'Molim te da ne idemo više tamo'
“Motivaciju i želju da progovorim javno o tome šta se desilo mom detetu kada je imao nepune četiri godine dobila sam kada sam pročitala u čet grupi za žene na Fejsbuku pitanje jedne majke koje je glasilo: ‘Moje dete se već drugu godinu jako boji da uđe u stan u kojem živimo, počne da se trese, ne može da spava… Šta mislite da je u pitanju?’. Pomislila sam da se dešava, na žalost, ono što se mom detetu desilo i poželela da što više ljudi sazna da je seksualno nasilje nad decom realnost”.
Tako počinje priču sagovornica Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE) koja je nakon što je prijavila seksualno zlostavljanje svog, sada četvoroipogodišnjeg sina od strane njenih roditelja, i brojnih razgovora sa psihološkinjom i socijalnim radnicama, odlučila da o svom iskustvu progovori u medijima kako bi, kako kaže, edukovala sve one koji imaju sumnju da se tako nešto uopšte dešava. Kako bi “otvorila oči” svima kojima dete govori ili nagoveštava stvari u koje je na prvu loptu teško poverovati. Majka, sagovornica VOICE-a je iz jednog grada u Vojvodini, ali već neko vreme živi u Evropskoj uniji. U posetu rodnom gradu i roditeljima dolazila je sa porodicom tokom praznika i raspusta.
“Bila sam trudna sa drugim detetom, dobila koronu i tada smo bili u gostima kod mojih roditelja. Majka me je nagovorila da dete ostavimo u drugom delu kuće, da sa njima spava, kako bismo se mi odmorili, a ja izlečila. Dete se ujutro probudilo sa umornim očima i mnogo kasnije nego što inače ustaje. Bio je odbojan prema mojoj majci, govorio je ‘ti si kaka’ i bojao se da ostane sekundu sa njom sam. Uveče nije hteo da ide na spavanje i molio je da ostane sa nama. Plakao je, a mi smo ga odbijali zbog kovida, umora… Nismo ni blizu pretpostavljali da mu se nešto loše dešava. Jedno jutro sam ga pitala kako je spavao, a on je rekao ‘probudio sam se i bio sam go’. Pogledala sam u moju mamu, koja je sedela preko puta njega. Ona ga je strogo i prekorno pogledala i govorila ‘NE’. On se uplašio i zaćutao. Kada sam ga ponovo pitala, nije više hteo da priča. Plakao je kada je išao u toalet i žalio se na bol, imao je ogrebotine na intimnim delovima tela, ali sam mislila da je od neodermatitisa koji ima. Tu istu noć sam bila jako nemirna, probudila sam se u panici da se nešto dešava. Otišla sam do sobe u kojoj je spavao i moj tata je iskočio, sav uplašen, iz svoje sobe, blokirao me na vratima i insistirao da idem na spavanje jer sam bolesna, trudna. Ja sam svoju paniku pripisala hormonima, trudnoći, koroni. Moji roditelji su u tom periodu svakodnevno detetu kupovali poklone, slatkiše, tek sam kasnije osvestila da je i to bio način za ‘kupovinu’ ćutnje.”
Vrlo malo tvrdnji o seksualnom zlostavljanju kod dece je lažno
Teško je prihvatiti činjenicu da se seksualno zlostavljanje dešava deci, još teže da su vrlo često zlostavljači osobe iz detetovog bliskog okruženja, objašnjava Jovana Škorić, docentkinja na studijskom programu Socijalni rad na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, angažovana u Centru za nestalu i zlostavljanu decu.
U razgovoru za VOICE objašnjava da se seksualno zlostavljanje uglavnom i događa u bliskom društvenom okruženju dece i adolescenata i u tim slučajevima nekada je vrlo teško doći do odgovarajuće podrške, naročito ako je počinilac seksualnog nasilja neko ko je veoma cenjen od strane roditelja i porodice, ili je to sam roditelj ili staratelj.
