Osnovni razlog zbog kog se u Srbiji godinama u istom izbornom danu glasa za liste na različitim nivoima jeste to što popularni lideri stranaka vuku rezultat na svim nivoima, zbog čega je strankama lakše i celishodnije da jednom nacionalnom kampanjom pokriju sve nedostatke koje imaju, smatraju sagovornici VOICE-a. Dodaju da u Srbiji očigledno više i nema izbora već samo simulacije izbornog procesa koja koristi neosporivu prisutnost jednog čoveka i njegovu de facto popularnost, kako bi na svim nivoima, od mesne zajednice do republike, ostvarila apsolutnu moć i dominaciju u svakom delu političkog života.
Dušan Spasojević sa Fakulteta političkih nauka za VOICE ukazuje da je drugi problem to što Srbija tokom perioda višepartizma nije decentralizovana, zbog čega su politike na lokalnom, gradskom, pa i pokrajinskom nivou u velikoj meri zavisne od onoga što se dešava na republičkom nivou.
– Zapravo, tu nema ni zahteva za odvajanjem izbora iz baze niti se to baš isplati bilo kome. To je, u suštini posledica toga kakva je Srbija država i koliko je centralizovana – lokalni budžeti su mali, oni nemaju autonomiju i onda tu nema ni neke sadržine oko koje bi se stranke borile. Te dve stvari kad se spoje onda zapravo dobijemo ovo da je najlakše spajati izbore i da se ta ideja jeftinoće i praktičnosti nekako probije u prvi plan – navodi Spasojević.
Dodaje da s tim veze ima i činjenica da je u Srbiji na snazi polupredsednički sistem.
– Bilo bi možda jednostavnije da imamo samo vladu ili samo predsednika kao u Americi, ali u suštini to je jedna mešavina političke kulture i institucija, odnosno pravila kako su postavljena u Srbiji. Iskren da budem, ne vidim tačno šta može da se desi u narednih pet do deset godina da se to značajnije promeni – rekao je Spasojević.
Najava ograničenja mandata parlamenta je kršenje zakona
Dobar primer kako to funkcioniše u demokratski uređenoj državi jeste Nemačka. Prošlog vikenda tamo su održani izbori u dve pokrajine: Baden-Virtemberg i Porajnje-Falačka, a pre septembarskih saveznih izbora za Bundestag još četiri pokrajine će organizovati glasanje za sopstvene vlade. Poslovično štedljivim Nemcima, na koje se često ugleda i naša vlast, cena očigledno nije dovoljan razlog da spoje svih sedam ovogodišnjih izbora i održe ih istog dana. Naprotiv, od prethodnih saveznih izbora 2017. godine, Nemci su na svakih par meseci izlazili da glasaju za neku od administracija u svojih 16 pokrajina.
– Zakon propisuje kad se koji izbori raspisuju. Recimo, lokalni izbori treba da budu na pola mandata republičkih jer, kao što se to dešava u Nemačkoj, obično ti pokrajinski ili republički ili lokalni izbori služe kao neka vrsta pokazatelja koliko je uspešna politika i koliko birači veruju i hoće da podrže određenu političku opciju. Kod nas to ne radi, a ovo sad što je predsednik rekao da ograničava trajanje ovog parlamenta na dve godine je najočitiji primer kršenja zakona jer nit’ on ima ingerencije nit’ može to da uradi. Zna se kako se raspisuju izbori – ističe za VOICE Danijel Dašić iz Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD).
Dodaje da parlament u kome jedna politička opcija poseduje 85-90 odsto svih stolica nema razlog zbog kojeg bi sebi ograničila mandat.
– Kao što nije bilo logično ni 2014. godine raspisivati izbore, ni 2016. raditi prevremene, to su jednostavno neke stvari koje samo pod raznoraznim izgovorima vlast pokušava da nama proda da bi zamazala oči onim što je očigledno. A očigledno je da mi ovde nemamo izbore već simulaciju izbornog procesa koja koristi neosporivu prisutnost jednog čoveka i njegovu de facto popularnost kako bi na svim nivoima, od mesne zajednice do republike ostvarivala apsolutnu moć i dominaciju u svakom delu političkog života – naveo je Dašić.
Izigravanje sistema
Neposredno nakon ovogodišnjih parlamentarnih izbora, Aleksandar Vučić je najavio kako vlada neće imati pun mandat nego da će se na nove izbore ići već 2022. godine.
Pavle Dimitrijević iz CRTA-e precizira da ne postoji pravni mehanizam kojim bi neko mogao da se pozove na odgovornost zbog skraćivanja mandata i izazivanja prevremenih izbora. On kaže da u slučajevima kada vlada odluči da prestane da radi ili parlament odluči da izglasa nepoverenje vladi koja ima većinu od 85 odsto poslanika, jedina sankcija može biti politička odgovornost.
