Presuda kojom je Apelacioni sud u Beogradu, nakon više od decenije suđenja, oslobodio 10 od 11 okrivljenih za pomaganje Ratku Mladiću u skrivanju od Haškog tribunala, u skladu je sa politikom nesuočavanja sa prošlošću i neistraživanja uloge države Srbije u procesu vršenja ratnih zločina i pomaganju beguncima osumnjičenim za njih, ocenila je danas direktorka pravnog programa Fonda za humanitarno pravo Milica Kostić. Ona je u izjavi za VOICE istakla da je od početka tog predmeta bila jasna namera da se ne istraži državna pozadina velike operacije sakrivanja najtraženijeg haškog begunca.
– Od početka se od tog celog predmeta pravi, rekla bih, jedna farsa. A to je da neka skupina od desetak, navodno nepovezanih individualnih aktera, nekakvih penzionera, da su oni mogli organizovati čitavu logistiku njegovog skrivanja. To je apsolutno neprihvatljivo. Nije se mogao najtraženiji begunac skrivati 15 godina bez državne pomoći, pre svega tu govorim o Ministarstvu odbrane, vojsci i uopšte bezbednosnim službama – rekla je Milica Kostić. Podsetila je i da je Ratko Mladić uhapšen četiri godine nakon što je Međunarodni sud pravde Srbiju osudio za neizručivanje haških optuženika.
– Jedini način da se on krije u Srbiji jeste uz državnu logistiku. Ali u Srbiji nikada nijedna vlasti nije imala interesa da istraži te državne sisteme pomoći, kao što je slučaj sa pomoći u sakrivanju Mladića – rekla je ona. Milica Kostić ne želi da implicira krivicu oslobođenima, ali kaže da tih deset osoba mora da zanima javnost u Srbiji.
– Društvo u Srbiji zanima šta predstavlja tih deset pojedinaca, ko ih je organizovao, ko je sve to finansirao, ko je i kada dojavljivao da ih neko traži – rekla je ona istakavši da nema ništa važnije za državu nego da se sazna ko je skrivao čoveka optuženog za najteži zločin posle Drugog svetskog rata. Milica Kostić uslovnu kaznu od šest meseci, koja je izrečena penzionisanom oficiru vojske Republike Srpske Marku Lugonji, ocenjuje tragikomičnom.
– Jedini način da se u Srbiji neko osudi za ratni zločin, pomaganje beguncu ili pomaganje zločina je da ta osoba prizna, kao što je on učinio. Onda pravosuđe nema kud pa mora tu jednu, bednu, uslovnu osudu da izrekne – kazala je ona. Milica Kostić navodi da su i dosadašnja suđenja za ratne zločine sprovođena uglavnom zbog pritiska spolja, a da se sada, kada je pritisak popustio, jasno vidi da volja za suočavanjem i raščišćavanjem s prošlošću ne postoji niti je postojala.
– Evidentno je da ne postoji nikakva volja na strani države, na strani pravosuđa, da se ti predmeti urade kako treba. To je prosto završetak svake priče – zaključila je ona
Podsetimo, Apelacioni sud u Beogradu oslobodio je 10 od 11 okrivljenih, kojima se na teret stavljalo da su u periodu od 2002. do 2006. pomagali Ratku Mladiću u skrivanju. Osuđen je samo penzionisani oficir Vojske Republike Srpske Marko Lugonja, koji je priznao da je primio Mladića u stan. Sud ga je za to osudio na uslovnu kaznu od šest meseci zatvora, a delo ne sme da ponovi narednih godinu dana. Postupak poznat kao “Mladićevi jataci” trajao je od aprila 2006. godine, a prvookrivljeni su bili penzionisani oficiri Vojske Republike Srpske, Jovo Đogo, Marko Lugonja i Stanko Ristić.
Dalibor Stupar (VOICE)
