanmaru. Analizirajući Fejsbuk stranice, ali i profile političara te zemlje, došli su do zaključka da je u toku bila kampanja mržnje koja je aktivno dehumanizovala muslimane u toj zemlji. Antiislamske ilustracije i mimovi bili su viralni u Mijanmaru na društvenim mrežama i aplikacijama za četovanje. Takvi narativi su najčešće predstavljali islamske Rohindže kao pretnju. Mada je većina tih informacija bila ili lažna ili izvučena iz konteksta, veliki deo medijski nepismenog stanovništva u Mijanmaru ih je doživljavao kao istinite. Kasnije je ipak, u raznim studijama, pokazano da je državna medijska publikacija aktivno proizvodila antirohindžski sadržaj, pa je na taj način direktno uticala na nasilne narative koji kruže društvenim mrežama.
Komentarišući slučaj Rohindža, psihološkinja Bojana Bodroža kaže da su na taj način oni bili dehumanizovani i targetirani kao neko protiv koga je, ne samo okej šaliti se, nego je “okej” otići i korak dalje.
Kao i u Mijanmaru, sličan obrazac onlajn ponašanja se može primetiti i u Srbiji kada su u pitanju manjinske grupe i ekstremističke organizacije.
Sanja Kosović, Igor Išpanović (VOICE)
Naslovna fotografija: Pixabay
Tekst je nastao u okviru projekta “Digitalno poverenje – novinari protiv dezinformacija o migrantima” koji sprovodi Nezavisno društvo novinara Vojvodine uz podršku Fondacije za otvoreno društvo.
