Otpad je u nama. Mi ga ili popijemo, udahnemo, ili pojedemo uz hranu, izjavio je ekološki aktivista i stručnjak za upravljanje otpadom Gojkan Stojinović u onlajn emisiji Nezavisnog društva novinara Vojvodine „Gde završava otpad?“. Predsednik udruženja Inženjeri zaštite životne sredine Igor Jezdimirović izjavio da ako investitori ne budu vodili računa o zaštiti životne sredine prilikom izgradnje svojih fabrika i budu proizvodili zagađenje, troškovi tog zagađenja spašće na zdravlje ljudi koji to budu trpeli i oni će to platiti.
Prema Jezdimirovićevim rečima, naša svest o tome da je neophodno otpadom upravljati, a ne bacati ga, još uvek je na niskom nivou, pogotovo kod donosioca odluka koji generalno životnu sredinu, a samim tim i upravljanje otpadom doživljavaju kao trošak, ne shvatajući da je ovakvo stanje neodrživo.
„Ne zato što to kažu ekolozi, nego što to kaže naše zdravlje. Zagađenje životne sredine koje dolazi iz otpada ali i iz drugih vrsta zagađenja direktno utiče na naše zdravlje. Kada to budu shvatili, onda ćemo imati ozbiljnije pomake. Nažalost, u upravljanju otpadom su napravljeni mali pomaci u odnosu na ono što se očekivalo i kada pogledate strategije koje su donošene u oblasti upravljanje otpadom mnoge od njih su ostale samo puste želje na papiru. Isto se dešava i sa lokalnim planovima upravljanja otpadom i sa regionalnim planovima. Mi danas imamo izgrađen tek jedan deo planiranih sanitarnih deponija, ali to nije problem sam po sebi jer je deponija zadnji korak o kojem treba da vodimo računa kada je u pitanju otpad“, rekao je Jezdimirović.
Prema rečima Gojkana Stojinovića, u Zrenjaninu ne postoji sanitarna deponija. On kaže da niko ne može da garantuje kuda i kako se kreću podzemne vode sa deponije. Takođe, napominje da je 2018. godine Vlada Srbije usvojila odluku o zajedničkom upravljanju komunalnim otpadom, po kojoj Zrenjaninu svoj otpad treba da nosi na sanitarnu deponiju u Kikindi.
„Lokalna samouprava se pobunila protiv toga, ali niko ni u jednom trenutku nije spomenuo mogućnost da se taj otpad razdvoji i da se iskoristi, da se smanji. Svi su odgovorili da će to da košta. I kada bi Zrenjanin sakupio sav otpad i odneo u Kikindu, to bi koštalo između milion i po i dva miliona evra godišnje. Za milion i po do dva miliona evra za jednu godinu vi možete da napravite ozbiljan regionalni centar za upravljanje otpadom“, objasnio je Stojinović.
Igor Jezdimirović je upozorio da u 2020. godini Srbija nije uspela da prikupi sav otpad koji je proizvela. Dodao je da je svega 87 odsto teritorije Srbije pokriveno organizovanim sistemom prikupljanja komunalnog otpada.
„Kada je u pitanju industrijski otpad, ono što je značajno da znaju svi građani je da 11 opština u Srbiji uopšte nema inspektora zaštite životne sredine. To znači da je u tim opštinama samokontrola. Šta rade industrijska postrojenja i privatnici sa svojim otpadom, ali i generalno sa životnom sredinom jako je diskutabilno. Isto tako, na nivou pokrajine imamo svega sedam inspektora zaštite životne sredine koji treba da pokriju ogromna postrojenja i ogromne količine propisa sa jedne strane, a sa druge strane i privrednih subjekata, da iskontrolišu da li se sve sprovodi u skladu sa zakonom. Trenutna situacija, koja je daleko od zavidne, stvara nažalost osećaj da je to nebitna tema i neshvatanje naših donosioca odluka da je potrebno u to ulagati, što dovodi do toga da smo okruženi otpadom i da vrlo česno nemamo tačne podatke šta se sa našim otpadom dešava i gde završava“, rekao je Jezdimirović.
Sa druge strane za Zrenjanince kada pričaju o ovoj temi, veliki potencijalni problem predstavlja buduća kineska fabrika guma Linglong. Stojinović je pomenuo nekoliko primera koji se nalaze u, kako tvrdi, krnjoj studiji procene uticaja na životnu sredinu pomoćnih objekata ove fabike.
„Predviđena je izgradnja kuhinje sa kantinom. Tamo će biti zaposleno oko 1.200 radnika u tri smene. Ta kuhinja će minimalno izbacivati 500 obroka dnevno. U celoj studiji procene uticaja na životnu sredinu izrađivač studije je od prepoznatih rizika uspeo da pomene samo da će se pripremati 20 odsto azijske i 80 odsto evropske kuhinje. Oni su predvideli još jedan objekat u kojem je predviđeno da se radi servis hidraulične opreme, skidanje rđe i farbe. Oni u tom objektu nisu predvideli da imaju ni taložne separatore, a činjenica je da jedan litar ulja zagadi milion litara vode“, upozorio je Stojinović.
Jezdimirović je napomenuo da niko ne spori da fabrike u Srbiji treba graditi, ali i da se ne spori činjenica da postoje tehnologije koje brane životnu sredinu i zdravlje ljudi.
„Nažalost, one koštaju. One moraju da budu ugrađene u cenu proizvoda. Ovakav način nebrige i osporavanja logičnih stvari dovodi do toga da će trošak biti prebačen na građane. Ako ne budu ugradili zaštitu životne sredine u svoju farbiku i budu proizvodili zagađenje, troškovi tog zagađenja spašće na zdravlje ljudi koji to budu trpeli i oni će to platiti“, zaključio je Jezdimirović.
Incijativa Vazduh nije roba iz Zrenjanina u saradnji sa Zrenjanskom omladinskom razvojnom organizacijom i Nezavisnim društvom novinara Vojvodine realizuje projekat „Zrekologija – ti se pitaš!“. Projekat se sprovodi u okviru programa „Snažno zeleno“, a finansira ga Evropska unija.
Svetlana Paramentić (VOICE)