„U većini slučajeva zlostavljanja obično postoji odnos poverenja između počinioca i žrtve, a time i mogućnost da će počinilac iskoristiti taj odnos poverenja i potencijalnu zavisnost žrtve. Upravo iz tih razloga ponekad nam može biti teško da poverujemo da je to istina, međutim ukoliko ne reagujemo postoji opasnost od daljeg i dubljeg zlostavljanja i/ili nasilja. Važno je da verujemo deci, zato što su i naučna istraživanja pokazala da je vrlo malo navoda o seksualnom zlostavljanju kod dece lažno.“
Majka, sagovornica VOICE-a, potvrđuje da je proces prihvatanja i suočavanja sa svojim instiktima, sumnjama bio vrlo kompleksan. Kada su se vratili u grad u kojem su živeli dete je bilo agresivno, plašilo se da spava i odlučila je da sve ispriča svojoj psihološkinji.
“Ispričala sam u kontekstu: ‘zamislite kako ludim zbog hormona pa sam pomislila da moja mama uz tatinu podršku seksualno zlostavlja mog dečaka’. Ona mi je nakon nekoliko postavljenih pitanja rekla:’Izvini, ali moram ti reći, to se dešava’. S obzirom na to da ima iskustva u toj oblasti rekla mi je na koji način da razgovaram sa detetom i kako indirektno da ga pitam o svemu što se desilo.”
Majka priča da nije odmah bila spremna za takav razgovor sa detetom. Najpre nije mogla, niti želela da poveruje u to. Sve je, kaže, ignorisala nekoliko nedelja, a zatim je počela da sklapa priču, činjenice, kockice.
“Jedan dan je moj dečak mnogo pričao i ohrabrila sam se da ga pitam kako je spavao kada smo bili kod bake i dede. On je rekao: ‘Dobro, ali znaš mama, ja sam spavao i mislio sam da mi čudovište jede ‘piška’ ali to je bila baka. Rekla je da ima kamen unutra koji mora da izađe’.”
Dete je ispričalo majci tada, ali i kasnije još mnogo detalja koji su uznemirujući i kao takve ih nećemo prenositi u tekstu. Dečak je govorio da je u tim noćima zvao mamu i tatu, ali da ga nisu čuli, zatim da je jednom uspeo da pobegne, ali ga je baka uhvatila i bacila na krevet.
Važno je da verujemo detetu!
Nije uvek lako uočiti seksualno zlostavljanje i nasilje, jer počinioci često preduzimaju različite korake kako bi sakrili svoje postupke, objašnjava Jovana Škorić. Zato je važno da verujemo detetu, čak i kada imamo određene sumnje u verodostojnost. Docentkinja na Socijalnom radu ističe da postoje signali za uzbunu, koje ne bi trebalo ignorisati.
„Pre svega, potrebno je da obratimo pažnju na fizičke znakove kao što su neobjašnjivo krvarenje u predelu genitalija, modrice, krv na posteljini, donjem vešu ili odeći. Pored fizičkih znakova, svakako da je potrebno da obratimo pažnju i na ponašanje deteta. Na primer, ukoliko dete ne želi da ostane samo sa određenim ljudima, plaši se da bude daleko od roditelja/staratelja, ukoliko ima određene regresije u ponašanju. U pitanju su i ponašanja iz određenih faza koje je dete preraslo, kao što su sisanje palca ili mokrenje u krevetu, ali i izbegavanje skidanja odeće pri presvlačenju, kupanju i slično. Naravno, vrlo je važno obratiti pažnju i na emocionalne znakove kao što su promene raspoloženja, povećana agresija, preterana zabrinutost i/ili strah, neobjašnjivi bolovi u stomaku, noćne more ili strah, samopovređivanje, promene navika u ishrani… Potrebno je, dakle, da obratimo pažnju i na sve nagle promene u ponašanju i emocijama kod deteta.“
Deca neretko teško priznaju seksualno zlostavljanje i nasilje, jer osećaju da im porodice (posebno ako je umešan član porodice) neće verovati. Naime, ona se često u tim situacijama osećaju uplašeno, posramljeno, a mogu da dožive i razna druga osećanja. Da svi mi različito reagujemo na određena iskustva i različiti su nam mehanizmi kako se nosimo s određenim situacijama, potvrđuje Jovana Škorić iz Centra za nestalu i zlostavljanu decu.
