Milan Đurić: Iz duboke senke direktno na mesto gradonačelnika

Srbija je 26. oktobra uveče dobila vladu kontinuiteta, a Novi Sad ranije istog dana novog gradonačelnika koji je takođe obećao da će nastaviti politiku svog prethodnika.

U Novom Sadu je ta politika kontinuiteta još izraženija – za razliku od Vlade Srbije u kojoj se našao poveći broj novih ministara, u Gradsko veće Novog Sada izabran je samo jedan novi član, ujedno i novi zamenik gradonačelnika (Igor Crnobarac), i to zbog toga što je dosadašnji zamenik gradonačelnika Milan Đurić izabran za gradonačelnika. U Veću je čak ostao predstavnik LSV, iako su njihovi odbornici bojkotovali sednicu na kojoj je Đurić izabran.

Milan Đurić je najavio da će nastaviti put trasiran 2012. godine, od kada je Srpska napredna stranka na vlasti u Novom Sadu i kada je, uz poznato „prekomponovanje“ i „upodobljavanje“ vlasti „po vertikali“, sa primesama nasilja, započet 10-godišnji gradonačelnički mandat Miloša Vučevića. Đurić je, drugim rečima, obećao da će voditi politiku kontinuiteta.

„Da Novi Sad nastavi da raste i razvija se, da Novosađani imaju bolji životni standard, bilo da stanuju u centru ili u prigradskim naseljima“, naveo je u obraćanju odbornicima Skupštine grada.

Nakon što je najavljeno da će Miloš Vučević napustiti gradonačelničku funkciju zbog prelaska u Vladu Srbije, Đurićevo avanzovanje sa zameničke na najvišu gradsku funkciju nijednog trenutka nije bilo upitno.

Na dve godine do lokalnih izbora, i u okolnostima kada SNS na ovogodišnjim parlamentarnim izborima u Novom Sadu nije prošao u skladu sa očekivanjima, imperativ je očito bio da se promena na vrhu lokalne vlasti obavi bez nepotrebnih tenzija i lomova. Otuda je Đurić sasvim logičan izbor – mesto zamenika gradonačelnika i čoveka bliskog Milošu Vučeviću bila mu je prednost, kao i, na neki način, apsolutna nepoznatost izvan zidina Magistrata.

I zaista, ko je gledao TV priloge sa sednice Skupštine grada imao je jedinstvenu priliku da konačno upozna – štaviše, vidi – čoveka koji je čitavih deset godina bio član Gradskog veća, a poslednje dve godine obavljao je dužnost zamenika gradonačelnika.

Žarko Bogosavljević, novinar Radija 021 koji od 1999. godine prati lokalnu vlast u Novom Sadu, kaže da pored Miloša Vučevića niko drugi nije ni mogao da se istakne, niti je praksa bila da neko drugi daje izjave. „Bukvalno prvi put od 2012. godine, kad je izabran u Gradsko veće, ne računajući protokolarne izjave, Đurić je ove godine dva ili tri puta komunicirao s novinarima komentarišući proteste na Šodrošu i podizanje spornog spomenik ’nevinim žrtvama’. Po sadržini, te izjave su uglavnom bile ponavljanje onog što je Vučević pre toga već rekao“, navodi Bogosavljević.

Iako je dugo proveo u senci, i skoro se na to i navikao, Đurić ipak nije prihvatio zameničku funkciju očekujući da će u toj senci ostati do kraja mandata. Bogosavljević, naime, napominje da je i ranije bilo priča da Vučević prelazi za ministra, te da se Đurić već neko vreme pripremao za takav epilog. On, međutim, dodaje kako ne očekuje da će Đurić kao gradonačelnik uspeti da dostigne sliku samostalnog političara, koju je Vučević za svoga vakta uspeo da o sebi da napravi.

Pogotovo ako Đurićev mandat bude trajao samo do 2024. godine, premalo je to vremena za bilo šta. Kakva će nakon narednih lokalnih izbora biti kadrovska kombinatorika u SNS-u, ako im ponovo pripadne gradonačelničko mesto, to u ovom trenutku niko živ ne zna.

U medijskim izveštajima nakon poslednje sednice Skupštine grada, malo ko je propustio da pomene kako je Novi Sad dobio gradonačelnika koji sluša pank. Kuriozitet jeste, to nije sporno, kao uostalom i što je sklonost patrijarha prema Džoniju Štuliću ili Koenu, no na tom nivou obično i ostaju ovakvi biografski podaci.

Koliko god gotivno zvučao detalj o pankerštini, od Đurića, kao gradonačelnika, realnije je očekivati da gradski budžet eventualno izdašnije pomogne festivalu To Be Punk, nego da bude nosilac promena.

Priznaje da i dalje sluša muziku svoje mladosti, među svoje favorite izdvaja Sham 69, The 4-skins i Last resort, i ponosi se kolekcijom koju poseduje – kao tek izabrani gradonačelnik, izrazio je čak spremnost da deo te kolekcije presnimi autoru ovog teksta.

