Zbog nedostatka koordinacije i saradnje institucija različitih nivoa vlasti, kao i saradnje državnih organa sa nevladinim organizacijama, izostaje prevencija beskućništva, pokazaloje prvo istraživanje beskućništva u Novom Sadu, inicirano od strane Omladinskog centra CK13 i sociološkinja Ane Bilinović Rajačić i Jovane Čikić, inače i mentorki istraživačkog tima.

Istraživanje koje je nedavno prezentovano javnosti, kao jedan od rezultata donelo je jasan glas beskućnika i precizno adresirane probleme koji ih svakodnevno tište, naveli su istraživači.

Takođe, kako su ukazale, prikazalo je i drugu stranu i konkretne probleme sa kojim se suočavaju svi koji su na bilo koji način uključeni u proces pomoći tim ljudima, bilo da dolaze iz zvaničnih institucija, civilnog sektora ili neformalnih aktivističkih grupa.

Ono što se jasno pokazalo je i nedostatak koordinacije i saradnje institucija različitih nivoa vlasti, kao i njihova dublja saradnja sa nevladinim organizacijama, zbog čega izostaje prevencija beskućništva jer nedostaje analitičnije bavljenje uzrocima, pa se rad s beskućnicima najčešće svodi na materijalnu pomoć tokom zimskog perioda. To opet podstiče utisak da se ono javlja tek povremeno. 

Kontekstualizovano znanje nastalo nakon istraživanja, koji je u vidu izveštaja dostupno javnosti, ocenjuju istraživači, može da predstavlja osnov za dalji rad na poboljšanju životnih uslova beskućnika/ca kroz animiranje institucionalnog i vaninstitucionalnog okruženja u Novom Sadu, ali i šire.

SVAKO IMA SVOJU PRIČU

O teškom položaju u kome se beskućnici nalaze možda najbolje svedoči podatak da su samo tokom tri meseca istraživanja (novembar 2021-februar 2022) tri osobe u situaciji beskućništva preminule, dok su se istovremeno neki ispitanici koji su i bili u statusu nesigurnog stanovanja ponovo našli na ulici.

Geza Vereckei, slikar, beskućnik koji već dve decenije živi u napuštenim objektima firme „Petar Drapšin“ u novosadskoj Kineskoj četvrti, za VOICE sebe i svoje kolege po nesreći opisuje kao „najniži stalež koji postoji“ i kaže da beskućnika ima možda i deset puta više nego što se zvanično procenjuje.

Svestan je da su i on i nekolicina drugih beskućnika koji svoje vreme provode u ovim objektima u mnogo boljem položaju od onih koji su na ulici, jer su oživljavanjem neiskorištenog prostora makar privremeno rešili problem krova nad glavom.

Sada, kada je došla zima i taj položaj je samo delimično bolji od boravka na ulici jer su im, kaže Geza, isključeni i struja i voda, tako da su uslovi neljudski. Najteže im pada što svaki dan mogu odatle da ih isteraju.

„Čovek se sa tim budi i sa tim leže, to je najgore“, kaže Geza.

Ne prija mu ni odnos većine sugrađana koji, po nekakvoj navici i bez dublje analize, same beskućnike krive za situaciju u kojoj se nalaze. A brojni su razlozi, kaže Geza, koji dovode do tog „statusa“ a koji jednostavno nisu krivica beskućnika.

„Ja sam čak imao pozive gde nam govore kako nas nije sramota, zašto se ti mladi ljudi ne zaposle, zašto ne rade, zašto su beskućnici. Sad svakom treba objašnjavati ponaosob, a nemaju svest o tome, nemaju pojma niti hoće da znaju. Svako ima svoju priču, a mnogo ljudi je i sada na korak od beskućništva“, rekao nam je on.

Iz želje da pomogne i sebi i svojim prijateljima, Vereckei je pre dve godine pokrenuo likovnu koloniju na koju se odazivaju slikari, ostavljaju svoje slike koje se zatim prodaju u humanitarne svrhe.

„Nabavka hrane je prioritet, jer je odeću lakše pronaći na kontejnerima. Ljudi su se organizovali i donosili nam koliko mogu, oni koji razumeju situciju beskućnika“, ističe Geza.

Upozorava i da su u jednom momentu bili na meti nasilnika koji su im noću razbijali prozore, na šta policija nije reagovala.