„Kada dete u ranoj dobi doživi iskustvo seksualnog zlostavljanja i/ili nasilja, ono još uvek nema razvijen kapacitet da shvati šta se dogodilo i najčešće samo ‘popunjava praznine’ kako bi pokušalo da razume zbog čega se nešto desilo. Dete pronalazi jednostavna objašnjenja poput onih: ‘Nešto sam pogrešio-la’, ‘Zaslužio-la sam ovo’, ‘Nisam dostojan-a ljubavi’ i slična. Takođe, deca imaju tendenciju i da se osećaju odgovornim ne samo za to što su bila zlostavljana, nego i za potencijalno nanošenje bola ljudima koje vole kada se zlostavljanje otkrije. Sa druge strane, pored ovih negativnih uverenja, dete može da oseća sram i krivicu jer ih šira društvena zajednica zbog tog čina može odbaciti ili stigmatizovati.“
Nakon prvog razgovora dete je, kaže majka, sve češće imalo volju i potrebu da priča i svaki put je molilo mamu da “tamo ne idu više”. Govorio je kako izgledaju bakine genitalije, a način na koji se igrao bio je drugačiji nego ranije.
“Kod kuće se igrao sa dve lutke tako da je oponašao seksualno nasilje. Noćima se budio, plakao i više nisam imala ni najmanju dilemu šta se desilo. Obratila sam se majci preko poruke i kao odgovor dobila potpuno ignorisanje i prekid komunikacije, što je meni bila još jedna potvrda da se nasilje desilo.”
Docentkinja na Filozofskom fakultetu Jovana Škorić naglašava da kada se majka ili oba roditelja suoče sa činjenicom da je njihovo dete pretrpelo seksulano nasilje dožive širok dijapazon osećanja i reakcija, ali je važno da ostanu pribrani.
„U redu je da budemo zabrinuti, tužni i uznemireni i važno je da znamo da ne postoji jedna ‘prava’ reakcija. Ukoliko imate saznanje ili sumnjate da je dete seksualno zlostavljano važno je da prijavite slučaj i da se usredsredite na stvaranje bezbednog okruženja, bez osuđivanja. Pored prijavljivanja samog slučaja nadležnim organima, važno je da potražimo i profesionalnu podršku. Deca su po prirodi rezilijentna i imaju potencijal da se oporave ukoliko im se na vreme pruži pomoć i podrška. Takođe je potrebno da imamo na umu da se posledice i proces oporavka razlikuju od deteta do deteta, potrebno je da budemo strpljivi, da objasnimo detetu da to nije njegova krivica, da mu omogućimo da se oseća bezbedno i voljeno. Neka deca će biti spremnija da pričaju o zlostavljanju, dok će druga deca to raditi postepeno, tokom različitih faza razvoja.“
Iskustvo sa institucijama
Kada je majka, sagovornica VOICE-a, saznala i osvestila šta se dogodilo njenom detetu zvala je “24h službu za pomoć zlostavljanoj deci” u stranoj državi u kojoj živi. Nije naišla na senzibilisan i podržavajući odgovor.
“Nisu bili od pomoći, rekli su samo da im je žao što se to desilo, ali da ne trošim vreme, da ne prijavljujem policiji jer je on još mali da bi se uvažilo bilo šta što bi rekao, da će morati da da izjavu u policiji, kao odrasli, bez prisustva psihologa, što će biti teško za njega. Posle sam kontaktirala advokata u Srbiji koji mi je rekao da se ne trudim da prijavljujem slučaj u Srbiji jer moji roditelji znaju ljude na pozicijama, imaju novac, pa su šanse minimalne, pogotovo u manjem gradu u kojem oni žive i gde se svi znaju. Savetovao mi je da prijavim policiji evropske države u kojoj sam, jer će možda tako naša policija shvatiti ozbiljnije ceo slučaj.”
