Kontrarevolucija koja traje od osamdesetih

Oko 3.000 zahteva za dodelu Ravnogorske spomenice 1941. i dalje je na čekanju jer je procedura blokirana, a ni eventualna rehabilitacija Milana Nedića, kao najviše rangiranog predstavnika kolaboracionističkih vlasti, ne bi trebalo da značajno utiče na ubrzanje procesa dodele tog priznanja, ocenjuju sagovornici VOICE-a. Sa druge strane, smatraju da bi njegova rehabilitacija bila dodatni zamah procesu revizionizma koji se godinama unazad sprovodi u Srbiji, a u čemu zdušno učestvuju i najviši državni organi.

Prvo je Narodna Skupština 2004. godine usvojila Zakon o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica, (izjednačivši partizane i četnike). Nakon toga, 2005. godine usvojena je Uredba o načinu ostvarivanja prava pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorskog pokreta u oblasti boračko-invalidske zaštite, kojom se preciziraju zakonske odredbe iz 2004. godine, da bi 2006. bio donet i Zakon o rehabilitaciji. Izmenjen, dopunjen i malo restriktivniji Zakon o rehabilitaciji usvojen je i 2011. godine. Ustavni sud Srbije nakon toga poništio je neke od odredbi izmena zakona iz 2004. kao i delove Uredbe iz 2005. (vidi okvir).

Nepostojeća Komisija

U odgovoru Ministarstva za rad zapošljavanje i socijalnu politiku VOICE-u precizira se da je u dosadašnjoj primeni navedenih propisa podneto oko 3.000 zahteva za priznavanje prava na ,Ravnogorsku spomenicu 1941, svojstva borca NOR-a – pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, odnosno Ravnogorskog pokreta, kao i svojstva ratnog vojnog invalida po osnovu telesnog oštećenja zadobijenih u ovom svojstvu ili prava na porodičnu invalidninu članovima porodice poginulog ili umrlog lica pod okolnostima učešća u NOR-u u ovom svojstvu.

Ravnogorci bez statusa boraca NOB

Ustavni sud Srbije ocenio je u septembru 2012. godine neustavnom „Uredbu o načinu ostvarivanja prava pripadnika jugoslovenske vojske u otadžbini i ravnogorskog pokreta u oblasti boračko-invalidske zaštite“ koju je Vlada Srbije donela 17. juna 2005. godine, a kojom je pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorskog pokreta priznato pravo na borački dodatak, invalidninu, dodatak za negu i pomoć, pravo na lečenje o trošku budžeta i pravo na ortopedska i druga pomagala.Nakon te odluke, preostalo im je pravo na penziju, profesionalnu rehabilitaciju i „Ravnogorsku spomenicu 1941.“ Kako je tada pisao nedeljnik „Vreme“, odluka o ukidanju pojedinih odredbi te uredbe zapravo je nastavak, pošto je nekoliko meseci ranije USS ukinuo i delove Zakona o izmenama Zakona o pravima boraca i vojnih invalida ostavivši, između ostalog, ravnogorce bez statusa boraca NOR-a.

– Zakonom je izričito propisano da se Komisija za odlučivanje o pravu na izuzetno mesečno novčano primanje sastoji od sedam članova, od kojih tri delegira Republički odbor SUBNOR-a Srbije, a četiri bira Narodna skupština Republike Srbije. Međutim, Vlada nije mogla i da imenuje članove ove Komisije – jer Narodna skupština iste nije delegirala, niti je to učinio SUBNOR Srbije – navodi Ministarstvo. Zbog toga su postupci po podnetim zahtevima prekinuti do stvaranja zakonom propisanih osnova, odnosno do imenovanja članova Komisije. Odgovor Ministarstva na pitanje šta je potrebno uraditi da se te prepreke uklone zvuči kao da se razmišlja o promeni zakona:

– Razmatraju se mogućnosti razrešenja spornog stanja drugačijim normativnim uređenjem ovih pitanja – dodaju u Ministarstvu.

Ko je sve rehabilitovan?

