Država i moćnici usporavaju i(li) onemogućavaju restituciju

Većina potomaka predratnih vlasnika koji čekaju da im u procesu restitucije država vrati oduzete njive još uvek te hektare nije dobila natrag. Sudeći po dosadašnjoj dinamici i obavljenom poslu, oni koji sumnjaju u to da će nepravda iz 1945. i potonjih godina biti zamenjena drugom, odnosno da neće biti obeštećeni iako je to i zakonska obaveza i uslov koji nam postavlja Brisela, izgleda, imaju razloga za brigu. U Agenciji za restituciju stoje neobrađeni zahtevi iz 2013. godine, a oranice se vraćaju sporije i teže nego zgrade, poslovni prostori, stanovi i građevinsko zemljište. Tako ne bi trebalo jer država ima i više nego dovoljno njiva i za naslednike i za sebe. Očigledno, problem je u njenoj nesposobnosti koja se, ako ni u čemu drugom, ogleda u tome što nije u stanju ni da tačno popiše koliko ima zemljišta u vlasništvu pa tako tri poslednja ministra poljoprivrede iznose podatke koji se razlikuju ne u desetine već u stotine hiljada hektara. Kao da ta zemlja u zemlju propada pa iz nje iznire.

Proces naturalne restitucije privodi se kraju, ništa nije bilo od očekivane supstitucije u kojoj bi naslednicima bile date neke druge njive umesto njihove dedovine, a država za šest godina nije vratila ni trećinu od oko 110.000 traženih hektara.

Postavlja se pitanje zbog čega je danas vraćanje oranica tako veliki problem, a recimo 1991. godine nije bio. Apsurdno, za vreme Slobodana Miloševića vraćeno je kudikamo više njiva koje je nacionalizovo komunistički režim posle 1945, nego što je naslednicima dato za vladavine demokrata i naprednjaka. Srbija je, naime, prva od zemalja istočne Evrope sprovela restituciju nakon Drugog svetskog rata, vrativiši 1991. godine 150.000 hektara (najviše u Vojvodini – oko 123.000 hektara), a od početka ove restitucije, po Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju iz 2011. godine, uspela je da vrati tek 27.000 hektara poljoprivrednog zemljišta. Gazduju li njivama u današnje vreme jači igrači od onih iz devedesetih? Kakve su to institucije koje ne mogu da vrate naslednicima zemlju koje nesporno ima dovoljno, ko ih i šta u tome sprečava?

Sedam puta manje obeštećenje od procenjenog

Podsetimo, po važećem zakonu o restituciji, vlasnici nacionalizovane imovine trebalo bi da budu obeštećeni kroz naturalnu restituciju ili državne obveznice. Kako je u par navrata izjavio direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić, naturalna restitucija biće završena do kraja iduće godine, osim poljoprivrednog zemljišta, za šta će rok biti duži. Sledeća faza je, kako je objasnio, obeštećenje koje bi trebalo da počne 2018. godine i da traje narednih pet do sedam godina, kada bi ceo postupak restitucije trebalo da se završi. Prema informacijama koje je VOICE-u dala Agencija za restituciju, imovinu koju država ne može da vrati u naturalnom obliku upravo je ovih dana procenjena na 13.685.522.511 evra. Međutim, naslednici toliko sigurno neće dobiti – zakon je predvideo da država za ovu vrstu obeštećenja odvoji tek dve milijarde evra – bezmalo sedam puta manje.

U utvrđenoj osnovici obeštećenja za oduzetu imovinu od 13.685.522.511 evra nalazi se i obeštećenje za poljoprivredno zemljište koje se ne može vratiti u naturalnom obliku.

