Država je do sada stranim kompanijama dodelila subvencije od oko milijardu evra (procenjuje se od 850 miliona do 1,3 milijarde evra). Subvencije se dodeljuju bez ikakvog sistema i prioriteta: pomažu se niskoprofitna i niskotehnološka ulaganja koja prave nelojalnu konkurenciju domaćim firmama i spuštaju cenu rada. Možda dobijemo 4-5.000 novih radnih mesta, ali izgubimo više od toga u domaćim firmama. Pritom se novac za subvencije dodeljuje bez ikakvih pravila, diskreciono, onako kako političarima padne na pamet, pa postoji ozbiljna sumnja da deo tog novca završi na njihovim stranim računima. Državi treba dugi niz godina da vrati ulaganje, a stranci se ne zadržavaju toliko…
Kada su pre nekoliko dana „zlonamerni novinari“ pisali o tome kako je država dala 5,8 miliona evra austrijskoj kompaniji „Gerlinger“ za radna mesta u sremskomitrovačkom „Mitrosu“ i kako proizvodnja nije pokrenuta niti ima otkupa svinja od farmera iako je ova mesna industrija u rukama stranog investitora već godinu i po dana – mandatar za sastav nove vlade Aleksandar Vučić jako se naljutio. Obrušivši se na „neupućene medije“, izneo je kako je od privatizacije, dakle od janura prošle godine, u „Mitrosu“ zaklano 6.100 svinja i kako sve puca od rada. Izostavio je, međutim, da pomene da se u najvećim domaćim mesnim industrijama koje od države nisu dobile ni dinara, a zapošljavaju hiljade radnika, 6.100 svinja zakolje za tri dana i da bi svi poljoprivrednici koji se bave uzgojem svinja u Srbiji propali da nije takvih.
Koliko nelogičnosti ima u tome što velikodušno punimo džepove stranim ulagačima, najbolje govori podatak da je čak trećina ugovora s njima raskinuta, a trenutno je, uzimajući u obzir potpisane ugovore o subvencijama, Srbija samo po tom osnovu zadužena oko 165 miliona evra.
Koliko je tačno dato stranim investitorima – ne zna se tačno jer je nadležno ministarstvo objavljivalo različite informacije o tome. Procenjuje se, u analizama pojedinih medija, da im je iz kase poreskih obveznika Srbije obezbeđeno najmanje pola milijarde evra ali se, kada se uzmu u obzir i druge pogodnosti koje su dobili, a ne samo subvencije za nova radna mesta, ta se suma udvostručuje. Lane je, recimo, za zapošljavanje najviše dobila kineska kompanija „Mei Ta“ – 22,7 miliona evra, a potom „Džonson elektrik“ – 19,2 miliona, pa „Delfi“ – 18,3 miliona…
– Postoje različiti izvori i različite procene, ali u protekloj deceniji to je od 850 miliona do 1,3 milijarde evra. U tom rasponu kretali su se zvanični podaci, odnosno toliko su strani ulagači dobili od naše države na osnovu investiranja – kaže za VOICE Dragomir Rajić iz Mreže za poslovnu podršku, koja se bavi analizom tržišta i poslovanja i pružanjem konsultantskih usluga investitorima.
Diskrecioni troškovi bez tendera
Rajić ukazuje na to da postoji problem u takozvanim diskrecionim troškovima, a pravo da raspoređuju te troškove, odnosno novac, imaju ministri.
– Evo kako to izgleda: strana kompanija dođe u neki grad u Srbiji i požali se da nema kvalitetan put, prilaz, da nema kanalizacionu mrežu, da ima problema sa napajanjem struje i da bi trebalo da se podignu transformatori, jer mašine traže ozbiljno snabdevanje električnom energijom. Niz infrastrukturnih stavki obično nedostaje. Različita ministarstva i različiti ministri onda kažu – dođite i investirajte, a pošto ćete vi to brže sagraditi sami, neka vam neko obavi te radove, a onda pošaljite račune ministarstvu i mi ćemo sve da platimo iz budžeta. Naravno, bez tendera. Takav način davanja novca bez javnih nabavki dovodio je u pitanje poštovanje zakona. Nažalost, toga je bilo puno i veliko je pitanje šta je ta razlika od 400 ili 500 miliona evra. Koliko je zapravo novca dato i gde je sve otišlo, jer sve to spada u subvenciju. Novac je dat investitoru, na ovaj ili na onaj način, a rezultata nema – veli Rajić.
