Tokom marta i aprila u holandskoj brodogradilišnoj firmi „Vahali“ u Mačvanskoj Mitrovici otpušteno je, kako uprava za VOICE kaže, 200 radnika i to zbog smanjenog obima posla tokom pandemije virusa korona. Ako se izuzmu radnici u administraciji, zaključuje se da je u proizvodnji otpušteno nešto više od polovine, što smatraju i radnici sa kojima smo razgovarali. Osim toga, oni dodaju da dele sudbinu jeftine i uglavnom obespravljene radne snage u Srbiji. Stručnjake za radnička prava ovo ne iznenađuje, budući da je, kako kažu, „država aktivno uključena u urušavanje radničkih prava“.
Jedan od bivših radnika sa kojima smo razgovarali, a koji je želeo da ostane anoniman, smatra da se virus korona namestio kao „idealna situacija“ za otpuštanje jer je rukovodstvo „jedva čekalo neki razlog“.
„Po mojoj proceni, otpušteno je zapravo preko 200 radnika u proizvodnji i mislim da je ostalo oko 150. Tačno je da se osetio smanjen obim posla kada je zdravstvena kriza krenula, ali oni su olako otpustili tolike ljude. Da ima volje, ponovo bi mogli da ožive posao, ali su, čini mi se, samo tražili pogodnu situaciju za smanjenje broja radnika“, smatra jedan od bivših „stalnih“ zaposlenih koji je otpušten među poslednjima.
Na ovom brodogradiluštu na Savi, otpuštanja su krenula već nekoliko dana nakon uvođenja vanrednog stanja u martu. Iz uprave za VOICE kažu da je jedini razlog otpuštanja smanjen obim posla, otkazivanje narudžbina od nekih mušterija i da u skorijoj budućnosti neće vraćati otpuštene radnike.
„Za 200 od 500 radnika je prestao radni odnos po osnovu tehnološkog viška i prestanka važenja ugovora na određeno vreme i to, za većinu, tokom marta i početkom aprila. Kriterijum je bio samo jedan: smanjenje troškova poslovanja, a usled otkazivanja ranije planiranih projekata od strane naručilaca. Trenutno se ne razmatra mogućnost vraćanja radnika“, saopštili su iz Vahalija.
Na pitanje da li je rukovodstvo nameravalo da uzme pomoć države, koja je nešto kasnije i dodeljena privrednicima, kratko su odgovorili da ta opcija nije „razmatrana“.
„Nisu razmatrali pomoć države jer su hteli da otpuste tolike radnike. Izgleda da uopšte nije postojala namera da se radnici zadrže i da se nađe neko rešenje“, kaže nam jedan bivši radnik.
Otpušteni „stalni“ radnici dobili su otpremnine i savet da „traže nešto drugo“. Onima koji su imali ugovore na određeno, isplaćeni su iznosi u visini od 60 odsto zarade do datuma do kad im je važio ugovor. Ova holandska firma, nije dobila državne subvencije za zapošljavanje kada je došla 2005. godine prvo u Beograd, a potom se odatle 2013. preselila u Mačvansku Mitrovicu.
Radnici sa kojima smo razgovarali smatraju da je postojalo nekoliko kriterijuma na osnovu kojih su deljeni otkazi. Odnos sa poslovođom odnosno šefom određenog pogona, te su, kako kažu, „ulizice“ bolje prošle. Zatim, broj bolovanja koji je neko uzimao, te je, po tome, radnik koji je češće bio bolestan i odustvovao sa posla, imao veće šanse da postane „tehnološki višak“. Kažu da su verovatno i ugovori na određeno igrali ulogu, kao i starost radnika.
Reljanović: „Stalni“ radnici imaju pravo da se vrate ako se obim posla poveća
Ne postoji zakon niti pravni mehanizam koji bi sprečio poslodavca da otpusti radnike u uslovima pada proizvodnje, kaže za VOICE profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union Mario Reljanović. Međutim, on dodaje da postoji jasna zakonska procedura kada je reč o otpuštanju tzv. „stalnih radnika“ koji imaju pravo da se vrate na posao u roku od tri meseca od otkaza ukoliko se obim posla poveća.
Reljanović ukazuje i na zakonsku proceduru kada je reč o „kolektivnim otkazima“, navodeći da se, ako ona nije ispoštovana, može govoriti o nezakonitim otpuštanjima. Ova procedura podrazumeva da poslodavac treba da donese program otpuštanja u kom, između ostalog, treba da razmotri i opcije pod kojima je moguće zadržavanje radnika.
„Procedura podrazumeva nekoliko segmenata: način određivanja na kojim pozicijama postoji višak zaposlenih i kriterijumi prema kojima će se odabrati koji zaposleni predstavljaju višak, mogućnost korišćenja nekog od alternativnih mehanizama rešavanja viška (smanjenje radnog vremena sa punog na nepuno, „uparivanje radnika“, upućivanje na rad kod drugog poslodavca ili u drugu radnu jedinicu, i slično), preciziranje otkaznih rokova, iznosa optremnina, dinamike otpuštanja, i slično”, navodi Reljanović.
Poslodavac je dužan da ovaj program pošalje na mišljenje Nacionalnoj službi za zapošljavanje (NSZ) i sindikatu. Tek kada oni odgovore, program se može realizovati, ali mišljenje NSZ i sindikata ne obavezuje poslodavca.
Ovaj mehanizam davanja mišljenja NSZ ima za cilj da proceni i ukaže poslodavcu koliko će otpuštenim radnicima biti teško da nađu posao. U praksi je sve drugačije, ukazuje Reljanović.
