“Carica” i “boginja”, kažu njeni studenti
J Jasna Đuričić, glumica, majka i supruga – isto kao i ona sama – i te kakvog glumca Borisa Isakovića. Sremica, Novosađanka i Jugoslovenka, potekla iz radničke porodice, od oca trgovca i majke knjigovođe. Danas i profesorka na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. “Carica” i “boginja”, kažu njeni studenti. Od pre nekoliko dana i zvanično najbolja evropska glumica, potvrdila Evropska filmska akademija. Evropa, kao i obično nedovoljno obaveštena o svemu, i tu greši, jer Jasna Đuričić je glumica svetskog renomena. Znaju to oni koji su je godinama gledali na ovdašnjim pozorišnim scenama, u predstavama: “Murlin Murlo”, ”Mera za meru”, “Brod za lutke”, “Galeb”, “Nahod Simeon”, “Šuma blista”, “Odisej”, “Greta, str. 89”, “Balava” ili u filmovima “Beli, beli svet”, “Krugovi”, “The Paradise Suite”, “Dobra žena”, “Ti imaš noć”, „Odvedi me negde gde je lepo“, „Muškarci ne plaču“. Spisak nagrada za dosadašanji rad popunio bi njuzletere VOICE-a do prvih znakova proleća naredne godine, zato samo nekoliko najzvučnijih: čak četiri Sterijine, “Žanka Stokić”, “Zoran Radmilović”, “Miloš Žutić”, “Petar Kočić”, “Zlatni lovorov vijenac”, “Srce Sarajeva”, “Zlatni leopard”. Koliko je cene kolege pokazuje i to da je već dobila i “Dobričin prsten” – nagradu za životno delo.
A Aida. “Quo vadis, Aida?” Film-freska bestidnog balkanskog klanja devedesetih, ispričan očima sećanja na žrtve Srebrenice. Jasna je Aida, mitska majka Balkana, uvek najveća žrtva večno uzavrele zemlje krvi i meda. Njih tri – Aida, Jasna i Jasmila (Žbanić, rediteljka) zakoračile su prostorom kojim se samo retki usude da hodaju. U ime razumevanja, pokajanja i pomirenja. Film “Quo vadis, Aida” za Jasnu je, kaže, bio prilika da ispriča šta oseća o onome što se desilo na prostoru bivše Jugoslavije: “Oduvek mi je bilo važno u kakvom sam projektu, o čemu je, zašto se radi, i najvažnije – da ja mogu da iskažem neki lični stav o ovom trenutku, sebi, svima nama”. Film i evropsku nagradu glumica, za koju Mirjana Karanović kaže da je najveća srpska glumica, posvetila je svim žrtvama i majkama.
S Srbija, zemlja u kojoj živi, o kojoj kaže: “Već sto godina naša zemlja podeljena je na progresivnu Srbiju i onu koja vuče u nazad. I ja uopšte nemam iluzija da će ubuduće biti drugačije.”
N Nepripadanje, najteža pozicija u Srbiji, društvu u kojem je sve bruto i neto, pa i zdravlje, život, ljubav, etika… “Ne pripadam nikome, ali mislim da je dobro i pristojno reći nekome da je dobar u nečemu ako je dobar. To što ne možeš da odaš priznanje drugom biću, koje je lepše, bolje, brže, pametnije, što je bolji glumac od tebe, govori samo da ti sebi ne možeš da priznaš da nisi dovoljno dobar, jer ako priznaš drugom da je bolji – to bi tebi značilo da se umanjuje tvoja vrednost.”, kaže Jasna definišući vreme novih vrednosti vrlog novog sveta, u kojem pandemija postavlja nove, za budućnost čovečanstva dodatno etički upitne kamene temeljce: “Mi nikada nismo bili društvo koje je negovalo pojedinca, individuu, duhovnost. Duhovnost bi ovde uvek bila iskorišćena za nekakve političke borbe. Ovo je vreme incidenata. Incident je jedino što može da zaokupi pažnju javnog mnjenja. To je duh ovog vremena. Ljudi se tako i ponašaju. Čovečanstvo se menja, svet više nikada neće biti kao što je bio, ovo je nova era naše planete. Prisustvujemo stvarno krupnim promenama. Ljudi se boje, jer smo imali mnogo primera u skorijoj prošlosti da je neko podigao glas i to platio životom, poslom, karijerom. I to prosto zato nije popularno.”, kaže Jasna.
A Angažovanje – znak neodustajanja: “Umorna sam od našeg pozorišta i ne zanima me ništa u njemu, ili malo šta me zanima. Ne znam to drugačije da definišem, ne kažem da je to što se radi pogrešno, ali način na koji se radi mene ne zanima”, kaže o svom osećaju pozorišta u Srbiji danas. Ali izbori su mogući, dodaje. Svaki izbor istovremeno je i politički čin, primećuje. Ona sama katkad je pravila izbore od kojih je zavisila egzistencija njene porodice, priznaje. Hrabrost se, međutim, isplatila, čvrsto veruje: “Bilo me je tada strah da ću morati da radim sve što mi se ponudi, i morala sam samo jednom, a sve ostalo su bili moji slobodni izbori. Danas nekako verujem da je izbor – pravi izbor za tebe – skoro uvek moguć.”
Đ Đavolski talenat glumice, ili božiji. Kako god, dionizijski.
U Učenje koje donosi uspeh – za mnoge smešna, za neke u našoj zemlji i rečenica za sprdnju. Jasna je pak živi dokaz da je ona moguća i ovde. Učenje kao dugo, uzbudljvo putovanje, večna nadgradnja: prepoznavanje, pronalaženje, istraživanje, istinitost, prisutnost, posvećenost, upozorenje, odgovornost, razumevanje, opraštanje, predviđanje, etičnost. Bogatstvo duha. Jasna je redak primer glumice u nas koja je svojim radom, sa deset prstiju i jednim srcem, sama od sebe napravila evropsku glumicu godine.
R Radost, radoznalost, razigranost, rapojasanost umetničkog bića. U nje je sve to jednako snažno, i na sceni, i pred kamerom, i pred studentima.
I Inteligencija, intrigantnost, ingenioznost. Još tri odlike njene glume.
Č Čestitost i čovečnost. Ne može se bez njih stajati na sceni. Ni pozorišnoj, ni životnoj. Bez njih si nit’ glumac, a još manje čovek.
I Igra i istina, obe iskonske. Život na sceni moguć je samo ako utroba vodi na nju. Jasna ne ume drugačije da igra. Iskonski poriv.
Ć Ćutati (srpski) i ćutiti (hrvatski/osećati). Pogrešno su nas učili da je ćutanje zlato. Nije! Treba govoriti. Uvek i svugde. Govorenje je jedini način da do nesporazuma ne dođe. Govoriti znači ćutiti drugog čoveka, osetiti ga, razumeti. Ali ćutati na sceni, oćutati reč, misao, muk – onaj Munkov krik, ćutiti Balkan da bi o njemu grleno govorio ili vrištao ćuteći, e to može samo Jasna Đuričić.
Snežana Miletić (VOICE)
