Položaj radnika u Srbiji je veoma loš, najviše zahvaljujući državi i njenom (ne)radu, te najave o poboljšanju pojedinih segmenata treba posmatrati samo u kontekstu deklarativnih izjava koje se godinama ponavljaju, ocenjuju sagovornici VOICE-a. Dok neki radnici na poslu ginu, oni koji pate od tzv. profesionalnih oboljenja potpuno su nezaštićeni. Poslodavac je dužan da radnike koji su se razboleli od uslova rada, prebaci na drugo radno mesto jedino ukoliko ono postoji. A ukoliko ne postoji, bolestan radnik može biti legalno otpušten i izbačen na ulicu.
Vlada Republike Srbije proglasila je 2019. godinom bezbednosti i zdravlja na radu da bi se, kako je navedeno u odluci, skrenula posebna pažnja javnosti na važnost ove oblasti imajući u vidu da je pitanje bezbednosti i zdravlja na radu od opšteg društvenog značaja, i u zajedničkom je interesu za sve zaposlene i poslodavce.
Ministarstvu za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja, prosledili smo nekoliko pitanja u vezi s ovom tematikom, između ostalog i da nam pojasne razlog zbog kojeg su se opredelili za to da ova godina bude godina bezbednosti na radu, ali odgovore nismo dobili. Ipak, na sajtu stoji da je to ministarstvo, kako bi se broj povreda na radu smanjio, pripremilo Plan aktivnosti kojima će se između ostalog posebna pažnja usmeriti na doslednu primenu mera bezbednosti i zdravlja na radu, poštovanje propisanih procedura, podizanje svesti poslodavaca i zaposlenih o važnosti primene mera. Predlog plana aktivnosti upućen je i na razmatranje Socijalno-ekonomskom savetu Republike Srbije, kako bi se u obeležavanje ovih značajnih događaja u potpunosti uključili i socijalni partneri.
Podsetimo, prema podacima objavljenim u medijima, u periodu od januara 2013. do kraja 2017. godine, u Srbiji je na radu poginulo čak 187 osoba, a u 2018. još 53. Ova godina već beleži desetak žrtava.
Podstaći kritičko promišljanje
Predsednik Pokrajinskog odbora za AP Vojvodinu sindikata Nezavisnost i član Pokrajinskog socijalno-ekonomskog saveta Milojica Živković za VOICE upozorava dastanje u ovoj oblasti nije zadovoljavajuće, te da situaciju verovatno značajnije neće promeniti ni ova odluka vlade.
– Možda je motiv prethodno utvrđen nekim akcionim planom, imamo to vezano za poglavlje 19, svaka godina se proglasi godinom nečega. Ali mislim da je dobra prilika, ako ćemo da podstaknemo zajednički kritičko razmišljanje na tu temu. Jer, ako nam raste zaposlenost, pa valjda je logično da se povećava i broj onih koji treba da brinu o zdravlju zaposlenih – kaže Živković.
Profesor Đokica Jovanović ocenjuje da je u pitanju deklarativna priča koja nema veze s realnošću, u rangu s obećanjima o povećanju plata, penzija ili zaposlenosti.
– Vlada samo beleži neke nepostojeće rezultate i time se hvali. Tako i ovo. Verujem da je to zbog toga što je prošle godine 53 radnika izgubilo život na poslu. Pa mi u tim nagoveštajima živimo sve vreme tranzicije, stalno se nagoveštava nešto dobro, a dešava se nešto loše – ističe on. Upozorava da bezbednosti i sigurnosti na radu nema bez jake akcije države, koja to reguliše sprovođenjem zakona koje donosi.
– Imate Zakon o radu koji je u potpunosti restriktivan što se tiče interesa radnika i potpuno povoljan što se tiče interesa takozvanih poslodavaca. U tom pogledu, država samo sprovodi interes kapitala i ništa se ne može očekivati od države – smatra Jovanović.
Iz Lekarske komore Srbije za VOICE ističu da zakonska regulativa u Srbiji na zadovoljavajući način uređuje oblast bezbednosti i zdravlja na radu, kako kroz Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu i prateće pravilnike, tako i kroz Zakon o zdravstvenom osiguranju koji preciznije definiše pojam profesionalnog oboljenja.