Na pitanje šta najviše koči vraćanje poljoprivrednog zemljišta, Agencija za restituciju navela je u odgovorima VOICE-u da je reč o veoma složenom postupaku koji ova institucija treba da sprovede, a koji se ogleda u neophodnosti identifikacije oduzetih parcela. To se u dosadašnjoj praksi pokazalo kao faktor usporavanja, budući da je neophodno pribaviti dokumentaciju od drugih nadležnih državnih organa, a oni, vele u Agenciji, nisu sistematski vodili evidenciju imovine u državnom vlasništvu, pa se između ostalog javlja problem vanknjižne svojine. Pored toga, velike površine poljoprivrednog zemljišta koje potražuju bivši vlasnici, posebno na teritoriji AP Vojvodine, bile su u međuvremenu od oduzimanja do danas predmet postupka komasacije, pa je identifikacija takvog zemljišta nemoguća, već ono mora biti predmet veštačenja, objašnjavaju u Agenciji.

Agencija za restituciju problem vidi i u Upravi za poljoprivredno zemljište Ministarstva poljoprivrede, koja „konstantno opstruiše postupke vraćanja poljoprivrednog zemljišta bivšim vlasnicima“, tako što izjavljuje žalbe na doslovno svako rešenje o vraćanju, „potpuno neselektivno i bez relevantnog pravnog utemeljenja“.

Političari godinama zamajavaju javnost

Kako god da se raspetlja taj čvor, izvesno je da mnogi od onih koji čekaju dedovinu u vidu zemljišta neće dobiti ono čemu se nadaju.

– Naturalno vraćanje, kada je o poljoprivrednom zemljištu reč, bilo je jednostavno. Međutim, malo toga je urađeno. Svaki političar zamajava javnost već godinama o tome. Da li neko od njih odgovara za to što izjavljuje? Šta je sa rokovima izvršenja i prekoračenjima, ko za to odgovara – kaže sagovornica VOICE-a, poljoprivrednica iz okoline Sombora, R. K.

Njena porodica, dodaje, predala je zahteve 2013. godine i još uvek nije pozvana na raspravu u Agenciju za restituciju. Zapravo, imala je četiri zahteva, od kojih su dva rešena, a dva nisu.

– Rešavaju se predmeti iz 2015, a stoje oni koji su ranije predati. Bojimo se da će sve stati. Kažu da je naturalna restitucija pri kraju, ali vidimo da to nije istina. Zna se koliko je zahteva predato, koliko se zemlje traži, a koliko je vraćeno. Nisu naslednici dobili ni trećinu. U somborskoj opštini malo kome su oranice date nazad – kaže ona.

Država izdavala tuđe njive

Neki od potomaka predratnih vlasnika koji su u potonjoj restituciji dobili njive natrag i pored toga imaju nerazjašnjenih odnosa sa državom – kada im je vraćala zemljište, ono je bilo izdato a vlasnicima nije plaćena arenda niti se zna da li će, ko će i kada isplatiti taj dug.
Sagovornici VOICE-a iz okoline Sombora država je vratila deo traženog zemljišta, ali joj nije plaćen zakup tih parcela.
–To zemljište bilo je izlicitirano. Dobili smo ga nazad 2016. ali je sve do nedavno bilo dato u zakup. Mi smo ušli u posed tek u novembru ove godine. Država je uzimala arendu za to vreme, a nije nam platila pa je i na taj način oštetila nas, ali i druge naslednike koji su u istoj situaciji – kaže ona pitajući se kada će biti isplaćena arenda, da li postoji rok.
Naša redakcija nije od Agencije za restituciju dobila konkretan odgovor na to pitanje.
–Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano je da, ukoliko je poljoprivredno zemljište dato u zakup, ono ostaje u državini zakupca do isteka ugovora o zakupu, osim u slučaju ako se stranke drugačije ne sporazumeju, s tim da zakupninu od dana izvršnosti rešenja o vračanju zemljišta zakupac plaća bivšem vlasniku, odnosno njegovom zakonskom nasledniku – nevedeno je u dopisu VOICE-u.
U Agenciji kažu da je, ukoliko postoje podnosioci zahteva sa teritorije opštine Sombor nezadovoljni dinamikom postupanja po njihovim zahtevima, njima, kao i svim drugim, na raspolaganju je Služba zakazivanja u okviru Agencije za restituciju, preko koje svaki podnosilac zahteva može zakazati konsultacije sa savetnikom za vraćanje oduzete imovine i obeštećenje i dobiti bliže informacije o statusu svog predmeta.

