Rad na istraživanju i procesuiranju ratnih zločina važan je, pre svega zbog postizanja pravde za žrtve ratnih zločina, članove porodica žrtava, ali je važan i za zajednice u kojima su zločini počinjeni kao i za celokupno društvo, i zbog toga je neophodno da regionalna tužilaštva nastave i intenziviraju saradnju na istraživanju i procesuiranju zločina, jedan je od zaključaka izveštaja „Monitoring suđenja za ratne zločine – regionalna suradnja“, koji je urađen zajedničkim snagama Centra za mir nenasilje i ljudska prava iz Osijeka i Centra za razvoj demokratskog društva „Europolis“ iz Novog Sada. Ocenjeno je i da istraživanje i procesuiranje svih počinjenih zločina mora biti prioritet u radu tužilaštava, jer zločini ne smeju ostati neistraženi, uz napomenu da se brojem žrtava ne sme manipulisati niti se zločini jedne strane smeju koristiti za pravdanje zločina druge strane.
– U Republici Hrvatskoj tokom 2019. godine nije otvorena nijedna istraga niti je podignuta optužnica za ratne zločine koje su počinili pripadnici Hrvatske vojske i MUP RH, dok sa druge strane Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije i nadalje ne istražuje i ne optužuje visoko rangirane pripadnike bivše JNA za zločine počinjene u Republici Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, na Kosovu – upozorava se u izveštaju.
U regionu još uvek nije stvorena politička niti društvena klima za suočavanje s prošlošću, a patnja i stradanje žrtava još se uvek koriste u dnevnopolitičke svrhe i predizborne kampanje. Zbog toga nema trajnog mira bez pune istine i kažnjavanja počinalaca ratnih zločina, ocenjeno je na završnoj konferenciji pomenutog projekta, koji je podržala Vlada Velike Britanije, u okviru Regionalnog projekta o ratnim zločinima (RWC) koji implementira Razvojni program Ujedinjenih nacija (UNDP). Na zajedničkoj konferenciji, istovremeno održanoj u Novom Sadu i Osijeku, gde su učesnici bili povezani putem video linka, istaknuto je da, iako tema suočavanja s prošlošću više nije visoko kotirana u agendama nacionalnih vlada, ona to mora ostati kada je u pitanju civilno društvo.
Pritisak civilnog društva
Dane Pribić iz Europolisa ocenio je da su, nakon što tema ratnih zločina i pomirenja u regionu nije više u fokusu nacionalnih vlada, dok sud u Hagu sve manje radi na ovoj temi, inicijative civilnog sektora usmerene ka održivom miru i pomirenju u regionu od izuzetnog značaja.
– Civilni sektor prosto treba da nastavi da gaji tu određenu kulturu sećanja, da podseća na ono što se desilo i da vrši neku vrstu legitimnog pritiska na vlade u regionu da se ova tema vrati na agendu – istakao je Pribić.
I rukovodilac regionalnog programa podrške suđenjima za ratne zločine UNDP Ivan Jovanović je upozorio na važnost angažmana nevladinog sektora u ovoj oblasti, kao i javnosti i medija, pre svega jer se gubi interesovanje javnosti za suđenja za ratne zločine.
– Vrlo često su nevladine organizacije taj most između onoga šta se dešava u sudskim postupcima, u sudnicama i javnosti. A posebno su most između žrtava i suđenja, kao i žrtava i nekih drugih mogućnosti da one ostvare pravdu, poput građanskih parničnih postupaka za nadoknadu štete. U Hrvatskoj i drugde u regionu, na žalost, dolazi do perioda kada nevladin sektor sve teže nalazi sredstva koja se tiču suočavanja sa prošlošću – istakao je Jovanović.
Optužnice protiv „tuđih“
Inače, pomenuti izveštaj tiče se perioda decembar 2019. – maj 2020. godine, a reč je o praćenju primene međunarodnih standarda u istraživanju i procesuiranju za ratne zločine od strane Županijskog suda Osijek i Županijskog državnog odvjetništva (ŽDO) Osijek, te Višeg suda Odeljenja za ratne zločine i Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije. No, da bi se dobila kompletnija slika, analizirani su i podaci sa web stranica Županijskog državnog odjvetništva iz Rijeke, Splita i Zagreba.
U posmatranom periodu, Županijsko državno odvjetništvo u Osijeku donelo je jedno rešenje o sprovođenju istrage i podiglo četiri optužnice za krivična dela ratnog zločina – rešenje o sprovođenju istrage doneseno je protiv četvorice pripadnika srpskih paravojnih formacija, dok su optužnice podignute protiv petorice pripadnika srpskih paravojnih i parapolicijskih formacija, za krivična dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva i ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika. Protiv pripadnika srpskih paravojnih formacija podizale su optužnice i druga ŽDO: Split – istraga protiv dvojice i optužnica protiv jednog optuženika; Rijeka – tri optužnice protiv deset optuženika; Zagreb – dva rešenja o sprovođenju istraga protiv sedam osumnjičenih i tri optužnice protiv 34 optuženika.
Žrtve bez pravde
Ivan Jovanović iz UNDP-a upozorava da je problematičan pristup žrtava pravdi na druge načine, osim kroz krivične postupke. Iako je presuda u krivičnom postupku neophodna, dodaje Jovanović, žrtvama je potrebno i da vide da se nešto u njihovim životima može direktno promeniti, bilo tako što će dobiti naknadu štete kao žrtve konkretnog ratnog zločina koji je procesuiran, ili uopšte kao žrtve rata, kao žrtve seksualnog nasilja ili kao porodice nestalih osoba.
