Korpus krivičnih dela koja u sebi sadrže elemente ekstremizma nije bio u fokusu pravosudnih organa Srbije u 2020. godini, iako je društvena klima te godine bila potpuno drugačija. Učestali otvoreni napadi na ljude koji misle drugačije, posebno na ugrožene grupe poput pripadnika LGBT+ populacije i izbeglica, naše pravosuđe, po svemu sudeći, nije videlo na takav način. Rezultat rada pravosudnih organa u 2020. su 50 podnetih krivičnih prijava i svega 11 optužnica za krivična dela sa elementima ekstremizma.

Prema zvaničnim statističkim podacima, za pojedina krivična dela sa elementima ekstremizma, i pored podnetih krivičnih prijava, nisu se ni vodili krivični postupci. Od okupno sedam krivičnih dela koje prepoznaje naš Krivični zakonik, u 2020. pet dela nije doživelo optužni predlog a posledično ni sudski ishod. Povreda ravnopravnosti, povreda prava upotrebe jezika i pisma, povreda slobode izražavanja nacionalne ili etničke pripadnosti, povreda ugleda zbog rasne, verske, nacionalne ili druge pripadnosti, kao i rasna i druga diskriminacija – krivična dela su za koje je 2020. podneto 20 krivičnih prijava, ali tužilaštva nisu podigla niti jednu optužnicu.

Kada je reč o krivičnom delu povreda slobode ispovedanja vere i vršenja verskih obreda, tokom 2020. podnete su dve krivične prijave, od kojih je za jednu podignuta optužnica, a u kasnijem sudskom postupku okrivljeni je osuđen na uslovnu osudu. Krivični zakonik Srbije kaže da će svako ko sprečava ili ograničava slobodu verovanja ili ispovedanja vere ili ko prinuđava drugog da se izjašnjava o svom verskom uverenju kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine. Nijedna od ove dve mere nije presuđena.

Kod nas „najpopularnije“ krivično delo i 2020. godine bilo je izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti. U 2020. godini ovo delo zavredelo je 28 krivičnih prijava. Postupajuća tužilaštva su podigla 10 optužnica, a do sudskog epiloga došlo je u osam slučajeva. Presude su bile blage i kretale su se od uslovnih osuda do kazne zatvora u trajanju do šest meseci, a u jednom slučaju izrečena je mera kućnog zatvora.

Ovo krivično delo, sa kojim se javnost u Srbiji najčešće suočava putem medija, opisano je u 317. članu Krivičnoga zakonika. Za najlakši oblik ovog dela propisana je kazna zatvora u trajanju od šest meseci do pet godina, a za najteži od dve do deset godina zatvora. Međutim, sudska praksa nam je ponovo pokazala da sudije retko posežu za težim sankcijama i osuđenicima pronalaze raznorazne olakšavajuće okolnosti.

Najbolji primer za to je neformalni vođa zabranjene neonacističke organizacije Nacionalni stroj Goran Davidović kojem je u ranijim godinama dva puta suđeno za pomenuto krivično delo. U prvom postupku zbog upada sa grupom istomišljenika 2005. na antifašističku tribinu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu osuđen je na godinu dana zatvora. Zbog napada na građane tokom antifašističke šetnje 2007. u Novom Sadu najpre je osuđen na godinu dana zatvora, ali je otpužnica kasnije poništena jer se protiv njega zbog istog događaja vodio prekršajni postupak u kojem je oslobođen (primena načela Ne bis in idem).

Kada se sve gorepomenuto uzme u obzir postavlja se pitanje da li su u Srbiji krivična dela sa elementima ekstremizma u opadanju (kao što to kaže statistika), da li su manje društveno opasni pojedinci ili grupe koji ih čine ili je u pitanju nešto treće, potencijalno mnogo opasnije, a tiče se odnosa pravosuđa prema posebno opasnim krivičnim delima koja mogu ostaviti trajne i nesagledive posledice po oštećene.

INSTRUMENTALIZOVANJE EKSTREMISTIČKOG DELOVANJA

Predsednik Advokatske komore Vojvodine Vladimir Beljanski, koji je tokom svoje advokatske karijere više puta učestvovao kao punomoćnik u krivičnim postupcima sa elementima ekstremizma, govori upravo o tome. Prema njegovom mišljenju, politički ekstremizam u Srbiji može biti vrlo opasna pojava, a tamo gde javnost ne reaguje i gde takva ponašanja postanu dosta izražena, u smislu da nema društvene osude takvog ponašanja, onda ne preostaje ništa drugo nego da se angažuje državni aparat.

„Pomenuta statistika nam govori da tog ekstremizma nema i da naše društvo jako oštro reaguje i osuđuje ektremizam i pokazuje netoleranciju prema netoleranciji. Ako pogledamo realnost možemo videti da je to sasvim drugačije. Zašto je to tako? Mislim da je reč o tome da je država još dosta davno procenila da ekstremni elementi odgovaraju onome ko je na vlasti i da te ekstremne elemente, umesto da shvati kao svog protivnika, vrlo lako može da instumentalizuje i pretvori u sopstveno oružje“, rekao je Beljanski za VOICE.