U odgovorima koje je Agencija za restituciju dostavila VOICE-u navodi se da je, kada je o vraćanju poljoprivrednog zemljišta u Somboru reč – to opština za koju je podnet izuzetno veliki broj zahteva, kojima se traži vraćanje poljoprivrednog zemljišta ukupne površine od oko 9.300 hektara. Agencija do sada vratila oko 1.700 hektara.

Inače, u dosadašnjem radu Agencija za restituciju je vratila 26.997 hektara poljoprivrednog zemljišta, te s obzirom na činjenicu da se godišnje bivšim vlasnicima vrati od 10.000-12.000 hektara, u ovoj instituciji ipak ocenjuju da se radi o velikom obimupovraćaja te vrste imovine.

– Imajući u vidu dosadašnju praksu, odnosno to da smo obradili 71,5 odsto podnetih zahteva za povraćaj imovine, u koje spadaju i zahtevi za povraćaj poljoprivrednog zemljišta, te kada tome dodamo činjenicu da postupci po žalbi i eventualni sudski postupak na naša rešenja traju u proseku po dve godine, može se reći da bi poljoprivredno zemljište moglo da bude vraćeno u narednih pet do sedam godina – kažu u Agenciji za restituciju.

“Zemlje za povraćaj neće biti”

Poljoprivrednici, odnosno potomci vlasnika oduzetog poljoprivrednog zemljišta kažu da im trenutno ništa ne daje nadu da će tako biti.

– Moja porodica potražuje veći broj hektara. Pre par meseci iz Agencije su me pitali da li ostajemo pri onome što potražujemo. Odgovorio sam potvrdno, ali nisam dobio informaciju na koji način, kada i u kom iznosu ćemo biti obeštećeni. Uglavnom, rečeno nam je da zemlje za povraćaj neće biti – kaže za VOICE poljoprivrednik iz Subotice Pavle Kujundžić.

Dodaje da bi on i njegova porodica pristali na supstituciju, odnosno “zamenske njive”, ako im one budu ponuđeno u subotičkom ataru, a ne na drugom kraju zemlje. Ali, od toga verovatno neće biti ništa, veli on.

– Očekivali smo da će da omoguće supstituciju ako ne može restitucija. U Subotici ima rešenih zahteva, ali većina nije. Bojim se da država nema ni para niti volje da vrati zemljište. Kako je počelo, podeliće ga “teniserima” da se oni bave zemljom, a ne poljoprivrednicima, kojima ta zemlja pripada – ironičan je Kujundžić.

On ukazuje na apsurdnu situaciju, da se Ministarstvo poljoprivrede na svako rešenje Agencije za restituciju žali, a da je upravo na predlog tog ministarstva donet zakon o vraćanju zemljišta.

– Ništa tu nije jasno. Veliki su interesi, činjenica je da zemlju uzimaju u zakup i oni koji se do pre par godina poljoprivredom nisu bavili, a sada su njihovi apetiti porasli – kaže Kujundžić uz ocenu da sve to može da se reši ako postoji volja.

Za razliku od Srbije, U Hrvatskoj restitucija rešena efikasno

Porodica poljoprivrednika iz Kikinde Miloša Šibula takođe već godinama čeka rešenje o restituciji njiva svojih predaka. Šibul problem vidi u nesposobnosti administracija, ali ukazuje na to da je u Hrvatskoj to pitanje rešeno efikasno i brzo pa se pita zašto naši nadležni ne bi posegli za modelom koji je koristila ta komšijska zemlja.

