Dok su mnogi prvi dan Nove 2021. dočekali entuzijastično i sa verom u bolje predstojeće dane, volontere globalne organizacije za pomoć migrantima „No Name Kitchen“ u Šidu sačekala je jasna poruka ispisana na njihovom autu – „odlazite“. Za VOICE kažu da su svesni da deo meštana ne gleda blagonaklo na njih, ali su nedavni „neprijatni“ događaji značajno otežali njihov rad.
No Name Kitchen (NNK) je internacionalna organizacija čija je misija da bar malo olakša poteškoće migranata koji punih pet godina pokušavaju doći do Evrope. Njihovi volonteri dolaze iz svih krajeva Evrope i pomažu u gradovima sa većom koncentracijom migranata – Šidu, bosanskom gradu Velika Kladuša i grčkom Patrasu.
Nemaju strogu hijerahiju i praktično se samoorganizuju u gradu u kom deluju. Tako su u Šidu iznajmili kuću u kojoj mladi volonteri odlaze i dolaze od 2017. godine kada su se iz Beograda preselili u šidsku opštinu. Finansiraju se putem donacija, mahom od pojedinaca.
U Šidu trenutno boravi sedam volontera. Jedna od njih je i 27-godišnja Anna Lofi sa severa Španije. Ona sa svojim kolegama pomaže onim migrantima koji su van prihvatnih centara – u šidskim šumama. Dok nas upoznaje sa istorijatom organizacije, pokazuje i kako to sve izgleda u praksi.
Kuhinja je, vidi se, prilagođena pripremanju ogromne količine hrane. Ne pripremaju je svakodnevno, nekada odnesu „suvu hranu“. Ali kada pripremaju, uglavnom večeru, gledaju da pokriju oko 80 ljudi.
Osim hrane, volonteri No Name Kitchen u gradu na granici sa Hrvatskom distribuiraju i sredstva za higijenu i lekove. Uglavnom one za ublažavanje fizičkih bolova hiljade pređenih kilometara i posledica raznoraznih vremenskih neprilika.
Volonteri rade i na skupljanju i distribuciji obuće, odeće i ćebadi. U kući je jedan deo izdvojen samo za to, budući da su nastupili ledeni dani.
Sve ovo volonteri transportuju jednim automobilom i jednim kombijem. Međutim, početkom ove godine oba vozila su oštećena.
Naime, osim jasne poruke ispisane u prašini zadnjeg stakla, tog 1. januara 2021. zatekli su i razbijeno prednje staklo. Nekoliko dana nakon toga, sa istog tog automobila, inače privatnog vozila jedne volonterke koja je njime prešla put iz jedne zapadnoevropske zemlje do šidske opštine, nestale su registarske tablice. Dva dana kasnije, u noći između 7. i 8. januara, neko je skinuo i jednu od tablica sa kombija njihove organizacije.
„Ne znamo ko nam je to uradio jer nismo videli. Prijavili smo sve to policiji“, kaže nam Ana.
Ne znaju ko je, ali im je, kako kažu, namera jasna.
„Očigledno je to uradio neko ko nas ne voli i neko ko želi da zaustavi ono što radimo. Jer bez auta ne možemo da prevozimo stvari migrantima. Cilj je da opstruišu naš radjer neki ne žele migrante ovde. Žele da ih stave u kamp ili da odu odavde“, smatra Ana.
Kako bi i dalje nastavili svoj rad, morali su da iznajme drugi auto jer su od policije dobili informaciju da za novu tablicu treba da čekaju 90 dana. Trenutno sprovode crowdfunding kampanju za prikupljanje sredstava za drugi polovan kombi jer je sadašnji, osim što više nema tablicu, prilično star.
Antimigranti u Šidu
U šidskoj opštini postoje tri prihvatna centra u kojima boravi nešto manje od 2.000 migranata. U poslednje vreme pojedini meštani Šida organizovali su proteste protiv „ilegalnih“ izbeglica kojima smatraju one koji se nalaze van kampa. Podršku protestima dao je i predsednik opštine Zoran Semenović.
Proteste je organizovala i grupa „Omladina Šida“ koja je medijima izjavljivala da volonteri NNK „podstrekuju migrante na krivična dela i terorizam“ i da im je „cilj unošenje haosa i nemira svuda u svetu“.