Poslušala je savet advokata, otišla je u policiju u zemlji EU u kojoj živi, gde su, kako kaže, bili ljubazni i saosećajni, ali su takođe rekli da ne znaju šta će moći da se urade jer njeni roditelji žive u Srbiji i nemaju nadležnost da ih dovedu na saslušanje. Zatim su ih po proceduri, poslali u Institut za zlostavljanu decu gde je dete pregledano. Vidljivih povreda tada već nije bilo. Nakon toga je dete dalo izjavu u odeljenju Kriminalističke policije za zlostavljanu decu.
“Toliko sam bila negativno iznenađena kako su razgovor sproveli u kriminalističkoj policiji. Dete je moralo da bude samo, bez roditelja, u sobi sa dva policajca i prevodiocem (u slučaju da zatreba), morao je da sedi mirno, dok su ga snimali… Tih dana smo očekivali da nam dođu u posetu suprugovi roditelji i dete je bilo pod tim utiskom i radovalo se. Došlo je pitanje da li bi voleo opet da vidi baku i dedu bez preciziranja koju baku i dedu i on je rekao ‘da’. Tek na kraju ispitivanja je govorio o nekim stvarima koje su mu moji roditelji uradili i pokazao je kako. Policija me je uveravala da će to dobro proći jer je barem ispričao neke stvari koje svedoče u prilog tome da je bio žrtva. Rekli su mi da će poslati video sa saslušanja u tužilaštvo i kod sudije, a zatim će se odlučiti da li se slučaj prebacuje u Srbiju ili ostaje ovde. Međutim, nakon četiri meseca mi je samo stiglo pismo da je slučaj zatvoren zbog nedostatka dokaza. Kako su objasnili, moj sin je još mali da bi se uvažilo to što je meni ispričao.”
Sve se događa u istom, evropskom gradu. Sagovornica VOICE-a je u toj državi, po preporuci, otišla kod socijalnih radnika za zlostavljanu decu koji su, kako kaže, bili izuzetno senzibilisani, podržavajući je, a dali su joj i konkretne savete kako da pomogne svom sinu.
“Tek tada sam se usudila da kažem sinovom pedijatru i pitala za preporuku za dečijeg pshologa. On je divno odreagovao, informisao se o psiholozima specijalizovanim za takve slučajeve, ponudio se da ih pozove. Nažalost, svi psiholozi su prebukirani i sada čekamo.”
Prijavljivanje seksulanog nasilja u Srbiji
Teško je suočiti se sa činjenicom da je dete žrtva, pa neretko prijavljivanje izostaje ili stigne onda kada tragovi povreda ne budu vidljivi. U Srbiji se seksualno zlostavljanje i/ili nasilje može prijaviti najbližoj policijskoj stanici ili pozivom na broj 192, Centru za socijalni rad ili direktno Tužilaštvu. U slučaju da se žrtva prvo javi lekaru, prema protokolu Ministarstva zdravlja, lekar obaveštava policiju i prijavljuje nasilje. Nasilje se može prijaviti lično, telefonom, pismeno, putem pošte ili putem mejla, možete se predstaviti, ali možete to da uradite i anonimno.
Roditelji i deca, pored institucionalne podrške, mogu da zatraže pomoć i podršku i od različitih nacionalnih SOS brojeva, kao što su SOS broj za žene sa iskustvom nasilja 0800-222-003 i Nacionalna dečija linija – savetodavna podrška deci 116111 koja radi 24/7. Pored toga, veliki broj organizacija civilnog društva pruža podršku žrtvama seksualnog nasilja, kaže Jovana Škorić i objašnjava zašto je važno prijaviti nasilje.
