"Psihijatar nije tu da bi ljudi bili srećni, kao što se pogrešno misli"
Sve će valjda ljudi priznati, ali da oni ili njihovi bliži „moraju kod psihijatra“ – s tim će ići jako teško.
Stigmatizacija mentalnih oboljenja i psihijatrijskih pacijenata toliko je prisutna i snažna, i to ne samo u Srbiji, da u ordinaciju psihijatra dr Nebojše Baračkova u Novom Sadu svi željni pomoći dolaze iz čitave Vojvodine, Srbije ali i Bosne i Hercegovine i Hrvatske.
„Nekima nije problem ni da voze i 250 kilometara kako bi došli kod mene, jer ne žele da okolina sazna za njihove probleme. Ta stigma je toliko snažna da ljudi čak ne žele da zbog svojih problema idu u najbližu bolnicu, već se opredeljuju da posećuju psihijatre koji imaju privatnu praksu“, daje nam važan aspekt mentalitetskog „stanja nacije“ dr Baračkov.
U psihijatriji se, kao i u medicini, našao bez unapred razrađenog plana: nije, naime, „doktorsko dete“.
„Sva vrata, i tokom školovanja i nakon toga, morao sam da otvaram sopstvenim rukama. Otac mi je bio nastavnik u Osnovoj školi ’Žarko Zrenjanin’, a majka službenica u banci. Zbog problema sa zubima, od malena sam hteo da budem stomatolog. E, kako nisam imao dovoljno bodova za upis tog smera u Srednjoj medicinskoj školi, upisao sam opšti smer koji sam ubrzo zavoleo svestan da će mi to pružiti šire obrazovanje. Medicinski fakultet se onda nametnuo kao logičan naredni korak, a sklonost ka pihijatriji javila se tek negde pri završetku fakulteta.“
Već 12 godina je „sam svoj gazda“ u Ordinaciji Baračkov, sagledava mentalno stanje nacije kroz pacijente sa kojima svakodnevno razgovara i pokušava da im pomogne: zaboravite ’filmske’ scene iz ordinacija, nema pacijenta na kauču i psihijatra koji zapisuje šta mu pacijent govori; to iovako psihijatri odavno ne rade.
Posle „kauča i psihijatra koji sedi uz glavu pacijenta“, razbija još jedan stereotip o svojoj branši.
„Psihijatar nije tu da bi ljudi bili srećni, kao što se pogrešno misli. Naša uloga je da ljude naučimo da žive sa svojim psihičkim nedostacima, koji su svojstveni ljudskim rodu, a koje tako volimo da negiramo. Psihijatar nastoji da ljude upozna sa samim sobom, da shvate da je nekad u redu da zaplaču i da je u redu i da dečaci zaplaču, da je u redu da se naljutimo; da spoznamo da smo ljudska bića, da imamo slabosti. Da li možemo da izlečimo svakoga? Naravno da ne. Neki će biti izlečeni, da li uz pomoć lekova ili psihoterapije, dok će oni sa trajnim poremećajima morati da žive s tim do kraja života, ali s tim da im se omogući da funkcionišu uspešno.“
Početak interesovanja za psihijatriju vezuje za aktivizam u Omladini JAZAS-a, čiji novosadski ogranak Baračkov osniva kao student medicine 1995. godine.
„Bolesti zavisnosti ili adiktologija, posebna je oblast psihijatrije. Da tu oblast bolje upoznam i da kasnije počnem time i profesionalno da se bavim, značajan je susret pa potom i saradnja sa dr Nikolom Vučkovićem, čuvenim šefom Odeljenja za bolesti zavisnosti Klinike za psihijariju u Novom Sadu.
Po završetku studija 2000. odlazi na odsluženje vojnog roka („Bio sam poslednja generacija koja je odslužila punih godinu dana“), i još tada ga dr Vučković zove s pitanjem da li bi se pridružio organizaciji Emprona, koju je osnovao Gradski odbor za prevenciju bolesti zavisnosti.