NEDOVOLJNI KAPACITETI

Novi Sad ima određene kapacitete za zbrinjavanje beskućnika,Anđelka Barać, koja rukovodi RJ Prihvatilištrm sa svratištem, koje radi u okviru Gerontološkog centra, za VOICE ističe da je kapacitet Prihvatilišta u Futogu 60 korisnika i da on, nažalost, nije dovoljan da bi zbrinuli sve ljude koji se nađu u stanju trenutne socijalne potrebe u Novom Sadu.

Tu je još i Svratište, čiji rad se finansira projektno, gde je tokom zimskog perioda, počevši od 1. novembra, a zahvaljujući Centru za socijalni rad Grada Novog Sada, obezbeđeno prenoćište za beskućnike, dodaje ona. 

Barać navodi i da postoji dobra saradnja u tom delu sa Centrom za socijalni rad, precizirajući da Svratište radi svakog dana uključujući i vikend, od 07-19 časova, i ima kapacitet od 26 korisnika. Korisnici, kaže, uglavnom dolaze sa ulice, bez adrese i stana, a po polnoj strukturi prevladavaju osobe muškog pola, mlađe i srednje životne dobi.

„U svratištu dobijaju usluge socijalnog rada, higijenskog tretmana, suvi obrok i topli napitak. Kao i korinici koji nisu sa područja Novog Sada, imaju pravo na kupovinu autobuske karte za povratak u mesto prebivališta“, dodaje naša sagovornica.

Takođe, kako napominje, problem je i nemogućnost pružanja usluga teško pokretnima i zavisnim korisnicima.

„Ljudi koji borave na ulicama Novog Sada a dolaze iz drugih opština nemaju pravo na korišćenje naših usluga, iako im mi pružimo uslugu“, kaže ona.

‘SVE VIŠE LJUDI BIĆE PRINUĐENO DA BIRA IZMEĐU HRANE I STANOVANJA’

U taj prazan prostor koji ne mogu da popune zvanične institucije ulaze nevladine organizacije i neformalne grupe volontera. Kuhinja solidarnosti Novi Sad je samoorganizovani aktivistički kolektiv koji svakog utorka i subote priprema i distribuira zdrave kuvane obroke ugroženim porodicama i pojedincima u Novom Sadu. Do danas su dostigli količinu od 200 obroka po danu.

Njihova ideja je „da niko ne bude gladan, da niko ne bude bez doma i da niko ne bude prepušten siromaštvu“. Takođe, bore se za to da šire mrežu solidarnosti, kao i da siromaštvo i beskućništvo postanu vidljiviji društveni problemi. Finansiraju se isključivo od pojedinačnih donacija fizičkih lica i svi u kolektivu su volonteri. Baza im je u Crnoj kući.

Ozren Lazić iz Omladinskog centra CK 13, jednog od osnivača Kuhinje solidarnosti, za VOICE ukazuje da je već Kuhinja solidarnosti svojim radom animirala građane, da postoji mreža solidarnosti koja funkcioniše i da se polako razvija i svest o ovom problemu.  

Budući da su već duži vremenski period u kontaktu sa jednim brojem beskućnika preko Kuhinje solidarnosti, ovogodišnji Međunarodni dan beskućnika proveli su sa Gezom i njegovim prijateljima. Na taj način su dodatno, kaže Lazić, želeli da skrenu pažnju na njihov položaj, da istaknu kako ovo nije izbor tih ljudi, već nužda, jer neki od njih čak i rade ali ne mogu da sebi obezbede trajan krov nad glavom.

„Beskućništvo nije samo biti na ulici, po nama beskućništvo znači nemati adekvatne uslove za život ili živeti u strahu da će vam neko zbog nekog duga potencijalno uzeti stan, kao što država radi putem izvršitelja“, naglašava Lazić.

Ocenjuje da su ljudi bez krova nad glavom izuzetno ugroženi jer svakodnevno žive život nedostojan čoveka, jer biti bez krova nad glavom znači biti izopšten.

„U slučaju da neko ostane bez krova nad glavom, jako malo vremena treba da taj čovek bude zaboravljen“, konstatuje naš sagovornik.

Upozorava i da je situacija trenutno takva da će u budućnosti sve više ljudi biti prinuđeno da bira između hrane i stanovanja.

OSEĆAJU ODBAČENOST I PREZIR DRUŠTVA

Život u beskućništvu predstavlja najekstremniji vid društvene isključenosti, to izopštenje je konstantno i trajno, zbog čega se osobe koje su dospele u situaciju beskućništva nalaze u riziku od ostanka/povratka u beskućništvo, pošto se nalaze unutar fizičke i simboličke strukture koja ih zadržava na mestu društvene razlike i distance, stoji u uvodu u štampanom izdanju Istraživanja beskućništva u Novom Sadu.