– Na svakom građaninu, biraču je onda da se zamisli i da kaže: pa čekaj, da li ću ja ponovo pokloniti svoje poverenje ljudima koji se na ovakav način izigravaju sistem, izigravaju pravila i zapravo kroje stvarnost po svojoj meri? Da li tim osobama, tim strankama ponovo pokloniti poverenje – ističe Dimitrijević.
Dominacija nacionalnih tema na lokalnim izborima nije dobra za demokratiju
Pavle Dimitrijević iz Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA) ističe da izborno zakonodavstvo u Srbiji ne poznaje termin zajedničkih ili istovremenih, ali ni razdvojenih izbora. Svaki od zakona (Zakon o izboru narodnih poslanika, Zakon o lokalnim izborima, Zakon o izboru predsednika Republike) prepoznaje samo uslove koji treba da se steknu da bi izbori na tom nivou bili raspisani, kaže Dimitrijević, dodajući da je stvar političke kalkulacije da se izbori na različitom nivou održavaju istog dana.
– Ta politička kalkulacija se vrlo često pravda ekonomskim razlozima, ali jasno je da stranke na vlasti iz vrlo različiti političkih razloga kalkulišu i onda tempiraju rokove tako da vrlo često imamo neke spojene izbore. Izbori mogu da budu onda kada se ispune za to predviđeni uslovi – da se, recimo, raspusti parlament ili da se uđe u termin koji je Ustavom predviđen za održavanje odnosno raspisivanje parlamentarnih izbora – kaže Dimitrijević za VOICE.
Precizira da je očigledna želja da se na krilima lidera dobiju izbori na svim nivoima, što svakako nije dobro za demokratiju, kao što ni dominacija nacionalnih tema i liderskih stranaka nije odlika savremenih demokratskih društava.
– Naravno da su demokratske tekovine da se razdvajaju datumi izbora jer, na kraju krajeva, to su potpuno različiti procesi – politike nisu iste, poruke nisu iste. Ali ovaj problem se ne može posmatrati izolovano, moramo da popravimo izborni proces, da bude bliži standardima za fer i slobodne izbore. Moramo da popravimo institucije da bi nam obezbedile fer i slobodne izbore i, na kraju krajeva, moraju da se menjaju stranke i akteri u izborima, da ne bismo opet i stalno dolazili u situaciju da je glavni adut strankama da hvataju krivine od zakona, da gledaju rupe u zakonima ne bi li kratkoročno dobili neke poene na izborima, a dugoročno zapravo dodatno urušili društvo koje je već veoma urušeno – kazao je Dimitrijević.
Inače, razdvajanje izbora na različitim nivoima povremeno je i jedan od zahteva opozicije iako je ranije dok je bila na vlasti, podsećaju naši sagovornici, i ona koristila upravo isti princip, doduše ne tako ogoljeno i brutalno.
– To nije samo do Vučića, svesni smo i da je dva puta Tadić skraćivao njegov predsednički mandat da bi ojačao poziciju Demokratske stranke. Dakle, to nije novo, jedino što je sada ogoljeno i dovedeno do nekog nivoa da bukvalno, što bi se reklo, nemaju ni stida ni srama – kaže Dašić.
I on smatra da bi već samo striktno poštovanje zakona koji određuju izborni proces dovelo do napretka i smanjilo postojeće zloupotrebe – od funkcionerske kampanje do sprečavanja opozicionih partija da prenesu svoje poruke glasačima.
Vojvodina u zapećku
Kada je reč o pokrajinskim izborima, tu je situacija dosta komplikovanija nego kada su u pitanju lokalni, ocenjuju naši sagovornici. Naime, Republika Srbija formalno ima dve autonomne pokrajine – Vojvodinu i Kosovo i Metohiju, s tim da je potonja van pravnog sistema Srbije koja zato ne može da utiče na održavanje izbora za kosovski parlament. Vojvođanski izbori, kao jedini na tom srednjem nivou, zato najčešće prolaze ispod radara i građana ostatka Srbije, ali i glavnih medija.
Ni stranke često nemaju precizno formulisanu kampanju usmerenu ka građanima Vojvodine, pa umesto da im nude rešenja u okviru skučenih ovlašćenja vojvođanske administracije, ta kampanja se završi na personalnom sukobu opcija iz Beograda i Novog Sada.
Vrtimo se u krug
Dušan Spasojević sa Fakulteta političkih nauka kaže da je veliki problem, ne toliko vezan za pokrajinske koliko za lokalne izbore, to što građani Srbije deo tema ne razumeju kao političke teme.