„Prihvatam tu ponudu i uključujem se aktivno u njen rad još na redovnom odsustvu. Radili smo edukacije po školama, osnovali SOS telefon…i tu, pred kraj 2001, ukazuje mi se prilika za volontersku specijalizaciju iz psihijatrije. Tada, naime, ta grana medicine izgleda nije bila toliko popularna jer se za pet specijalizacija prijavilo sedmoro lekara. Bio sam svestan da ću sam morati da snosim troškove, ali mi je to nekako i odgovaralo jer tako ne bih morao da se Kliničkom centru Vojvodine, gde sam proveo specijalizaciju, odužujem.“
Od 2002. počinje da na određeno vreme radi na Klinici za psihijatriju, na Odeljenju za bolesti zavisnosti. „Tu sam bukvalno ponikao i ta oblast medicine, adiktologija, sad postaje nešto čime sam poželeo da se profesionalno bavim. U međuvremenu se osniva Metadonski centar 2004, gde postajem prvi lekar, uključujem se iste godine i u rad NVO Prevent, koja je radila na prevenciji bolesti zavisnosti ali i sa seksualnim radnicama. Tek 2009. dobijam za stalno posao na Odeljenju za alkoholizam, ali dajem otkaz posle godinu dana.“
„Verovao sam da će se nešto promeniti kada počnem da radim, ovaj put ne preko projekata i na određeno vreme, i da ću nešto uspeti da promenim u sistemu rada. Kada sam video da od toga neće biti ništa, odlučio sam da odem. Za svaki slučaj, od prve plate sam počeo da odvajam, praveći ‘štek’ koji će mi pomoći ako odem ali i za renoviranje stana u kojem je, evo, danas moja ordinacija.“
Od 2010. kada osniva sopstvenu psihijatrijsku ordinaciju, počinje, kako kaže, da se bavi kompletnom psihijatrijom. „I dalje mi se javljaju pacijenti s bolestima zavisnosti, ali za neke vidove jedino je pogodno lečenje u bolnicama. Takvih pacijenata je možda 10 odsto, dok najveći broj, njih između 70 i 80 odsto, javljaju se zbog anksioznosti i depresije.“
„Taj broj uvek je bio veliki, ali je skočio nakon korone. Zašto je to tako? Čini mi se da ljudi posustaju. Frojd je govorio ’paramo se po šavovima kako smo sašiveni’. Ljudi su odavno gurnuti u područje preživljavanja, ali korona je bila ta koja je drastično izmakla tlo pod nogama mnogima i ogolela je sve mentalne poteškoće s kojim se ljudi nose. Uz to, ne radi se na mentalnom zdravlju stanovništva i u to se ne ulaže dovoljno. To ni političare ne zanima – možete ih videti kako se slikaju pored magnetne rezonance, ali nikad na psihijatriji. Za neka stanja u kojima se nađe čovek, kao sad posle najžešćeg talasa korone, nije ni dovoljno a ni svrsishodno govoriti ‘stisni zube, proći će’, već se mora ozbiljnije delati.“
U kriznim vremenima, kakvo je bilo i bombardovanje 1999. i pandemija (koja još zvanično traje!), model ponašanja uvek je isti. „Dok duvaju bure i oluje, svako se snalazi kako ume, i tada skače upotreba psihoaktivnih supstanci i alkohola i niko se, dok traje kriza, ne javlja na lečenje. Kad sve prođe, sve to stiže na naplatu. Stići će i za koronavirus, u mnogo većem obliku nego za bombardovanje. Zašto? Bombardovanje je trajalo ’samo’ 78 dana, i to je kao vađenje zuba, dok pandemija još traje, a prošlo je već više od dve godine, a to je već kao operacija tumora na mozgu. Na sve to, nakačile su se nove nedaće, rat u Ukrajini i posledice tog rata po čitav svet, što je kod nas, kod onih s dužim pamćenjem i životnim iskustvom, dovelo do reaktiviranja trauma.“
Da li su nas prethodna, nimalo prijatna iskustva iz ne tako davne prošlosti, ojačala, jesmo li postali otporniji? „Mi smo prosečni ljudski stvorovi, nismo jači od drugih, podložni smo raznim bolestima, pa i mentalnim problemima“, napominje dr Baračkov. „Ljudi su vremenom izgradili najrazličitije mehanizme odbrane od kriznih situacija, gutaju se na milione tablete za smirenje godišnje, ali se na duže staze svejedno trošimo. Kakve posledice to ostavlja na građane u, konkretno, Vojvodini, ne znamo. Ispostavilo se da se niko u Vojvodini ne bavi postraumatskim stresnim poremećajem (PTSP), pa pošto nemamo zvanične podatke o tome, onda, je li, nemamo ni problem sa tim. Šalu na stranu, to nije realno stanje, mi imamo neke pokazatelje na osnovu toga koliko se konzumiraju alkohol i droge, ali to je samo deo slike. Činjenica je da ne tražimo suštinu problema, već se pravimo kao da problem ne postoji.