„Profesionalci koji rade sa decom koja su doživela iskustvo seksualnog zlostavljanja ili nasilja igraju ključnu ulogu u pružanju pomoći i podrške. Pružaoci navedenih usluga trebalo bi dobro da razumeju etiologiju seksualnog nasilja, traumu i druge koncepte koji su usko povezani sa tim. Pored toga, važna je i verbalna i neverbalna komunikacija, empatija i izgradnja poverenja pružalac usluge – klijent. Sa druge strane, složen sistem krivičnog pravosuđa, veliki broj klijenata, nemotivisanost, nedostatak koordinacije između relevantnih institucija, dovodi do različitih grešaka u postupanju i reagovanju. Pored toga, našem sistemu nedostaju specijalizovani programi za rad sa decom sa iskustvom seksualnog zlostavljanja i/ili nasilja, kao i (pro)aktivnije intervizije i supervizije kod samih stručnjaka kako bi njihov rad bio efikasniji, kvalitetniji i prilagođeniji stvarnim potrebama te grupe dece.“
Majka, sagovornica VOICE-a, kaže da nije imala dilemu u vezi sa prijavljivanjem. Ceo proces prijave i susret sa institucijama u zemlji u kojoj živi ne doživaljava kao isključivo loše iskustvo, iako nije rezultiralo podizanjem optužnice.
“Pozitivno iskustvo je svakako podrška koju sam dobila od glavne policajke koja je zadužena za moj slučaj. Uvek je dostupna i vrlo saosećajna. Doktori na Medicinskom Institutu za zlostavljanu decu su takođe bili divni, zvali su posle da provere kako smo, rekli da im se javimo kada god imamo potrebu za tim. Zatim socijalni radnici su bili od velike pomoći. Međutim, gorak ukus ostaje od načina na koji je sprovedeno ispitivanje mog sina u kriminalističkoj policiji, veoma hladno, bez prisustva psihologa za decu. Loš utisak mi je i prvi savet koji sam dobila od “24h telefonske službe za zlostavljanu decu”. Bili su veoma hladni i obeshrabrili su me u ideji da prijavim policiji jer je dete malo. Razočarana sam i zbog činjenice da su stručni psiholozi u toj državi nedostupni, pa moramo da čekamo na dalju podršku i pomoć, i naravno tužna je činjenica da je slučaj tako jednostavno zatvoren. Najnegativnije iskustvo mi je surova istina da u Srbiji zločini prolaze jer se poznaju ljudi na pozicijama ili je novac taj koji može da zaustavi ceo proces. Nisam se osećala spremnom da sve prijavim u Srbiji.”
Da se seksualno nasilje često ne prijavljuje zbog toga što su zlostavljači osobe na položajima, sa višim statusom i osobe od poverenja, potvrđuje i Jovana Škorić.
„Česte su situacije i kada se slučajevi ne prijavljuju jer postoje neravnomerni odnosi moći u odnosu na žrtvu. Profesionalci na prvoj liniji, kojima je prijavljeno seksualno nasilje ili koji rade sa osobama koje imaju iskustvo nasilja, trebalo bi da pruže prikladne, pravične, nepristrasne i efikasne intervencije. Sve to od njih zahteva profesionalna etika. Nažalost, često ni profesionalci nisu dovoljno senzibilisani, niti edukovani, te prave određene greške u postupanju iz različitih razloga, a sve to može da ima višestruko negativne implikacije po samu žrtvu.“
Reakcija okoline – neverovanje, odbacivanje, ignorisanje
Podršku od okoline u celom procesu sagovornica VOICE-a uglavnom nije dobila. Mnogi su, kaže, najpre pokazali saosećanje, a zatim su prestali da se javljaju.