Ono je zapravo sprovedeno kao sklop tri istraživanja: anketirani su sami beskućnici i osobe koje su u opasnosti od beskućništva, zatim organizacije (civilni sektor i zvanične institucije) kojima je u opisu posla pomoć beskućnicima, kao i građani.

„Rezultati istraživanja pokazali su da ispitanici jasno prave otklon od individualističke slike uzroka time što više od polovine (57,2 odsto) smatra da su opšte karakteristike društva te koje su ključni faktor za nastanak beskućništva. Pored ovog, po učestalosti odgovora ispitanika, izdvajaju se još dva faktora: karakteristike njegovog/njenog porodičnog okruženja (jedan od pet ispitanika) i lična obeležja pojedinca (15,5 odsto)“, navodi se u istraživanju.  

Takođe, istraživanje pokazuje da bi više ljudi radije materijalno pomoglo osobu u situaciji beskućništva nego popričalo s njom ili joj pružilo prenoćište, dok s druge strane ispitanici koji se nalaze u situaciji beskućništva ističu primarnu potrebu za socijalnom uključenošću. Njihovi iskazi svedoče o osećaju usamljenosti, napuštenosti, odbačenosti i preziru društva, sopstvenoj krivici i uverenju da je nemoguće bilo šta promeniti.

U delu istraživanja koje se tiče institucija, navodi se da su se one najniže samoocenile u pogledu vlastitih kapaciteta za rad, naročito u odnosu na prostor, opremu, budžet za rad, broj angažovanih ljudi i strateško planiranje, uprkos tome što, za razliku od civilnog sektora, imaju stabilno finansiranje.

Anđelka Barać kao konkretne probleme navodi nedovoljan prostor i nemogućnost pripreme toplog obroka, kao i nedostatak stručnog kadra, pre svega socijalnih radnika.

„Najveće opterećenje je nedovoljan prostor, naročito u zimskom periodu gde moramo ograničiti boravak kako bi u toku dana pružili uslugu svima koji nam se obrate. Takođe su veliki problem i opterećenje u radu Svratišta mlađe osobe koje su ovisnici opijatima, psihijatrijski bolesnici bez lekarske dokumentacije i znanja o njihovom zdravstvenom stanju, koji budu vrlo često agresivni“, kaže Barać. Dodaje da je zbog toga Svratištu neophodno i adekvatno obezbeđenje koje trenutno nemaju.

Istraživanje je pokazalo i nedostatak saradnje gradskih sa pokrajinskim i republičkim institucijama, što ukazuje na isključivo lokalni fokus bavljenja problemom, bez ekstenziranja na pokrajinske i republičke instance, bilo da je u pitanju traženje informacije od javnog značaja, učestvovanje u kreiranju strateških rešenja ili nešto drugo.

„Hronično nepostojanje saradnje aktera iz civilnog društva, javnih institucija i poslovnog sektora govori o zajedničkim nedostacima i potrebama svih aktera, u smislu dodatnih znanja i obuka o upravljanju javnim politikama, stručnog usavršavanja, unapređenja resursa, kao i potrebi demokratizacije, senzibilizacije, transformacije i inoviranja rada i usluga“, ocenjuje se u Istraživanju.

Kao problem uočen je i nedostatak saradnje sa policijom i sudom, što govori o zanemarivanju prava osoba u situaciji beskućništva,  koje su često žrtve institucionalnog i vaninstitucionalnog diskriminatornog postupanja prema njima, a neretko su žrtve pravnog nasilja i policijske brutalnosti, navodi se u Istraživanju.

Dodaje se da je naročito problematično nepostojanje saradnje sa zdravstvenim ustanovama i prepreke u ostvarivnju prava na lečenje, o čemu svedoče sami ispitanici.

„Srž političkog mita o beskućništvu je iluzija da se ono neće desiti meni. Ali ne smemo čekati da se iluzorna priroda ove predstave razbije na način naših individualnih propadanja sa čim računa projekat sadističkog ekonomskog iživljavanja nad građanima. Radikalna demokratska osećajnost i kultura ljudskih prava nas uče osećaju realnosti sadašnjeg trenutka kroz anticipaciju: dokle god ima beskućnih, beskućništvo se može dogoditi svakom“, zaključuje se u istraživanju.

Dalibor Stupar (VOICE)