„Poslodavac izradi plan rešavanja viška kojim jednostavno konstatuje da se ne mogu primeniti druge mere i da svi zaposleni koji mu nisu potrebni moraju biti otpušteni. Mišljenje sindikata i NSZ se uopšte ni ne razmatra jer nema nikakve sankcije“, rekao je Reljanović.
Radnici u brodogradilištu na Savi nemaju sindikat. Kako kaže predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikara (ASNS) Ranka Savić, to je jedan od razloga zašto nisu znali da je više od 200 radnika otpušteno budući da nema sindikalaca u firmi koji bi im javili.
Tako se i otpušteni radnici pitaju da li iko zna za njih, jer „nigde nisu čuli ni videli da se piše o Vahaliju“. I zaista, niko iz Ministarstva rada i gotovo ni jedan lokalni medij nije ukazao da je više od 200 porodica potencijalno ostalo bez prihoda. Od ovog ministarstva nismo dobili ni jedan odgovor do zaključenja ovog teksta.
Nakon što je kontaktirala članove ASNS iz Mitrovice i dobila više informacija o ovom slučaju, Savić za VOICE kaže da je velikim delom odgovorno domaće rukovodstvo, te da, po iskustvu, sindikati nemaju problem sa strancima koji dolaze iz EU.
„Za ovakvo stanje ja najviše krivim domaći menadžment, koji izaberu stranci. Oni najčešće, mimo vlasnika, sprovode represivne mere (pa i zabranu sindikalnog delovanja), a sve sa ciljem što većih sopstvenih zarada, bonusa i što manjih problema“, smatra Savić.
Ona kaže da se po saznanjima mitrovačkih članova ASNS, otpuštanja u „Vahaliju“ dešavaju redovno. Naime, kada imaju posla, oni zaposle radnike, a otpuste ih po završetku. Nekima to i odgovara, napominje Savić, jer u tom periodu obrađuju njivu, pa se kasnije neki ponovo vrate na brodogradilište. Ipak, ona dodaje da je sada situacija teža jer radnici ne znaju da li će moći da nađu novi posao zbog pandemije.
Bradaš: Vlada nije zabrinuta zbog otkaza širom Srbije
Dilemu li je vlast upoznata ili ne sa otpuštanjima u Vahaliju, rešava par redova teksta u Večernjim novostima u kom ministar Nedimović i predsednik Gradskog odbora Srpske napredne stranke u Sremskoj Mitrovici kratko kaže da je u tom gradu „samo” „Vahali“ otpuštao radnike.
Upravo na ovu činjenicu ukazuje Sarita Bradaš iz Fondacije Centar za demokratiju.
„Zamislimo da su podaci koje ministar navodi tačni, da je otpuštena trećina radnika, zar to nije razlog za zabrinutost? Za ovu Vladu nije. Za njih je po nekoliko stotina otpuštenih u desetinama gradova širom Srbije u prethodnih nekoliko meseci bez značaja. Otpušteni radnici će biti prepušteni sami sebi, socijalna zaštita nezaposlenih gotovo da ne postoji jer je zakonodavni okvir postavljen tako da će veoma mali broj otpuštenih dobiti naknadu za nezaposlenost, u iznosu manjem od 15.000 dinara, a većina će je primati oko šest meseci. Ukratko – Vladu nije briga jer su postavili sistem tako da ih ljudi koji su egzistencijalno ugroženi ne koštaju ništa“, ukazuje Bradaš.
Savić: Država ćuti na prijave sindikata
Otpušteni radnici u Vahaliju, delili su sudbinu većine radnika u inostranim fabrikama. Kažu da im je prećeno smanjivenjem plata ukoliko bi za vreme radnog vremena koristili mobilni telefon ili otišli samo minut ranije na pauzu. Dodaju da poslovođe nisu štedele na tempu rada i na „treniranju“ strogoće.
„Ceo radni dan je u minut isprogramiran. Ujutru u sedam sirena se pali i smena kreće. Ne smeš da sedneš, ne smeš da staneš. Ako ranije odeš na pauzu, pretili su smanjivanjem plata. Ljudi su poplašeni“, svedoči jedan od bivših radnika.
Komentarišući ovo predsednica ASNS kaže da je takav položaj posledica zvanične politike države koja strane investitore privlači „dobrim, ali jeftinim“ radnikom.
Ranka Savić ističe da poslodavci mogu da poboljšaju odnos prema radnicima ukoliko preko puta imaju sindikate koji poznaju svoja prava, pravne norme, advokatske timove. Problem je što se u nekim firmama, kako kaže, čini sve da se sindikati ne formiraju.
„Veliki je problem što naša država ćuti na takve pojave i ne reaguje na mnogobrojne prijave sindikalnih centrala“, upozorava Savić.
Stučnjak za radno pravo Mario Reljanović kaže da zakonskih mehanizama za „primoravanje“ poslodavca ima u vidu inspekcije rada koja bi mogla da pokreće prekršajne postupke. Moguće je podneti i krivične prijave protiv odgovornih lica kod poslodavca, a sami zaposleni uvek mogu da pokrenu radni spor.
Na papiru sve funkcioniše. U praksi, malo teže. Svesni su toga i radnici pa nemaju ni motiv da traže svoje prava. I zato nam jedan od bivših radnika Vahalija kaže: „Ko god se žalio, malo ko je nešto dobio. Ako ti se ne sviđa, idi kući i to je to“.
Marija Grbić (VOICE)
Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!