Kad je u pitanju muzički ukus, ništa tu nije toliko čudno za nekog ko je odrastao na Limanu 2 i išao tokom 80-ih godinu u kultnu OŠ „Jovan Popović“, čija se važnost za ondašnje pankere ističe i u nezvaničnoj himni Limana, istoimenoj pesmi benda Dva minuta mržnje („Gde Jovan Popović je kralj…“).

„Slušao je pank, kao i njegova cela generacija sa Limana“, seća se jedan od starijih Limanaca i takođe bivši đak „Jovan Popović“. Nemali uticaj na njegovo muzičko obrazovanje, dodaje, osim kraja u kome je odrastao, imao je i njegov šest godina stariji brat Aleksandar, danas vlasnik radija AS FM.

Posle svega, jasno je da je „Nema budućnosti“ ostao samo poklič ispušten na vrhuncu popularnosti panka. Istina, nije da za mnoge sledbenike Seks Pistolsa i drugih bendova ih te epohe, pa i u Srbiji, budućnost nikad nije postala ništa drugo do nastavak ružne sadašnjosti.

Pojedini novosadski – tačnije: limanski pankeri – makar oni koji su samo slušali tu muziku ali nisu bili baš voljni da se njegovim idealima potpuno poklone, dokazali su, međutim, vremenom da budućnosti ipak ima. U politici, ako nigde drugde.

Pa, recimo, čak i da ste bili basista benda koji je stih Rotena&co doslovno shvatio i onda takvo sumorno predviđanje vezao za čitavu generaciju, pričam o Generaciji bez budućnosti, to vas ne bi nužno, a nije ni Borka Stefanovića, odvratilo od najpre prihvatanja mesta zamenika ambasadora u Vašingtonu a potom i političkog direktora Ministarstva spoljnih poslova.
Ili, kako možemo da vidimo, od karijere koja će vas, sticajem okolnosti, dovesti do mesta gradonačelnika drugog grada po veličini u Srbiji.

Za srednju školu Ćomi, takav mu je bio nadimak u kraju, bira Gimnaziju „Isidora Sekulić“. Nije bio među najboljim đacima, sećaju se njegovi školski drugovi, ali dodaju da tih kriznih 90-ih niko se uspehom u školi i nije mogao dičiti. „U srednjoj je bio kul gari, nenametljiv ali urbani lik. Voleo je pank i pratio je NBA“, kaže jedan od Đurićevih školskih drugova koji nije želeo da mu pominjemo ime.

Jedan pak koji je poznat javnosti ne želi da govori o zajedničkim gimnazijskim danima. „O njemu mogu da pričam samo kao o političaru, i kao članu stranke koja je deset godina na vlasti u Novom Sadu, i koja za to vreme, i pored silnog novca kojim su raspolagali, nije mnogo uradila, naročito u prigradskim naseljima“, rekao mi je Đurađ Jakšić, odbornik Srpske radikalne stranke.
Sve što je još hteo da kaže jeste da Đurić nikad nije bio član SRS, gde su stasavali mnogi funkcioneri i članovi SNS-a. Nije poznato da li je pre „naprednjaka“ bio član neke druge stranke.

Nakon srednje škole, upisao je Pravni fakultet u Novom Sadu na kom je diplomirao 2002. godine. „Koliko znam ,bio je dobar student, učio je i peglao baš brzo“, navodi Đurićev školski drug.

Nakon diplomiranja radio je kao advokatski pripravnik, a od 2005. godine vodio je samostalnu advokatsku kancelariju.
Od 2012. do 2020. bio je član Socijalno-ekonomskog saveta Novog Sada i član Gradskog veća Novog Sada za upravu i propise, dok je od 2016. do 2020. bio član Pokrajinske izborne komisije. Nakon izbora 2020. godine, kao drugi kandidat za odbornika na listi Srpske napredne stranke u Novom Sadu, Đurić je postavljen za zamenika gradonačelnika Novog Sada.

Ljubitelj je fudbala i vatreni je navijač FK Vojvodina. U jednom periodu, nakon 2017, bio je član Upravnog odbora „stare dame“ i potpredsednik Skupštine kluba.

Stariji navijači kluba navode da su ga svojevremeno viđali na zapadnoj tribini stadiona „Karađorđe“, dok sam Đurić ističe kako je već godinama stalno prisutan na istočnoj tribini. „Ne sedim u loži, jer onima koji tamo sede navijači viču ’uprava, napolje!’, a ja već dugo nisam član uprave kluba. Neću sedeti u loži ni sad kad sam izabran za gradonačelnika“, poručio je Đurić.

U njegovoj zvaničnoj biografiji navodi se i da je veliki ljubitelj prirode. Kada ga je novinarka Juronjuza upitala da li će zbog te činjenice imati više razumevanja za one koji protestuju na Šodrošu i da li će želeti da sa njima razgovara, zvučao je kao njegov prethodnik: „Stvarno ne vidim razlog da razgovaramo, pregovaramo“, kaže.

Rođen je 20. juna 1977. godine. Govori engleski jezik i oženjen je Mirjanom Đurić, pravnicom.

Denis Kolundžija (VOICE)