Nakon usvajanja Zakona o rehabilitaciji, među prvima su još 2008. godine, odlukom Okružnog suda u Šapcu, rehabilitovani žandarmi Bogdan Lončar i Milenko Braković, koji su ubijeni u sukobu sa Žikicom Jovanovićem Špancem. Tu je i Dragiša Cvetković, bivši predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije, koji je 1941. godine u Beču potpisao protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, te komandant Jugoslovneske vojske u otadžbini Dragoljub Mihailović. Rehabilitovani su i knez Pavle Karađorđević, predsednik kraljevske izbegličke vlade Slobodan Jovanović, kao i četnički komandanti poput Nikole Kalabića i Milana B. Radivojevića…

Istoričarka, doktorantkinja sa Univerziteta u Gisenu u Nemačkoj, Jelena Đureinović za VOICE kaže da nezvanično ima saznanja o namerama da se donese novi zakon, čiji je nacrt i napisan, a kojim bi se SUBNOR isključio iz procesa i zamenio ravnogorskim boračkim udruženjem. Dodaje da se, ipak, godinama ništa ne dešava po tom pitanju.

– Ne očekujem rešavanje tog pitanja u skorijoj budućnosti. Pitanje četničkih penzija sigurno nije prioritet današnjim vlastima i očigledno ne postoji volja da se to pogura. Nije to pitanje u praksi bilo ni najvažnije u prvih nekoliko godina nakon 2000. godine, kada je donet niz problematičnih zakona i kada je narativ o dva srpska antifašistička pokreta zapravo bio važan državni projekat. Cilj političkih elita nije bio da se toj nekolicini živih pripadnika četničkog pokreta daju penzije i sve što ide uz to, osim možda Srpskom pokretu obnove, koji je usko povezan sa ravnogorskim boračkim udruženja. Smatram da je cilj, pre svega, bilo pravno ozvaničavanje postojećeg narativa o dva antifašistička pokreta i da su te izmene zakona simboličke, kao što su se u praksi i pokazale – ističe Đureinović.

Bora Ercegovac, predsednik beogradskog odbora SUBNOR-a kaže za VOICE da će se ta organizacija i dalje suprotstavljati mogućnosti da četnici dobiju penzije i spomenice, ali dodaje da će, ukoliko do toga ipak dođe, poštovati odluke državnih organa.

– Hvala bogu, imamo još dosta živih boraca, a i nas, njihovih potomaka. Nećemo se nikada složiti da se te stvari dese. Ako oni to donesu, to će verovatno tako da bude, ali to bi bilo na veliku sramotu. Što bi naš narod rekao: u grobu bi se obrtalo 1,7 miliona žrtava Narodnooslobodilačkog rata, koji su dali živote za ovu zemlju – kaže Ercegovac.

O Nediću na Dan oslobođenja

Inače, najnovije ročište u postupku rehabilitacije Milana Nedića, održano je na Dan oslobođenja Novog Sada od fašizma 23. oktobra, a nastavak je zakazan za 22. januar 2018. Ercegovac kaže da se SUBNOR nikada neće složiti sa tim da se rehabilituju „dokazani domaći izdajnici kao što je bio Milan Nedić“. Navodi da o sveukupnom raspoloženju prema reviziji prošlosti najbolje svedoče izjave najviših funkcionera države i Grada Beograda, koji su u svojim govorima povodom Dana oslobođenja Beograda isticali da neće dozvoliti rehabilitaciju i dezavuisanje istorijskih činjenica Narodnooslobodilačke borbe.

Međutim, upravo su najviši državni organi poput Narodne skupštine i Vlade Republike Srbije svojim zakonima i uredbama i omogućili da dođe do procesa rehabilitacije, a zatim i do mogućnosti restitucije nacionalizovane imovine pripadnicima kolaboracionističkih formacija. Takođe, država je formirala i komisiju koja je mesecima pravila cirkus tragajući za grobom Draže Mihailovića. Đureinović podseća da je u slučaju Milana Nedića Agencija za restituciju odbila zahtev za povraćaj imovine, te da bi se njegova eventualna rehabilitacija završila samo na političkom nivou, bez obzira što je njegovim potomcima cilj bila i restitucija.

– Ipak, treba uzeti u obzir i to da, ukoliko bi na čelo Agencije za restituciju došao neko sa stavom drugačijim od trenutnog koji je kritičan, možda bismo mogli da govorimo o mogućem slobodnijem shvatanju zakona i u njemu datih uslova za ostvarivanje restitucije, koji ljude poput Milana Nedića ne bi interpretirao kao saradnike okupatora – upozorava ona.

A šta je s poreklom imovne?

Direktor Komiteta pravnika za ljudska prava Yucom Milan Antonijević upozorava za VOICE da niko do sada nije postavio pitanje porekla imovine koja je konfiskovana Milanu Nediću i ostalim kolaboracionistima.