– Procedura za utvrđivanje profesionalnih bolesti takođe je precizno i na zadovoljavajući način definisana pomenutom zakonodavnom regulativom, a svaki poslodavac na osnovu Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu obavezan je da donese interne akte – rečeno nam je iz LKS. Ocenjeno je i da zakonska regulativa u Srbiji u ovoj oblasti ne odstupa značajno od postojeće prakse u drugim evropskim zemljama.
Pritisci i na lekare
Milojica Živković iz sindikata “Nezavisnost“ upozorava da iz pojedinih preduzeća pritiskom na lekare pokušavaju da se izvuku iz obaveza koje im zakon nameće u slučaju povreda na radu.
– Postoje preduzeća koja, kad odeš na bolovanje, zovu tvog lekara da ga pritiskaju da ne ispiše listu da si se povredio na radu. Oni neće uopšte da sprovedu proceduru, nego te oteraju kući: idi, uzmi bolovanje. Znam slučajeve da je lekarka morala da zapreti advokatom medicinske ustanove kako bi se zaštitila od pritisaka – ističe Živković.
Visok mortalitet
Milojica Živković upozorava da loša zaštita na radu utiče i na visok mortalitet, o čemu se uglavnom ne vodi računa. Kako navodi, podaci o mortalitetu su katastrofalni, 2017. godine Srbija je sa 14,8 umrlih na 1.000 stanovnika bila druga u Evropi, iza Bugarske koja je najgora sa 15 umrlih na 1.000 stanovnika.
– Smatram da je to posledica neefikasnog sistema zdravstvene zaštite i vrlo loših uslova rada. Naravno i istorijskih problema, pitanja ratova i svega ostalog, ali generalno treba akcentovati ovo što se odnosi na sistem zdravstvene zaštite i sistem zaštite na radu, koji su direktno povezani – kaže Živković.
Podaci Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ pokazuju da je u periodu od 2008-2017 vodeći uzročnik smrti od nezaraznih bolesti jesu bolesti srca i krvnih sudova. Sledeći uzroci su maligne neoplazme, trovanja i povrede, šećerne bolesti, te hronične opstruktivne bolesti pluća.
Živković podseća da je u socijalističkom sistemu medicina rada bila značajna karika, jer je u pitanju bila državna institucija koja je brinula o zdravlju zaposlenih, ali da je marginalizovana izmenama zakona posle 2000.
– Medicina rada je delovala preventivno i vrlo često su lekari u većim firmama bili u fabrici, upoznati s procesom rada i nisu pravili problem. Ako je objektivan razlog da je neko oboleo zbog štetnosti i opasnosti koje su bile uzrokovane radom, nije imao problem prilikom dokazivanja. Sad se hvale kako su smanjili broj invalida, ali to je zato što je teže dokazati i što se smanjio broj zaposlenih u industriji – ističe on.
Danas, nastavlja Živković, poslodavci mogu da angažuju lekare medicine rada po ugovoru, po desetak različitih osnova, ali jedino su obavezni da to urade prilikom izrade prve procene rizika. Kako dodaje, mnogi i to preskaču ili urade aljkavo i površno, ne utvrdivši zaista vrste rizika ni stepen opasnosti po zaposlene, što onda automatski smanjuje mogućnosti za adekvatnu preventivu i adekvatna sredstva lične zaštite.
– Zaposleni se uzdržavaju da traže ono što je obaveza poslodavca, zaštitna sredstva ne smeju da budu na teret zaposlenih, to je jasno zakon utvrdio; mere, obuka, provera mašina i opreme, merenja ambijentalnih uslova, da li si izložen štetnostima raznoraznim i tako dalje… – kaže naš sagovornik.
Profesionalne bolesti
Iz Instituta za medicinu rada Srbije takođe nismo dobili podatke o trenutnom stanju po pitanju zaštite na radu i profesionalnim oboljenjima. Ipak, Pravilnikom o utvrđivanju profesionalnih bolesti, prepoznato je 56 bolesti koje se radnicima u Srbiji priznaju. Broj utvrđenih profesionalnih bolesti u Srbiji među najmanjim je u Evropi, što je upravo posledica neefikasnog sistema zdravstvene zaštite i vrlo loših uslova rada, kaže Živković uz opasku da je paradoksalno da imamo „super uslove rada“, a najviše umiremo.