Prema njegovoj oceni, to je nešto što se u Srbiji dešavalo devedesetih godina, pa sve do danas. Jedina razlika je u tome što je u određenim periodima ekstremizam bio intenzivniji, a u nekima manje intenzivan. Kao očiti primer instrumentalizovanja ekstremističkog delovanja Beljanski je naveo demonstracije u Beogradu kada su navijači i huligani zapalili ambasadu SAD, a upravo su bili instrumentalizovani od strane države da to urade.

Tužilaštvo je i sada samostalno, ali nije nezavisno

Vladimir Beljanski polagao je nade da ćemo prilikom nedavnog usvajanja ustavnih izmena u Srbiji doći do toga da tužilaštvo ima svoju policiju. Ocenio je da bi se time stvorila bar forma kako bi to ubuduće trebalo da funkcioniše.

„U tom slučaju policija ne bi morala da čeka na prijave građane, niti bi mogla da bude instrumentalizovana, već bi bila odgovorna isključivo tužilaštvu. Tužilaštvo je i sada samostalno, ali nije nezavisno. Klasičan primer toga je opstrukcije policije prema tužilaštvu u slučaju rušenja u Savamali. Na tom primeru se videla sva nesposobnost tužilaštva da deluje prema policiji kada ona opstruiše postupak“, zaključio je Beljanski.

„Kada kažem ’navijači’ u stvari mislim na organizovane kriminalne grupe koje su, rekao bih, danas pod dobrim pokroviteljstvom samog državnog vrha koji ima ne samo neku vrstu paravojnih organizacija u tom obliku, nego i lukrativne razloge zbog kojih nešto tako toleriše i podržava. Ako to tako pogledamo, onda možemo videti da ta vrsta ekstremizma ima vrlo jaku podlogu i pomoć države i onda možemo zaključiti zbog čega nema reakcije tužilaštva i policije na ovakvo delovanje“, smatra Beljanski.

U SRBIJI JE MOGUĆE DA NAPAD NA GRAĐANE PROĐE BEZ VEĆIH POSLEDICA PO NEONACISTE

Direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov, koji je bio jedan od organizatora antifašističkog skupa 2007. godine u ime koalicije nevladinih organizacija Građanska Vojvodine, još 2017. je upozorio da je u Srbiji mnogo gora situacija od one koju smo ranije imali. On je tada bio revoltiran jer deset godina nakon napada grupe neonacista na građane postupak pred Višim sudom u Novom Sadu protiv Davidovića i ostalih optuženih nije bio okončan.

„To samo govori da nama, čak ni u ono vreme kada naprednjaci nisu bili na vlasti, nisu funkcionisale nezavisne institucije, pa se taj proces zato toliko i razvukao. Evo dočekujemo desetu godinu bez sudskog raspleta, a da ne govorimo da su sada sve te institucije, od tužilaštva, suda i policije stavljene pod kontrolu jedne stranke ili jednog čoveka“, upozorio je tada Popov.

Početkom oktobra daleke 2007. Nacionalni stroj najpre je najavio da će u Novom Sadu 7. oktobra organizovati „Marš za jedinstvo Srbije”. Zapravo to je bio pokušaj obeležavanja rođendana jednog od nejozloglašenijih nacističkih vođa Hajnriha Himlera, rođenog na taj dan 1900. godine. Organizacije okupljene oko Građanske Vojvodine odlučile su da istog dana organizuju miting „Stop fašizmu!”, kao odgovor na pokušaj obeležavanja rođendana komandata ozloglašenog Gestapoa i jednog od idejnih tvoraca Holokausta. Himler je kao vođa SS divizija bio jedan od najodgovornijih nacista za ubistva miliona ljudi tokom Drugog svetskog rata.

Marš neonacista je u međuvremenu policija zabranila, a na mitingu „Stop fašizmu!” okupilo se više od 5.000 građana, koji su izašli na ulicu i glasno se usprotivili svakoj pojavi fašizma i neonacizma. Nekoliko desetina neonacista se i pored zabrane okupilo u dvorištu Doma vojske odakle su napali učesnike antifašističke šetnje u momentu kada su tuda prolazili. Slike napada neonacista 7. oktobra 2007. obišle su svet.

Ili je pravda bila slepa

Osim što su dosuđene kazne ispod zakonskog minimuma, treba naglasiti i šta propisuje Član 54a Krivičnog zakonika Srbije. A u njemu piše da će, ukoliko je krivično delo učinjeno iz mržnje zbog pripadnosti rasi i veroispovesti, nacionalne ili etničke pripadnosti, pola, seksualne orijentacije ili rodnog identiteta drugog lica, tu okolnost sud ceniti kao otežavajuću, osim ako ona nije propisana kao obeležje krivičnog dela. Ili te okolnosti nije bilo u posmatranom periodu ili je pravda bila slepa.