Čest „argument“ meštana protiv migranata su, kako navode, krađe, upadi u napuštene kuće, te napadi i silovanja. Od Policijske uprave Sremska Mitrovica nismo dobili podatke o incidentima i eventualnim krivičnim delima od strane migranata. Međutim, načelnik Odeljenja policije PU Sremska Mitrovica Dragan Stojanac je u novembru prošle godine izjavio da se incidenti dešavaju između samih migranata i da nisu zabeleženi napadi na „naše građane“.
Kada je reč o odnosu sa meštanima, volonteri u Šidu kažu da sa nekima imaju jako dobar odnos, ali su svesni i da ih deo stanovništna ne simpatiše.
„Ko ne voli migrante, ne voli ni nas ovde“, kaže jedna od volonterki u Šidu.
Donedavno su delili obroke i onim Šiđanima kojima je to neophodno. Sve to bilo je u saradnji sa jednim lokalnim sveštenikom. Međutim, kako nam kaže Ana, sveštenik im je rekao da mu je policija poručila da više ne sarađuje sa NNK.
Klik aktiv: pogoršao se odnos Srbije prema migrantima
Ovo nije jedini „neprijateljski čin“ policije, kaže Ana. Zapravo, ona dodaje da je odnos između NNK i šidske policije u poslednje vreme postao teži.
„Dešava se da nas na putu do migranata zaustave i ispituju, pretresaju auto i legitimišu. Pre dve godine je, na primer, policija došla u kuću ovde i tražila nam račune od kupljenih namirnica“, kaže Ana.
Ona podseća i na slučaj deportacije iz Srbije njihove volonterke iz Belgije u decembru prošle godine. Naime, Ana kaže da ih je na putu do migranata policija zaustavila, legitimisala i potom jednu devojku odvela u stanicu odakle je deportovana u Hrvatsku. Razlog koji je policija navela jeste „nelegalni boravak“ u Srbiji.
„Svi naši volonteri kada uđu u neku zemlju, registruju se u policiji, prijavljuju svoj boravak i dobijaju ‘beli karton’. Za boravak do 90 dana nam nije potrebna druga dozvola“, kaže Ana.
„Beli karton“ je zapravo prijava adrese na kojoj stranac u Srbiji boravi i neophodan je za ostanak do 90 dana. Pravnica iz organizacije za pomoć migrantima „Klik aktiv – Centar za razvoj socijalnih politika“ Milica Švabić za VOICE kaže da svi volonteri NNK imaju prijavljen taj kratkotrajni boravak i da im osim toga ni jedna druga dozvola nije potrebna. Stoga nisu u obavezi ni da objašnjavaju svrhu svog boravka u Srbiji.
„Zakon o strancima predviđa da samo ukoliko stranac planira da boravi u Srbiji duže od 90 dana, onda mora da dobije posebno odobrenje za privremeni boravak koje odobrava MUP i tada mora da opravda svrhu svog boravka – to može biti po osnovu rada, volontiranja, spajanja porodice, školovanja, itd. Niko od volontera NNK nije planirao niti je ostao u Srbiji duže od 90 dana, pa samim tim nisu bili dužni da traže privremeni boravak u Srbiji“, kaže Švabić.
Ona ukazuje i na to da „dozvole za humanitarni rad“ nisu predviđene ni jednim zakonom, niti je humanitarni rad bilo koga u Srbiji zabranjen. Kaže da je, prema podacima njihove organizacije, šidska policija do sada deportovala osam volontera NNK, te da su u slučaju deportacije devojke iz Belgije prekršeni zakoni, procedure i ljudska prava.
Švabić kaže i da se Klik aktiv žalio na svih osam rešenja o deportaciji, ali da još nije dobio „odluke drugostepenog organa“. Dodaje da policija nastoji da „obeshrabri“ volontere da pomažu migrantima i da se odnos Srbije prema izbeglicama u poslednje vreme pogoršao.