Pitanje je, međutim, i po kojim kriterijumima su davane i dan-danas se daju subvencije i druge olakšice. Pomenimo, ranije je to, ako izuzmemo nadležna ministarstva, bio posao agencija SIEPA i NAAR (Agencija za strana ulaganja i promiciju izvoza i Nacionalna agencija za regionalni razvoj). Sa agencijom SIEPA (pod okriljem Ministrstva finansija, a potom Ministarstva ekonomije i Ministarstva privrede – a sva ih je vodio Mlađan Dinkić) i počeo je koncept favorizovanja stranih ulagača i davanja direktnih podsticaja po radnom mestu u visini 4.000 do 10.000 evra. U januaru 2016. ugašene su i SIEPA i NAAR, a sa radom je počela Razvojna agencija Srbije (RAS), kojoj je osnovna delatnost rad sa investitorima. Na sajtu ove agencije, kao što je bilo i dok su to radile SIEPA i NAAR, ne vide se kriterijumi za davanje subvencija. Nabrojano je šta mi nudimo strancima, objašnjeno kako je „Srbija dobro dokazana kao jedna od vodećih investicionih lokacija u centralnoj i istočnoj Evropi sa ključnim prednostima“, ali nije jasno šta je prioritet ove zemlje u privrednom razvoju, kakve nam investicije trebaju, u kojim sektorima, u kojim delovima zemlje…
– Čak ni novi Zakon o ulaganjima nije rešio taj osnovni problem, ne zna se koji su to tipovi investitora i u kojim granama. Tako na primer, u poslednjih nekoliko godina dolaze kompanije koje su vezane za proizvodnju tekstila ili neke tekstilne proizvode za automobilsku industriju. Čak 60 odsto investicija bile su takve. Dakle, reč je o niskoprofitnim investicijama, iz sektora gde ne postoje viskotehnološki proizvodi i gde investitor dolazi u neku zemlju jer tu ima jeftinu radnu snagu. Kod nas u poslednjih par godina, recimo, nema nemačkih ulagača već je najviše italijanskih firmi koje se sele iz Rumunije ili drugih zemalja gde je cena rada narasla – objašnjava Rajić. – Problem je u tome što, kada oni dobiju visoku subvenciju (i po 20 miliona evra) i zaposle određen broj ljudi, praktično u prvoj godini ili dve – dobijaju besplatno radnu snagu. U tekstilnoj industriji radna snaga u kalkulaciji finalnog proizvoda čini 65 do 80 odsto veleprodajne cene. To znači da, ako ne ulažete ništa u radnike, u prvih godinu-dve rada možete da spustite cene proizvoda za 20, 40 i 50 odsto i ubijete konkurenciju na tržištu. Zato se poslednjih godina u Srbiji desio masovni damping gde su, i pored toga što su te kompanije primljene ovde da bi izvozile proizvode, one proizvodile ogromnu količinu robe koju su plasirale na domaće tržište i ubile su cene drugih proizvođača. Tako smo možda dobili 4.000 ili 5.000 radnih mesta koje su te kompanije otvorile, ali smo ih izgubili 5.000 do 10.000 u našim preduzećima. I za koju godinu će te kompanije malo po malo odlaziti u neke druge zemlje, koje imaju povoljnije uslove, a Srbija će ostati sa manjkom hiljada radnih mesta.
Naš sagovornik ukazuje na još jednu anomaliju celog tog nakaradno postavljenog sistema. Naime, Srbija daje novac iz budžeta stranim investitorima, a onda uzima od kineskih ili ruskih firmi kredite. Potom firme iz tih zemalja dolaze ovde da rade, a naši poreski obveznici plaćaju kamate.
– Ni u jednoj normalnoj zemlji to se ne radi. Pritom, sve što je u domenu stranih investicija previše je došlo u ruke političara koji rade sve osim onog što bi trebalo – da zavrnu rukave i da počnu da menjaju sistem i stvaraju uslove za razvoj domaće privrede i predvidivost ulaganja i uređenost sistema. To zapravo traže i strani investitori. Ako to postoji, onda subvencije nisu potrebne. I veliko je pitanje da li deo tog novca od subvencija opet ne završi kao nagrada na nečijem računu u inostranstvu. U zemljama u okruženju poznati su takvi primeri, a u Srbiji niko nije radio takve istrage. Vidimo samo da se imovina svakog ko je bio na vlasti i ko je davao te pare, uvećala po sto puta – veli Rajić.
Diskriminacija i zakoni protiv zakona
– U najmanju ruku ovakav način subvencionisanja je diskriminatoran. Privrednici koji nisu dobili podsticaje za zapošljavanje, plaćaju poreze državi koji se koriste za finansiranje njihove nelojalne konkurencije, pa su oni koji su dobili subvencije u startu privilegovani – kaže za VOICE vlasnik tekstilne kompanije „Modus“ Milan Knežević napominjući da je od ukupnog iznosa dodeljenih subvencija 75 odsto dato stranim firmama.
Ovaj, jedan od najvećih kritičara Zakona o ulaganju usvojenog lane, ukazuje na to da se i dalje ide u pravcu diskriminacije domaćih privrednika i to zakonom koji poništava veliki broj postojećih, a u koliziji je i sa Ustavom koji garantuje jednaka prava svim privrednim subjektima. Knežević napominje da zakon omogućuje predstavnicima vlade diskreciono odlučivanje o načinu investiranja u privredu. Prema ovom dokumentu vlada ima diskreciona pravo da odredi šta je to ulaganje od posebnog značaja, a dodeljivanjem državne pomoći bez objave javnog poziva se, naglašava, potpuno isključuje Ustavom zagarantovano pravo na dostupnost i prilaz svim poslovima na teritoriji Republike Srbije svim privrednim društvima.