“Od drugih čujem da neki ne veruju. Jednog komšiju mojih roditelja sam upozorila da pripazi na svoju decu i kada sam od njega počela da dobijam konkretna pitanja gde sam prijavila, kako, ime advokata, šta planiram… bilo mi je jasno da je u kontaktu sa mojim roditeljima. Rodbina je samo zainteresovana šta se dešava sa policijom zbog ‘sramote u porodici’. Dobila sam veliku podršku nekoliko drugova i drugarica, koje mogu da izbrojim prstima jedne ruke, ali što je najvažnije imam podršku mog muža i njegove familije. Najiskreniju reakcija dobila sam od jedne rođake. Rekla je: ‘Ne znam šta da verujem, znam tvoju mamu kao milu, ljubaznu ženu, ali znam i tebe i znam da to ne bi izmislila. Zaista sam zbunjena’.“
Zbunjenost jeste često osećanje u ovim situacijama, ali ono što otežava jeste činjenica da u našem društvu postoje brojne predrasude i stereotipi o seksualnom zlostavljanju i nasilju, kako u kontekstu same osobe koja ima iskustvo nasilja, tako i u kontekstu osobe koja to nasilje čini. Često javnost pokušava da nađe „razlog“ zašto je osoba doživela seksualno zlostavljanje i/ili nasilje, objašnjava Jovana Škorić iz Centra za nestalu i zlostavljanu decu.
„Važno je da društvo zna da se nasilje ni na koji način ne može zaslužiti i da je uvek odgovornost na osobi koja ga čini. Takođe, premda je veći broj muških osoba koje čine seksualno nasilje nad decom u ranom detinjstvu, propust da se žene ne posmatraju kao počinioci može da ima opasne implikacije po samo dete. Opasne mogu da budu i različite generalizacije poput onih da su sve osobe koje su seksualno zlostavljane u detinjstvu nužno zlostavljači u odraslom dobu. Ili, seksualno zlostavljanje i/ili nasilje dešava se isključivo u siromašnim, nestabilnim i/ili disfunkcionalnim porodicama. Naime, sve to mogu da budu faktori rizika (kao i bilo koji drugi), ali ne možemo da govorimo o uzročno-posledičnim vezama.“
Uobičajeni su i kulturni stereotipi, dodaje Jovana Škorić, kao i jake rodne uloge i očekivanja u našem društvu poput očekivanja da muškarac mora da bude jak, da ne plače, ne pokazuje emocije, mora da je dominantan, dok je žena ta koja pokazuje emocije, ona je „slabija“ polovina, seksualizovana, inferiorna u odnosu na muškarca u pogledu moći, statusa i slično.
„To dalje povlači i druge stereotipe, na primer, poput toga da su dečaci manje traumatizovani (ili rezilijentniji) kada se govori o seksualnom zlostavljanju u odnosu na devojčice. Da bismo minimizirali ove i mnoge druge predrasude i stereotipe u društvu, trebalo bi da se usredsredimo na informisanje i edukovanje opšte i stručne javnosti u vezi sa prirodom seksualnog nasilja, rasprostranjenošću, karakteristikama počinilaca i žrtava, kao i faktorima rizika. Samo na taj način možemo da razumemo ovaj fenomen i da uspostavimo odgovarajuće strategije za prevenciju, kao i da obezbedimo adekvatnu podršku osobi ukoliko do seksualnog nasilja dođe.“
Ova majka, naša sagovornica, uspela je da prepozna i reaguje, i cenimo njenu želju i nameru da doprinese informisanju javnosti o ovom fenomenu. Kako kaže, ne napušta je potreba da svojom pričom pomogne da veći broj ljudi shvati i prepozna kada je seksualno nasilje nad decom u porodici realnost.
“Želim da ljudi znaju šta se na žalost dešava, sa nadom da ću pomoći barem jednom detetu. Možda će se na ovaj način neko uplašiti da to i dalje radi, neko će se posle moje priče možda usuditi da govori o tome šta mu se desilo, neko će biti motivisan da sve prijavi policiji… Najvažnije mi je da poručim da je važno da reagujemo na simptome koje dete pokazuje i da čujemo i uvažimo ako dete moli da ne ide kod nekoga jer se boji ili se boji da ostane sam sa nekim, čak i ako je u pitanju član porodice. Nažalost, dešava se i od neke ‘mile’ bakice koja se svima uvek lepo javlja ili je, na primer, fakultetski obrazovana.”
Tamara Srijemac (VOICE, naslovna fotografija: Sanja Knežević/Novinarke protiv nasilja/NPN)