– Očigledno ne postoji volja da se državna zemlja vrati naslednicima, jer je izdata više godina u zakup i to je verovatno ušlo u program budžeta, to su pare koje su već planirane. Naša administracija nije čak kadra ni da dođe do preciznog podatka o broju hektara kojima gazduje. Mnogo su precizniji podaci o državnoj zemlji bili pre dvadeset i trideset godina nego sada. Znalo se u svaki hektar koliko se ima. Mogu i ti podaci da se uzmu, jer se sigurno nije puno gradilo po opštinama, ako izuzmemo beogradske, i nije se tu puno toga menjalo. Ako je problem u “lokalnim moćnicima” ili interesima tajkuna kako se često može čuti, na državi je da se s njima obračuna. Ako hoće, naravno. Ako misle da daju zemljište nemačkom Tenisu ili nekom domaćem gazdi, nama je svejedno, samo neka prvo vrate naslednicima što je njihovo – poručuje Šibul.

Postavlja pitanje kako se zemljište crkvi vraća lako, kako država zna šta treba da vrati crkvi i kako se u tom slučaju nađu njive za povraćaj.

– Za crkvu se zna koje su bile parcele, a kod običnog paora se ne zna. U Kikindi su pre par godina vraćene njive crkvi, a ona je prodala to zemljište iako zapravo nije njeno, jer već su joj ga građani ostavljali da bi bili pomenuti u molitvama i iz sličnih razloga. A oni su baš tu zemlju prodali umesto da su, recimo, deo dali manjim, mladim gazdinstvima na dugoročnu arendu, kako bi mladi poljoprivrednici stali na noge, a deo dali za osnivanje poljoprivredne škole, koju u Kikindi nemamo. Ne, prodali su je kao da ta zemlja nije ni postojala – kaže Šibul.

Komasacija posebna priča

– Posebnu grupu predmeta čine oni u kojima je predmet zahteva za vraćanje poljoprivredeno zemljište koje je u međuvremenu od oduzimanja do danas bilo predmet postupka komasacije, to jest ukrupnjavanja poseda, posebno na teritoriji AP Vojvodine, za koje je podneto oko 7.000 zahteva za povraćaj imovine. U navedenim predmetima potražuje se oko 92.700 hektara poljoprivrednog zemljišta, u kojima je agencija do sada donela 1.550 rešenja i vratila ukupno 24.500 hektara – kažu za VOICE u Agenciji.
Zbog ukrupnjavanja poseda državi je teško da identifikuje šta je čije bilo. U slučajevima gde nije bilo ukrupnjavanja, a poljoprivredno zemljište je u međuvremenu prešlo u privatnu svojinu u skladu sa zakonom, u Agenciji kažu da nije moguće vraćanje zemljišta, već da stranka ima pravo na obeštećenje u novcu i obveznicama. A para će, koliko sad vidimo, biti sedam puta manje.

„Ni za narednih sto godina to neće biti rešeno“

– Mi smo siromašna zemlja. Ni za narednih sto godina to neće biti rešeno. Vlast samo obmanjuje i obećava. Što je najgore, državne zemlje ima dovoljno, ali ona ne zna kako da reši taj problem. Zapravo, ne ide joj u prilog restitucija poljoprivrednog zemljišta i neće tu državnu zemlju da da. Problem se ne odlaže iz godine u godinu već iz decenije u deceniju – kaže za VOICE novinar, publicista i agrarni analitičar Branislav Gulan.

Prema podacima kojima raspolaže, država samo u Vojvodini zadrugama duguje 200.000 hektara i to je tek pravi galimatijas.

– Generalno, trebalo bi da se vrati imovina vredna više od deset milijadri evra, a otkud… – pita se Gulan.

Pomenimo, najveće površine do sada su dobili potomci predratnih vlasnika u Vojvodini, i to u Bačkoj Topoli, Kikindi, Bečeju, Srbobranu, Novom Kneževcu… Pojedinačno, najviše je dobio vlasnik, odnosno njegov zakonski naslednik u opštini Kulpin. Njemu je vraćeno 520 hektara. Procena je da država upravlja s oko 550.000 hektara oranica, što je pet puta više od nego što se restitucijom potražuje.

Slađana Gluščević (VOICE)