Kod nas se, vidimo, problemi „rešavaju“ tako što se ili pravimo da ne postoje ili ih guramo pod tepih ili ih i bukvalno krijemo („i dalje ima ljudi koji kriju i ne puštaju iz kuće svoje rođake ili decu s mentalnim oboljenjima“). Postoji i taj nivo kada se o problemima jednostavno – ne govori.
Dr Baračkov je od osnivanja, 2017. godine aktivni član sekcije za seksualnu medicinu Društva lekara Vojvodine/Srpskog lekarskog društva, prve takve osnovane u Srbiji. Čine je lekari raznih „fela“: internista, kardiolog, urolog, ginekolog, psihijatar, infektolog, endokrinolog… Posle četiri godine rada, uspeli su da se izbore za uvođene predmeta na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu – Klinička seksologija. Studenti koji su prošle jeseni upisali taj fakultet, na 4. godini moći će da ovaj predmet slušaju fakultativno.
„To je u ovom trenutku maksimum, da bude izborni predmet. No, mi se nadamo da će se naći u toj generaciji neko ko će se za tu oblast zainteresovati i na kraju uzeti i specijalizaciju.“
Kaže i da je u svetu seksualna medicina u ekspanziji i da se sve više stavlja akcenat na seksualno zdravlje stanovništva. Kod nas, pak, o mogućim seksualnim problemima se ne govori – ili o tome na nacionalnim televizijama trabunjaju samozvani „seksolozi“- a i lekarima je čak neprijatno da pacijente pitaju o seksualnom životu, pa i o erekciji i ostalom.
„Mi smo faktički zapostavili čitav jedan deo medicine samo zato što nam je neprijatno. Uvođenjem novog predmeta, mi smo posejali seme. Znam da će proći još dosta vremena dok ne dobijemo prvog specijalistu za tu oblast, pa onda zbog određenih problema više nećemo morati da idemo kod raznih specijalista već ćemo to sve rešavati kod jednog, ali od nekud je važno krenuti. Isto tako, važno bi bilo da se sa različitim vidovima seksualnog obrazovanja krene od najranijih uzrasta. Imali smo jedan takav pokušaj u srednjim školama, ali je očito zatucanost i tu pobedila, pa je taj program ugašen.“
Pitam ga na kraju – kako jedna nacija može da bude srećna?
„To ti je priča o engleskoj travi – poseješ seme i onda narednih 200 godina kosiš travu, i onda dobiješ takav kvalitet. Mi, za početak, moramo da ustanovimo šta je mentalno zdravlje, da imamo drugačiji odnos i prema mentalnom zdravlju ali i prema onima sa mentalnim problemima, da se u mentalno zdravlje više ulaže, pa i da klinike za psihijatriju ne budu skrajnute „tamo negde kod rampe“, kako ne bi bile svima na vidiku. E, onda nam predstoji da budemo strpljivi, možda i manje od 200 godina.“
Rođen je 18. juna 1973. u Novom Sadu. Pre Medicinskog fakulteta i Srednje medicinske škole „7. april“, završio je istu osnovnu školu u kojoj mu je otac radio do penzije, a koju sad pohađaju njegova tri sina.
Denis Kolundžija (VOICE, foto: lična arhiva)