– Na različite načine su regulisana prava žrtava i svih ovih grupa u regionu, negde postoje zakoni, negde su prema nekim grupama diskriminatorni, negde nisu, a žrtve vrlo često ne mogu dobiti zadovoljenje pravde jer ne znaju kakvi sve postupci su potrebni za to ili su ti postupci previše zahtevni, pa je tu neophodna podrška nevladinih organizacija – ističe Jovanović dodajući da bi civilni sektor trebalo da ima ulogu i u promovisanju prava žrtava, pre svega prava koja poboljšavaju njihov položaj.
Eugen Jakovčić iz zagrebačkog Centra za suočavanje s prošlošću Documenta, podsetio je da je u Hrvatskoj upravo u javnoj raspravi nacrt Predloga Zakona o civilnim stradalnicima iz Domovinskog rata, te da se očekuje da bude usvojen do kraja godine. Reč je o zakonu kojim bi po prvi put trebalo da budu sveobuhvatno rešeni svi probleme civilnih žrtava rata.
Kada je u pitanju Srbija, Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije u pomenutom periodu podiglo je tri optužnice za krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, od čega su dve optužnice preuzete od Tužilaštva Bosne i Hercegovine.
– Osumnjičeni se nalaze na teritoriji Republike Srbije, te su zbog nedostupnosti pravosudnim organima Bosne i Hercegovine, a u skladu sa dogovorenom saradnjom u krivičnom progonu počinitelja krivičnih dela ratnih zločina, predmeti ustupljeni Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije – navodi se u izveštaju.
Granice čuvaju zločince
Na konferenciji je istaknuto da je regionalna saradnja neophodna jer su predmeti uglavnom takvi da se u svakom slučaju barem jedna od žrtava, svedoka, okrivljenih ili pak neki dokaz nalaze u susednoj zemlji. Takođe, upozoreno je da granice nastale nakon raspada SFRJ faktički služe da zaštite osuđene za ratne zločine, jer oni zemlje regiona koriste kao sigurne kuće u kojima su zaštićeni od progona.
Eugen Jakovčić, iz zagrebačkog Centra za suočavanje s prošlošću Documenta podsetio je da većina osuđenika koji su u hrvatskoj osuđeni u odsutnosti ima prebivališta u Srbiji, a da u slučajevima suđenja u Bosni i Hercegovini, kada su osuđeni ljudi koji imaju dvojno državljanstvo, oni iz BiH dolaze u Hrvatsku i na taj način izbegavaju kazne. Zbog toga, ističe, bez regionalne saradnje nema efikasnih suđenja za ratne zločine.
– Mi zapravo imamo granice kao način da se izbegnu kazne, a saradnja je toliko loša da su granice i dalje prejake i da ih pravosuđa zemalja u regionu ne mogu nadići, kao što u EU postoji evropski nalog za hapšenje ili nekakvi slični mehanizmi koji onda nadilaze sve – rekao je Jakovčić.
Zamenik tužioca u Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije Dušan Knežević potvrdio je da nijedna država ne može sama da reši taj problem, ali da se preko memoranduma, sporazuma i protokola koja su tužilaštva zemalja regiona međusobno potpisala takvi problem ipak prevazilaze.
– Dobri primeri saradnje koji su rezultirali pronalaskom nestalih lica i procesuiranjem počinilaca su predmeti Ovčara, Sotin i Zvornik i to je pokazatelj, po mom mišljenju, kojim putem treba ići i čemu stremiti – rekao je Knežević. On je dodao da su tužilaštva proteklih godina zaobilazila te probleme tako što su jedna drugima dostavljala predmete na ocenu, kako bi se utvrdilo ima li dovoljno dokaza da se određena lica procesuiraju u nekoj od država regiona.
– Pa kad se utvrdi da za to postoji osnova, onda se pristupa procesuiranju. Međutim, u poslednje vreme se to ne radi, ne znam iz kog razloga – rekao je Knežević. Na opasku da je dolaskom Snežane Stanojković na čelo Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije prekinuta dotadašnja otvorena saradnja sa javnošću, te da je rad tog tužilaštva obavijen velom tajne, Knežević je rekao da Tužilaštvo ima portparola koji je zadužen za komunikaciju sa javnošću. Nije precizirao da li je razlog za zatvaranje tužilaštva personalne ili neke druge prirode.
Ivan Jovanović je ocenio da je problem sa granicama političke prirode, podsećajući da Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Crna Gora po zakonu jedne drugima mogu da izručuju sopstvene državljane za sva krivična dela, osim za ratne zločine. Po tom pitanju postoji konsenzus, dodaje on.
– To nema veze sa pravom, pravosuđem. Političari su ti, odnosno parlamenti, koji odlučuju kome će izručivati svoje državljane, a kojima neće. Ovo se neće promeniti narednih godina i u dogledno vreme i onda moraju tužilaštva da nađu načine da međusobno sarađuju u fazama istrage i jedni drugima ustupaju dokaze, što se inače i dešava. UNDP se i zalaže da se tužilaštva dogovore i naprave prioritete po određenim kategorijama i da se fokusiraju na određene slučajeve – rekao je Jovanović.
Dalibor Stupar (VOICE)