–Najveći problem je dijagnostika, utvrđivanje bolesti u kasnom stadijumu, gde su faktički male šanse za izlečenje, gde se vrlo često velik broj ljudi i ne leči. S druge strane, ko se odluči na lečenje, suočava se s nenormalnim troškovima, pošto je to najskuplji način lečenja sa, nažalost, najgorim ishodom – rekao je on.
Jovanović kaže da se današnje vreme ne može porediti sa ranijim, kada su postojale zdravstvene institucije za prevenciju profesionalnih bolesti, te problemima i rizicima na radu.
– Moj ujak je radio u jednoj takvoj instituciji, ne samo da su ti zavodi za prevenciju primali radnike, oni su planski išli na teren, u preduzeća i tamo vršili obuku. Posebno se sprovodila zaštita na radu, bili su strogi propisi i procedure u svim oblastima, ne samo u industriji. Svega toga više nema – kaže naš sagovornik.
U Lekarskoj komori Srbije za VOICE kažu da u Srbiji postoji 621 lekar sa važećom licencom i specijalizacijom medicina rada, s tim što nisu mogli da preciziraju koliko novih specijalizacija je odobreno u toku prošle godine. Živković upozorava da u industriji ne postoji posao koji nije štetan za skeletno-mišićni sistem, jer danas radnici najčešće rade u nepravilnom položaju, nemaju odgovarajući odmor, niti se vodi računa o rasporedu tereta, a dešava se i da žene rade isto što i muškarci. Tek kad obole, radnici se zapitaju da li je to vezano za njihov posao, poput oboljenja disajnih organa pri izloženosti opasnim materijama i hemijskim štetnostima. Često se to završi tako da radnik više ne može da radi dotadašnji posao.
– Po zakonu, poslodavac je dužan da mu odredi drugi posao, ukoliko ima drugi odgovarajući posao. Ukoliko nema, potpuno legalno u skladu sa zakonom dobija šut-kartu sa tako načetim zdravljem – ističe Živković i upozorava da danas poslodavci, u saradnji sa medicinom rada, jednostavno gledaju da ništa ne proglase mestom s povećanim rizikom. Inspekcija bi trebalo da spreči zloupotrebe i ako ona dobro uradi posao, onda zaposleni može da iscrpi sve zakonske mogućnosti, može da traži nadoknadu ili da prilikom utvrđivanja invalidnosti ili nesposobnosti za rad tuži poslodavca i dobije materijalnu ili nematerijalnu štetu. Ali ti slučajevi su, dodaje Živković, jako retki zato što je uspostavljen sistem zataškavanja.
– Osim zdravstvenog sistema koji je neefikasan, unapred se zna da će i pravosudni sistem biti neefikasan i da postoji način i mogućnost da se koruptivnim radnjama i lošim zakonima prođe nekažnjen. I poslodavci često svesno s tim računaju. A i sve je manje obučenih inspektora – dodaje Živković.
Jovanović ocenjuje da je sve posledica rudimentarnog kapitalizma, odnosno kapitalizma prvobitne akumulacije u kome se ne računa na dugotrajnost proizvodnog procesa.
– Vidite da se bez ikakvog plana, bez ikakvog reda i smisla otvaraju razni pogoni. To je logika kompadorske buržoazije, to je svuda u tim perifernim nerazvijenim zemljama. Tamo gde nema bilo kakve dugoročne privrede, naravno da interes špekulativnog kapitala nije ulaganje u bilo šta što bi se moglo zvati radnim standardom, a u to spada i zdravstvena zaštita i sigurnost na radu. To je samo trošak – ističe Jovanović uz opasku da se radnici tretiraju gore nego mašine, jer se o mašinama vodi računa, podmazuju se i proveravaju. Živković smatra da je jedno od rešenja u drugačijem organizovanju sindikata, kako bi se svim radnicima obezbedila neophodna zaštita.
Dalibor Stupar (VOICE)