– Oni ne vide da je pitanje kanalizacije ili kulturno-umetničkog društva tema koja ima ideološku i programsku dimenziju, između ostalog zato što se stranke oko toga ne opredeljuju na taj način. Tako da oni prosto i ne vide da je to pitanje takmičenja oko nečega, nego da li ima novca ili nema novca – rekao je on.
Dodaje da je bilo malo razlike u pristupu na pokrajinskom nivou u izbornim ciklusima 2003. godine, 2007/8 i 2012. kada se biralo po mešovitom sistemu, pre svega zbog rivaliteta radikala, demokrata i Lige.
– Kada je ta velika tenzija popustila, onda se ispraznilo političko polje. Kao što mi na republičkom nivou ne možemo jasno da definišemo šta hoće bilo koja stranka, recimo u obrazovnoj politici, tako je još teže zaključiti šta hoće ko na lokalu i onda to građanima deluje udaljeno i onda se vezuju za neke lokalne lidere koji su vezani za nacionalne lidere. I onda se vrtimo u krug – napominje Spasojević.
Spasojević kaže da se na pitanju izbora za AP Vojvodinu, koji su za širu javnost u Srbiji potpuno marginalni, najbolje vidi problem sa kojim se suočavamo, a koji će morati da se reši ako dođe do neke temeljne decentralizacije u Srbiji.
– Poslednjih sedam-osam godina imamo stranku koja autonomiju želi da svede na jednu protokolarnu stvar, tako da ni oni naravno ne ističu to kao nešto važno, druge građanske stranke imaju problem da budu prepoznate kao separatističke i, naprosto, to je jedna situacija iz koje je jako teško izaći, između ostalog zato što je to vojvođansko pitanje najčešće artikulisano kao pitanje identiteta, a ne toliko kao pitanje decentralizacije. I onda je zapravo tu pitanje kako vojvođanske stranke artikulišu svoje interese – kaže Spasojević.
Sa druge strane, dodaje, beogradski izbori su uvek važni, njih trče visoki funkcioneri centralizovanih stranaka pa je i medijima uvek zanimljivije da, kao pre desetak godina, prate duel Đilas-Vučić, nego Igora Pavličića, Bojana Pajtića ili Nenada Čanka.
Dašić se slaže s ovom konstatacijom, uz napomenu da u Srbiji postoje jedna suštinska i jedna nesuštinska autonomija, zatim jedna teritorija koju čini Grad Beograd, koji je praktično u rangu Vojvodine jer ima i političku i finansijsku autonomiju, kao i dva regiona koji nisu ništa sem statističkih regiona – Jugoistočna Srbija i Centralna i Zapadna Srbija.
– Na nivou Vojvodine izbori bi trebalo da budu posvećeni regionalnim temama, na nivou lokala bi trebalo da budu posvećeni lokalnim temama, a na centralnom nivou bi trebalo da budu posvećeni centralnim temama. A mi imamo tu papazjaniju i centralizaciju svega tako da je najbitnija tema, od mesne zajednice u Babušnici do Beograda, Kosovo ili spoljna politika ili saradnja sa Kinom i Rusijom ili sa EU – rekao je Dašić.
Spasojević smatra da je ključno to što i stranke i građani znaju da je budžet u Beogradu, kao i da se na lokalnom i pokrajinskom nivou ne donose važne odluke.
– I kada se stvari dese, onda se tu pojavi neka neočekivana sila koja predstavlja najčešće republiku i donese rešenje. Verovatno ima malo odgovornosti i lokalnih političara koji skidaju odgovornost sa sebe i kažu da nemaju odgovornosti i slično i ukazuju na više nivoe – ističe Spasojević.
Lažna decentralizacija
Dimitrijević podseća da je CRTA već ranije u nalazima i preporukama posmatračke misije ukazivala na sve probleme koji prate izborni proces u Srbiji, te da je neophodno, u svetlu decentralizacije, raditi na reformi izbornog sistema iako to u društvu trenutno nije tema. Zato je pored rešavanja pitanja slobodnih i fer izbornih uslova, navodi Dimitrijević, neophodno odgovoriti na brojna druga pitanja koja se tiču izbornog sistema: da li će Srbija biti jedna izborna jedinica ili će ih biti više, treba li nam jednodomna ili dvodomna skupština, hoćemo li birati po većinskom ili proporcionalnom sistemu, da li će se glasati za zatvorene ili za otvorene liste, da li za kandidate sa lista i tako dalje. Tek tada, dodaje, moći da se razgovara i o tome treba li izbore na različitim nivoima održavati istovremeno ili ne.
Dalibor Stupar (VOICE)