„Ovo nije slucaj samo u Šidu, već se dešava i u drugim gradovima. Policija često legitimiše i ispituje pružaoce kako humanitarne pomoći tako i drugih vrsta podrške i pokušava da ih osujeti u radu sa izbeglicama. Generalno se odnos države prema izbeglicama i humanitarnim radnicima drastično promenio u odnosu na 2015. godinu kada je Srbija vodila politiku dobrodošlice izbeglicama. Mi trenutno na terenu vidimo znatno više nasilja, uskraćivanja pomoći, prisilnih i nelegalnih vraćanja u susedne države i drugih zloupotreba i kršenja domaćih zakona i međunarodnih konvencija“, ističe Milica Švabić.
Šta je onda „nelegalno“ u radu NNK? Ana odgovara ovako:
„Za srpsku policiju je nelegalno hraniti ljude. To što ih hranimo i pokušavamo da im bude malo toplije. Ali to nije nelegalno. Mi pomažemo ljudima koji su u nevolji”, kaže Ana.
Zašto se volonteri NNK deportuju, kakve još dozvole policija zahteva i da li opstruiše rad ove organizacije, nismo uspeli da saznamo ni od MUP-a Srbije ni od šidske policije. Zapravo, šidska policija nas je uputila na Policijsku upravu Sremska Mitrovica, ali ni od njih nismo dobili odgovore.
„Mislili smo da će Evropa biti bolja prema nama“
Ipak, Ana kaže da se šidska policija korektno odnosi prema migrantima pogotovo ako se uporedi sa ponašanjem hrvatskih policajaca. Hrvatska granica je blizu Šida, te Ana, kako kaže, zna kako to izgleda.
„Ako pokušaju da pređu u Hrvatsku i ne uspeju, hrvatski policajci ih vrate nazad u Šid gotovo gole. Skinu im odeću, obuću, razbiju telefon, uzmu novac. Onda mi ponovo moramo da im obezbedimo odeću“, tvrdi Ana.
I kada slušamo ovakva svedočanstva, onda ne treba da nas čudi što su ti ljudi u nevolji izgubili poverenje u nas. A i u Evropsku uniju, kojoj su, uzgred, puna usta solidarnosti, vrednosti, humanosti i ljudskih prava. Nažalost, nikako da to vidimo i na delu. Iako je prilika nikad veća.
„EU zna kako se policija ophodi prema nama. Ali možda rade 30 odsto od 100 odsto za nas. Kad smo bili u Avganistanu, mislili smo da će Evropa biti bolja prema nama. I da će policija biti bolja. Kad smo bili kod kuće, nije bilo dobro. Ovde isto tuku. Svugde problem. A svi želimo bezbedan život i budućnost za naše porodice“, rekli su miganti volonterima No Name Kitchen u Šidu. Poučeni različitim iskustvima, teže razgovaraju sa novinarima.
Napolju im jeste hladno, ali mladi momci radije biraju „džunglu“, nego kamp.
„U kampu ima hrane, ali nije baš dobra. Nema tople vode za tuširanje. Ako nešto pogrešiš, sledi kazna – čišćenje celog kampa. U kampu ima doktora koji te pregledaju kada dođeš prvi put, ali posle nema više pregleda“, tvrdi jedan od migranata.
I verovatno bi ovi mladići, kao i njihove porodice, rekli još štošta da nema te još jedne prepreke na njihovom putu – „jezička barijera“. Kako smo od svih vrednosti među kojima je „solidarnost“ jedna od omiljenih evropskim liderima stigli do „mislili smo da će Evropa biti bolja prema nama“?
„Nije njihov izbor bio da dođu ovde. Zamislite da je vaša zemlja u ratu, da imate problem sa vlastima i da morate da bežite. Zamislite da ste to mogli da budete vi. Da jednog dana morate da napustite mesto koje ste zvali domom. I da krenete negde, a ne znate ni gde ćete stići. A samo tražite bolji život. Sve te ljude koji su zaboravili na solidarnost, molim da zamisle kako bi njima bilo da su na mestu migranata“, apeluje Ana.
Bar „region Zapadnog Balkana“ ne mora puno da zamišlja, jer se dobro sećamo ratova i „naših“ izbegličkih kolona iz devedeseth godina 20. veka. Ali je i pored toga nekima teško da uđu u tuđe cipele.
Marija Grbić (VOICE, fotografije: Anna Lofi)
Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!