– Ako govorimo o onima koji su upravljali Srbijom i tokom Drugog svetskog rata imali sve mogućnosti da uvećaju svoje bogatstvo, onda zaista ne vidim kako i na koji način vi možete zahtevati povraćaj takve imovine. Ukoliko ste vi završili Drugi svetski rat bogatiji nego što ste bili pre, ukoliko ste završili sa krvlju na rukama, zaista zbog društva nije dobro da se ovakva pitanja otvaraju. Mislim da je tu jako bitna iskrenost u svakoj od porodica. Veoma dobro znaju svi oni koji su naslednici da li je neko i na koji način vršio zločine tokom tog perioda, a verujem da tim poništavanjem istorije nećete zaista poništiti i istoriju svoje porodice – dodaje on.

Istoričar Srđan Milošević ocenjuje za VOICE da je uloga rehabilitacija zapravo da na simboličkom nivou ozvaniče i legalizuju reinterpretaciju prošlosti koja se sprovodi od druge polovine osamdesetih godina XX veka, dok je povezivanje rehabilitacije sa restitucijom perfidna igra koja je principijelno potpuno nepotrebna.

Revizija celog XX veka

Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava Sonja Biserko ističe za VOICE da je revizionizam događaja iz Drugog svetskog rata, kao i onih iz devedesetih godina, poput rehabilitacije osuđenika za ratne zločine deo iste strategije, strategije revizije istorije XX veka u kojem je Srbija uvek žrtva.
– Devedesetih je žrtva secesionističkih republika i Zapada i svih ostalih koji su tu bili uključeni na ovaj ili onaj način. Drugi svetski rat je na“pobedničkoj četničkoj strani“. Glorifikuju se ljudi koji su identifikovani sa ekstremnim desničarskim pokretima u Drugom svetskom ratu. Taj referentni sistem, konstrukcija identiteta je bazirana na svim tim negativnim datumima, negativnim ličnostima, tu je negiranje svih liberalnih tekovina na kojima danas Evropa počiva i na kojima, u krajnjoj liniji i sama Jugoslavija i Srbija počivala do devedesetih – kaže Biserko.
Istoričar Srđan Milošević podseća da je rehabilitacije zločinaca iz Drugog svetskog rata omogućila prethodna vlast koja je volela da sebe zove demokratskom.
– Što se tiče matrice, ona je ovde uvek ista i podrazumeva samovolje koje se povremeno smenjuju. To nije različito vrednovanje činjenica, već doslovno potpuna neosetljivost na činjenice i argumente. U konkretnom slučaju linija koja povezuje i rahabilitacije zločinaca iz Drugog svetskog rata sa zločincima iz devedesetih ima svoje korene u nacionalizmu – navodi Milošević.
Milan Antonijević ističe da je neophodno iz procesa rehabilitacije ukloniti politiku i videti koliko je Nedićeva kvislinška vlada tokom Drugog svetskog rata zaista doprinela tome da stradanja budu na nivou na kojem su bila.
– U društvu koje još uvek one koji su činili ratne zločine devedesetih doživljava kao heroje ne možete zaista praviti heroje od onih koji su to činili tokom Drugog svetskog rata. To su sve povezane stvari – kaže Antonijević dodajući da se sada, procesom rehabilitacija baca senka na jedan hrabar period u istoriji naše zemlje.

– Nije bilo nikakvih prepreka da se, ako je bilo moguće utvrditi da su presude koje su donošene protiv kvislinga nepotrebno pogađale članove njihovih porodica, te presude ponište u onom delu koji bi predstavljao tu nepravdu – kaže Milošević. Dodaje da je, kada glavnu reč vode oni koji očekuju da im imovina bude vraćena, moguće da to bude motiv za reviziju prošlosti, ali ističe da je tu zapravo reč o kontrarevoluciji koja se ne završava samo promenom svojinskih i političkih odnosa, već kao i sama revolucija – ona seže dublje. – Nije ovde prilika raspravljati o tome šta je tu pretežnije: borba za interpretaciju ili borba za imovinu. Te stvari, na kraju krajeva, vrlo zakonomerno konvergiraju – kaže Milošević.

Đureinović ocenjuje da sudska rehabilitacija u Srbiji nije samo puki mehanizam tranzicione pravde upućen žrtvama političkog progona, već da predstavlja istovremeno i instrument i ogledalo zvanične politike sećanja na Drugi svetski rat, koja je revizionistička.