Prema mišljenju Aleksandra Popova, u Srbiji nema političke volje kod nosilaca vlasti da se uradi nešto konkretno na sankcionisanju postojanja i delovanja ekstremista. Te 2017. godine ga je posebno brinulo to što su na ulicama počele da bujaju ekstremističke grupe koje su do tada bile nevidljive. Izrazio je bojazan da ćemo, tek kada se vlast bude osećala previše ugroženom, videti koliko zaista postoji takvih grupa ili parastranačkih milicija. Narodne patrole, Levijatan, Srbska akcija, Nacionalni srpski front, Zavetnici… nema kraja organizacijama koje su postale vidljive otvoreno ugrožavajući druge i drugačije. Neke od njih redovni su učesnici izbora, a od pre neki dan postale su i parlamentarne.

„Situacija se u međuvremeno drastično pogoršala, pre svega otišlo se mnogo dalje po pitanju vladavine prava i urušavanju nezavisnih institucija u Srbiji. Nezavisno sudstvo faktički u Srbiji više namamo. Ne daj bože da se neko suoči sa pravosudnim organima, jer svako ko nije blizak vlasti ili režimu po pravilu gubi sudski spor, čast izuzecima. Tolerancija na izlive ekstremizma je više nego prevelika, ne samo kod nas nego i na teritoriji Zapadnog Balkana. To je deo opšte političke atmosfere, ali i tolerisanja ekstremizma od strane režima. Možemo videti i da je na delu abolicija onih koji su činili ratne zločine i čak njihovo veličanje, poput oslikavanja murala. To, između ostalog, pokazuje da iza svega stoji zvanična politika“, smatra Popov.

SANKCIJE ZA KRIVIČNA DELA SA ELEMENTIMA EKSTREMIZMA ISPOD ZAKONSKOG MINIMUMA

Ako bismo podatke iz 2020. uporedili sa 2011. godinom, kada se stožer aktuelne vlasti u Srbiji nalazio u opoziciji, nameće se zaključak da je krivičnih dela sa elementima ekstremizma bilo skoro za polovinu više. Za razliku od bliske nam 2020. godine, u 2011. za ova krivična dela podneto je ukupno 70 krivičnih prijava. Postupajuća tužilaštva širom Srbije su 28 prijave pretočile u optužnice, a sudovi su dosudili ukupno devet presuda, od kojih su dve bile zatvorske. Ostale su bile uslovne kazne ili pojačane vaspitne mere.

Iako bi naš poznati sportski komentator u šali često voleo da kaže kako je statistika kao bikini jer mnogo toga otrkiva ali suštinu sakriva, ovi zvanični podaci pokazuju da su sankcije za vinovnike krivičnih dela sa elementima ekstremizma u Srbiji po praksi uvek bile pretežno ispod zakonskog minimuma, a da većina vinovnika nije ni sela na optuženičku klupu. Kao rezultat toga imamo poražavajuću činjenicu da su pojedine žrtve ekstremnog nasilja bile primorane da se trajno isele iz Srbije.

Aleksandar Popov smatra da je u Srbiji upliv politike u pravosuđe izuzetno izražen i da u takvim okolnostima ne možemo da očekujemo zadovoljenje pravde. To se odnosi i na slučajeve u kojima su određene grupe, vrlo često marginalne, ugrožene delovanjem ekstremista. Popov ne vidi rešenje za trenutnu situaciju u domaćem pravosuđu.

„Mi zapravo nemamo nezavisno sudstvo. Upliv politike u tužilaštvo i sudstvo u Srbiji je velik i sve se radi po diktatu vladajućeg režima“, smatra Popov.

Advokat Vladimir Beljanski tvrdi da nam rezultati rada pravosudnih organa u postupcima sa elementima ekstremizma odaju lažnu sliku da živimo u društvu u kojem je sve skoro pa idealno. Jer realnost je, po njegovom mišljenju, sasvim drugačija i dovodi do zaključka da adekvatna reakcija pravosudnih organa izostaje.

„Ako gledamo statistiku, stiče se zaključak da živimo u društvu koje je skoro idealno i u kojem nema skoro nikakvih istupa i događaja koji predstavljaju krivična dela sa mogućim političkim ekstremiznom i da, čak i kada se to pojavi, vinovnike treba kazniti na najblaži mogući način. Međutim, realnost je drugačija i zaključak može biti samo takav da nema adekvatne reakcije pravosudnih organa“, rekao je Beljanski.

Darko Šper (VOICE)

Naslovna fotografija: Ekstremistička obeležja uobičajena urbana simbolika, od ulice do institucije (Svetlana Paramentić/VOICE)