Dostojanstvo.
Ne traži mnogo, tek 12 slova, da složi reč na slovo “d”. Kojim počinje dostojanstvo.
Rođen si, možda, u onoj velikoj zemlji, a možda u nekoj u koje se potom presvukla. U prvoj si, možda, udahnuo parče sreće, u ostalima teško, sve nebitnijim su te činile u svakom pogledu. Završio si u ovoj, Croching Tiger, Hidden Dragon državi. Takvu su, protiv tvoje volje, na bacanju ti izvukli kockari drugoligaši.
Nije da si hteo da pođeš Teslinim stopama. Ne. Nisu ti kvarkovi i bozoni bili na umu, ali nije ni da je tvoj životni forte bio dan mrmota, ova nepodnošljiva lakoća pristajanja.
Trudiš se da budeš uzoran građanin. Budiš se. Dišeš. Plaćaš račune. Ponekad se probudiš. Ne dišeš. Samo platiš račun. Na gotov’s si svakodnevno, k’o zapeta puška. Čekaš, orobljava te uvek jedan isti. Ne uvek na istom mestu, u tome je kvaka. Ne znaš nikad tačno ni kada. Jednom je to malo Croching Tiger, drugi put Hidden Dragon… U suštini, osrednji pilićar, drugoligaš, šmokljan iz klupe, komplekse je u verne saradnike utopio, ruke im predano samo najgore u njemu češkaju.
Ne boli te to što plaćaš, navikao si. Boli te što je zgažen čovek u tebi. Što ponižen si. Nateran da pokažeš zube. Budeš čoveku vuk. Jedan od čopora. Čoporativac. Nikako misleće biće, kosmičkih muza čudesna kreacija.
Budi korporativac čopora, dreče sa svih strana razna lica tvog orobitelja: izgledaj, klimaj, ili bar pogni glavu, uključi se u čopor, ogrni jednomišljem, zavadi, ne voli, slobodno mrzi, ali budi politički korektan, in je, šta zaista misliš – misli i dalje. Bitno je ono spolja, iznutra ako truneš – to sada nije seksi tema. Bitna je slika, ne treba ton.
U međuvremenu, izlaziš iz svog doma, u kojem si (samo misliš) siguran sasvim, iz tvoje oaze u koju ti niko, bez tvoje volje, (samo misliš) ni ubuduće smeti kročiti neće.
Vidiš da ti je grad otet i orobljen. Preotet i zarobljen. Krcatim, a pustim hodaš njime. Svakodnevno, kroz dane mrmota, njime gazi još mnogo slično izgužvanih lica. Prevozi su isti, samo su gradilišta koja ruše druga. Drugi su i nahereni spomenici upokojene kulture, nadglasali su ih tenderi i konkursi, tajne – javne nabavke i ja-tebi-ti-meni logika…
Samo bruto i neto. Kome je uopšte bitno ako je nešto nekada nekome bilo sveto?
Hodate tako, međ’ javom i međ’ snom, ti i tvoj grad i dalje: preko rupa, propalog asfalta, mračnim i prljavim ulicama, kroz stihove i sva njegova pokeraška lica. Diskovi u mozgu poigravaju, svetlucaju samo bašte što rastu tamo gde jedino logika hodanja pristaje.
Grad ti nestaje u rukama, prestaje na licu mesta gde je postao.
I ne provlačiš se sada njime samo tako koracima, oprezno se njime kreću i tvoje oči. Jer slova mržnje sa zidova dreče. Veličaju poraze – buduće i prošle, skiciraju rugobe i nakaze, čija se imena i sa budućih spomenika srama čuju.
Ima i onih koji ne vide tu horizontalu, vertikalom se spuštaju u kontejner, u njemu smisao i logiku dana traže. Od crnog pantera tu nema ni traga, a ni zastava budućnosti što se uprljane krvlju prošlosti vijore.
A upravo među njima njiše se semantika naše propasti. Ti bi te zastave na pola koplja, nikako dramaturgiju trobojki do neba. Ne bi uopšte takve spektakle o sebi, rado bi samo jednu predstavu, jasnu, o onome što te se tiče. Onome što bi da vratiš, a ne tražiš mnogo, tek 12 slova. Za početak jedno “d”. Kojim počinje dostojanstvo.
Svakog dana se boriš, takmičiš se da ga vratiš. Ulog je veliki – život sami, ali ne znaš gde je start, takmičare, s kim trčiš, a trči se na sve strane. Osećaš samo da predaje nema. Zato trčiš i dalje dok ti svi sitni užasi mravinjaju niz leđa: štednja dok sve lasvegaski blješti, banane: prekjuče 100, danas 199; skrnava “palette” – juče 220, danas na 412 snižena. Plati, plati, plati… Ali tu je izmereno da si čovek, tu te cene. A ceneeee…
Izgovaraš usput još desetine sitnih “ne”: hoćete li kesu – ne, imate li našu karticu – ne, hoćete li da vam je napravimo – ne, nešto iz reklamnog programa – ne… Stanite u red, to je drugi šalter, sad je pauza, ma ne ovde, kolega nije tu, dođite u ponedeljak, pa petak je, 12.05, šta je tu sporno?! Nadkrani ste? Usedelica?! U moje vreme toga nije bilo. Femkanje “ne” značilo je samo “da”. Feministkinja? Peder? Dosta je bilo vašeg terora…
Sad stvarno moraš malo da izduvaš, čovek si živ/žena. Odeš da baciš smeće. Rasporediš ga po kontejnerima, dođe kamion, sve sprčka u jedno. Dok se mešaju boje i materijali – prestravljeno gledaš u taj JMBG sveta.
Da odmoriš od svega, skroluješ malo po telefonu, gledaš gde su ovi što krvna zrnca iz prepada mraka broje? Na zrnca razbroj’s, grmi iz tame. Kome su podneli račun, čije ih je naručje skrilo, koji je ajnfort sačuvao tajnu njihovih lica? Ima li ih na kojoj kameri u gradu? Bar nekom konkursu. Budućih sineasta.
Zaustavljaš se na najčitanijem mediju u zemlji, najbolji su od svih, hvale se sami… Nude Harija od Saseksa kao Harija (od) Stajlsa i “Ovako je nekada izgledala naša glumica” (slede sise), “a evo kako danas izgleda” (sad i lice), a onda gratis u vidu “a evo kako izgleda njen stan” (malo pauziraju, inače se bore protiv nasilja nad ženom.). Munkov krik iz medijske tame stiže pak malo niže, u lost in translation “spolovilu” koje je ejakuliralo u “plovilo”.
Sve je izgleda otplovilo u spolovilo.
Zaključuješ. Ali i dalje neumorno nastavljaš, takmičiš se sa Sizifom svakog dana. Predati se ne smeš, predala se nije ni Megan Markl. Prkosi fizici, Firmi, i aritmetici. Zato trčiš i ti, do iznemoglosti, do smrti. Trčati znači pobediti, a pobeda je jedina opcija. Pobeđuješ samo ako se ne predaš. Izdrži. Nije teško. Šampion u izdržljivosti si. Neizdrživog.
Dok izdržavaš, dužnost ti je naći nadu. Kako? Tako. Nađi je. Moraš. Jedino je danas subverzivna ona. Samo te nada održava u životu, u tome da će preživeti bar jedan. Koji će progovoriti i kad svi zaćute.
U to ime, smrt fašizmu, sloboda građaninu (ne)pokor(e)nom. Onome koji trči, nestaje, ali i ustaje…
Snežana Miletić (VOICE, fotografije: Dragan Gojić/Beta)