– Ona u periodu nakon 2000. godine uspostavljena na nivou državne istorijske politike. Iza toga stoji potreba da se socijalistička Jugoslavija deligitimizuje, iz čega logično sledi fokus na reviziju Drugog svetskog rata i Narodnooslobodilačke borbe kao mesta rođenja i centralnog izvora legitimacije socijalističke države. Ako se Narodnooslobodilačka borba odbaci kroz njenu kriminalizaciju i demonizaciju, preostaju samo poražene snage Drugog svetskog rata. Te poražene snage postaju nevine žrtve komunističkog preotimanja vlasti tako što se ceo Drugi svetski rat posmatra kroz usku perspektivu streljanja i suđenja pred kraj i neposredno nakon rata, ignorišući ratni period i samim tim i odgovornost za zločine i kolaboraciju – navodi ona. Naglašava da je politika sećanja uvek vezana za potrebe sadašnjosti, pa je pored delegitimizacije Jugoslavije važna i delegitimizacija levih politika u sadašnjosti.

Pala procedura, a ne krivica

Sagovornici VOICE ističu da u postupcima rehabilitacije koji su već okončani, poput onog za Dražu Mihailovića, sud bavio samo proceduralnim greškama, ali da se u javnosti te činjenice namerno zamagljuju.

– Nigde na kraju toga nije stajalo: Draža je rehabilitovan i on nije domaći izdajnik. Hoćemo li mi dočekati onda za koju godinu da se Hitler rehabilituje? Musolinija, pa Pavelića, pa ostale? Kazaće, kako su to u Srbiji napravili, pa što ne bi i mi za našega Pavelića – navodi Ercegovac.

Milošević kaže da je problem u javnom percipiranju tih rehabilitacija, pošto u javnoj percepciji retko ima mesta za jurističku preciznost i finesu.

– Zaista, sud je odlučivao o procesnim pitanjima, ali je opšta atmosfera koja je stvorena ne samo sa rehabilitacijom Mihailovića, već i sa mnogim drugim, da je komunistička vlast krivotvorila, lagala, uopšte postupala sa ideološkim pobudama i iz političkih razloga i da je zapravo samo koristeći se takvim metodama uopšte mogla naći nešto protiv onih koji se danas rehabilituju. Tu je naivno očekivati da onda neko neće napraviti i taj poslednji korak i reći: „Pa da, to su očito nevini ljudi“. To sa rehabilitacijama je ili jako perfidno ili jako glupo rešenje – kaže Milošević.

Antonijević upozorava na manjkavost zakona koji dozvoljava da se proces poništi zbog procedure, a ne zbog nečega što je njegova suština.

– Javnosti treba poslati poruku da je taj proces koji se dešava, u stvari, proces gde vi pokušavate da pronađete neke procesne nedostatke u presudama koje su donošene pre sedamdeset-osamdeset godina. Mislim da je to nešto što je u ovom trenutku potpuno nemoguće na adekvatan način utvrditi. A posledice tih stvari su da mladi ljudi ostaju bez adekvatnih znanja šta je uopšte značio Drugi svetski rat. Koliko je tada pripadanje jednoj ili drugoj strani bilo zaista zalaganje za neke vrednosti koje su moderne ili za nešto što je, ipak, doprinelo stradanju i srpskog i drugih naroda u Srbiji. To su neke stvari koje ne treba zaista brkati – kaže Antonijević. Dodaje da zbog svega odluke sudova nisu doprle do same sadržine, jer zakon omogućuje sudijama da donesu paušalnu ocenu koja ima dalekosežne posledice po društvo, a da se zatim sakriju iza svog slobodnog sudijskog uverenja.

Đureinović ističe da je zakonodavstvo o rehabilitaciji, posebno zakon iz 2006. godine, problematično i vrlo uopšteno, zbog čega su u praksi svi ljudi stavljani na isti nivo kao nevine žrtve progona iz političkih ili ideoloških razloga, bez obzira na njihove ratne aktivnosti i potencijalnu ličnu ili komandnu odgovornost za progone različitih grupa, zločine i kolaboraciju.

– To je na neki način i uvreda za one koji su zaista nepravedno osuđeni ili lišeni bilo kojih prava. Jednostranost sudskog postupka omogućava vrlo grubu reviziju prošlosti i izostavljanje ili otvoreno negiranje svih informacija koje nisu pogodne za nečiju rehabilitaciju. To je slučaj i sa procesima po zakonu iz 2011. godine jer drugu stranu predstavlja tužilaštvo koje je pasivno i pretežno samo ulaže žalbu na sudsku odluku – navodi naša sagovornica.

Dalibor Stupar (VOICE)
Naslovna, arhivska fotografija: Četnici i nemački oficiri