I vlasnik i direktor zrenjaninske trgovinske kompanije „Gomeks“ Goran Kovačević kritikuje odnos države prema domaćim kompanijama.
– Zapošljavamo 1.400 radnika, a u poslednjih šest-sedam godina primamo oko 150 godišnje. Nismo dobili nikakvu subvenciju za sve te godine. Niti po osnovu zapošljavanja niti po osnovu subvencije za investicije. Prosečno godišnje investiramo oko dva i po miliona evra u poslednjih pet godina, i pored toga nije bilo za nas nijedne olakšice za investicije, a čak je ukinut i poreski kredit – kaže Kovačević za VOICE.
Odoše u Makedoniju i Bugarsku
Mreža za poslovnu podršku je analizirala tržište za 21 inostranu kompaniju koje su razmatrale dolazak u zemlje regiona. Istraživala je koje je njihovo ukupno opterećenje, šta je dobijaju kada dođu kod nas ili komšija, prvenstveno Bugara i Makedonaca. Kada su im predočeni rezultati tih analiza, kažu u Mreži, gotovo sve kompanije koje su želele dugoročnije da ulažu i prave viskotehnološke kvalitetnije prozvode, odlučile su se listom za Mekedoniju, gde su opterećenja poslovanja znatno manja i birokratija prostija ili za Bugarsku, koja je u procesu reformisanja celog sistema. Iako Srbija daje visoke subvencije za radna mesta, svi ostali faktori bili su na strani Bugarske i Makedonije. Samo jedna je htela da dođe kod nas.
On ocenjuje da se u pogledu izjednačavanja stranih i domaćih investicija situacija nije promenila ni po donošenju Zakona u ulaganjima prošle godine, iako je, po rečima nadležnih, to bila najvažnija svrha izmena zakonske regulative.
– Dešava se da lokalne samouprave imaju razumevanja prema nama, budu dobre volje jer razumeju koliko je važno da na njihovoj teritoriji posluje ozbiljna domaća kompanija, ali uvek postoji neka kvaka koju ne možete dokučiti i uslov koji ne ispunjavate. Tako, recimo, stranci dobijaju olakšice kada kreću u investiciju ispočetka, a domaće firme koje rade u kontinuitetu svake godine i investiraju svake godine, nemaju ništa – naglašava Kovačević.
Po njemu, subvencije treba da se daju samo u sektorima za koje smatramo da su za ovu državu bitni, i za područja koja su nam prioritetna, gde je problem velike nezaposlenosti, iseljavanja… On kao loš navodi primer Subotice gde su date subvencije, a problem je radna snaga, te strani ulagači moraju niskokvalifikovane radnike da nalaze 50 kilometara dalje od ovog grada, što je, kako kaže, van svake pameti. Trebalo je, dodaje, tu subvenciju preusmeriti na bilo koje drugo područje gde je velika nezaposlenost.
U suštini, ne treba ni da se daju subvencije po osnovu zapošljavanja, ocenjuje Kovačević.
Računica je prosta: subvencija iznosi 10.000 evra po radnom mestu, a neto zarada u tim kompanijama jedva prelazi 200 evra mesečno. Porezi i doprinosi iznose oko 140-150 evra mesečno po zaposlenom te država prihoduje od 1.600 do 2.000 evra godišnje na osnovu svih poreza i doprinosa na zarade u fabrikama. U najboljem slučaju, država preko poreza i doprinosa može da pokrije ulaganje tek posle pet do šest godina.
Kad je džabe…
Srbija je praktično finansirala sve, odnosno dala triput više od investitora i u slučaju „Lira“, kompanije koja je došla u Novi Sad. Pored subvencije od 9,6 miliona evra, dogovoreno je da Grad Novi Sad izgradi halu od 28.000 kvadrata, uz zemljište, a da „Lir“ plaća zakup samo 2,5 evra po kvadratu. Ulaganje grada procenjuje se na oko četiri milijarde dinara, a taj iznos će naplaćivati od zakupa za 40 godina. Sve u svemu, „Lir“ neće uložiti u opremu više od 9,5 miliona evra, ukupno će investirati oko 15 miliona, a država će dati 42,5 miliona evra!
U suštini, privlačenje stranih investitora u Srbiji izgleda ovako: dovedemo ga, damo mu zemljište, ukinemo takse (naše firme plaćaju sve to), damo mu subvenciju za zapošljavanje i on dobije besplatnu radnu snagu u prvih par godina. Onda se uglavnom ispostavi da nema nijednog domaćeg dobavljača, to jest da gotovo svu sirovinu i repromaterijal uvozi. Jedina vajda od njega je to što se lokalnoj samoupravi vraća 10 odsto poreza na zarade. Kada se sračuna šta smo mu dali, koliko je ta kompanija izvezla i platila poreza na dobit, koliko je dala za zarade nakon par godina kada iskoristi novac za subvencije… u većini slučajeva država trošak ne može da vrati ne za pet, već ni za 20 godina, a stranci se kod nas ne zadržavaju toliko.
Slađana Gluščević (VOICE)
