Moglo bi se reći da će prodajom PKB-a biti stavljena tačka na privatizaciju poljoprivrednih kombinata u Srbiji, što je jedna od najbolnijih tema naše privrede. Kada za 104,5 miliona evra ode i Poljoprivredni kombinat Beograd, imaćemo pred sobom epilog tranzicione drame u kojoj glavni akteri – radnici poljoprivrednih dobara i kombinata bivaju poraženi, dok lovorike kupe biznismeni, koji su se za smešne pare, sve po zakonima ove zemlje i uz podršku vladajućih partija, dokopali 120.000 hektara najboljih oranica i ogromnog bogatstva.
Kao i većina dosadašnjih privatizacija u srpskoj poljoprivredi, i ova prodaja biće zamagljena, skrojena po meri unapred poznatih kupaca. Sve su prilike – ne domaćih. Jer, uslovi su takvi da ih čak ni naši tajkuni, doskorašnji pretedenti na ovaj kombinat, poput Petra Matijevića i Miodraga Kostića, ne ispunjavaju. Naime, država je propisala pravila da novi gazda beogradskog gubitaša mora imati 400 miliona evra prometa za prošlu godinu, dokle naši ne dobacuju.
Elem, ko god da se dočepa poslednjeg kombinata, posrnulog agrarnog giganta, zauvek će ostati gorak ukus nakaradne, dugogodišnje privatizacije u kojoj je poljoprivredna proizvodnje pala barem za trećinu, u kojoj je bez posla ostalo najmanje 100.000 ljudi, u kojoj su stradale hiljade i hiljade porodice radnika, cela sela, stočni fond…
Da je Srbija pravna država, privatizacija u poljoprivredi, kakva je sprovedena u proteklih deceniju i po, nikako ne bi bila moguća. Pošto se Ustav i zakoni ovde nisu poštovali niti se poštuju, a sudovi presuđivali na osnovu političkih i tajkunskih pritisaka, dobili smo to što sada imamo, a upravo je ovakva svojinska transformacija kriva i za propast kombinata i za mahinacije s izdavanjem državne zemlje, i za sve veće nezadovoljstvo paora, i velike nepravde koje se čine i prema poljoprivrednicima i prema selima. Pre privatizacije u Srbiji je bilo 108 poljoprivrednih dobara i 91 kombinat, a gotovo sva dobra i polovina kombinata bila su u Vojvodini. U tom procesu svojinske transformacije poništena je svaka treća prodaja, mnoga su preduzeća potpuno uništena, nekada najuspešnija dopala su šaka svetskim kriminalcima poput Darka Šarića ili onih sitnijeg kalibra poput Mileta Jerkovića, neka su u rukama Arapa, neka pod kapom Matijevića, Kostića, Miškovića…
Nakon svega, ostao je neprodat samo sremskomitrovački “Mitrosrem”, s tim da su pojedini njegovi delovi otišli, te poslednji od velikih – PKB, čija se sudbina sada rešava. Nekadašnje poljoprivredno dobro Pančevački rit 1945. godine počelo je sa 4.787 hektara zemljišta, 479 konja, 51 mazgom, 21 radnim volom, pet magaraca i 430 muznih krava. Iz močvarnog bespuća rodila se moderna industrijska proizvodnja, koja je posedovala oko 23.000 hektara zemljišta u tom delu rita, 30.000 grla stoke. Sutra može doživeti sudbinu Karađorđeva ili Zobnatice, arapskih firmi koje posluju i gazduju srpskim njivama krajnje netransparentno i bez ikakvog interesa za Srbiju.
Udomljavanje partijskih kadrova – siguran put do propasti
Uz ocenu da se ovaj kombinat prodaje po katastrofalno niskoj ceni, agrarni analitičar Đorđe Bugarin u razgovoru za VOICE podseća na njegovu istoriju koja je sve do početka privatizacije u Srbiji, odnosno do 2000. godine, bila primer poljoprivredno-prehrambenoj industriji regiona.
– Deo Pančevačkog rita isušivan je posle Drugog svetskog rata, da bi se na osnovu primarne proizvodnje koja je tada nastala – napravila jaka prehrambena industrija. Ona je, međutim, uglavnom prodata u procesu privatizacije, i PKB je ostao na nivou primarne proizvodnje. Pored udomljavanja partijskih kadrova, čega je bilo i za vladavine demokrata, a i kasnije, postavljalo se pitanje da li je odabir menadžmenta bio pravi. Sve je to kulminiralo stalnim grcanjem u gubicima. Od kada je kao javno preduzeće dospeo u vlasništvo Grada Beograda, gradska skupština se svake godine bavila pokrićem tih gubitaka – kaže Bugarin.
On napominje da PKB koristi znatno više hektara od oko 17.000, koliko je oglašeno za prodaju i pitanje je da li je to društvena svojina ili deo zadružne svojine, koji se nalazi pod imenom društvene, a koja je data kombinatu na korišćenje. Po njemu, PKB nije trebalo prodavati već osmišljeno organizovati tako da bude u funkciji profitnog preduzeća, ali to se, kako kaže, nije dešavalo verovatno zato jer nije imao ko to da uradi ili pak oni koji su za tako nešto bili kadri – nisu bili bliski onima koji komanduju šta će se s tim desiti.
– Moguće je da se namešta teren za arapske investitore i da će to biti praktično njima namenjeno. Početna cena od 104,5 miliona evra svakako ne pokriva ni vrednost poljoprivrednog zemljišta, a dobar deo tih njiva naslanja se na gradsko građevinsko zemljište. Praktično, kupcu će se pazar itekako isplatiti. Deo će ostati da se oslobodi višak radnika i da se preduzeće dovede u funkcionalno stanje – iznosi Bugarin. – Tu je i surčinski deo, oko 7.000 hektara, za šta je ranije bila zainteresovana Al Dahra. To se zemljište naslanja na Savu i može se bez posebnog ulaganja u sisteme za navodnjavanje, otvorenom kanalskom mrežom regulisati nivo podzemnih voda. U svakom slučaju, to je vrlo atraktivno za budućeg vlasnika.
Osvrćući se na ceo proces privatizacije poljoprivrednih preduzeća, on ukazuje na brojne velike greške, između ostalog na to da je zadružna imovina pod imenom društvene svojine prodavana bez razgraničenja. Pritom Zakon o privatizaciji koji je važio u vreme kada je najveći broj kombinata prodat – nije dozvoljavao da zemljište bude predmet prodaje.
– Međutim, tadašnji ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović napisao je mišljenje da poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini koje je iskazano kao imovinska pozicija i procenjeno kao društveni kapital preduzeća – jeste predmet privatizacije. Dakle, on je otvorio vrata prodaji iako je tada u Zakonu o privatizaciji pisalo da prirodna bogatstva i dobra od opšte upotrebe nisu predmet prodaje. Istovremeno, po zakonu o poljoprivrednom zemljištu nije bila dozvoljena prodaja zemljišta – ukazuje Bugarin.
Kako kaže, mnogo je promašenih privatizacija, jer se obrtao prljav novac, a ni u jednoj toj transformaciji nije se tražilo poreklo novca. Rad tih preduzeća uglavnom nije unapređen. Naprotiv, mahom su privatizovana poljoprivredna dobra devastirana, pošto su nove gazde iz njih izvukle dobrano više nego što su uložile, iznosi Bugarin.
Agrarni analitičar Vojislav Stanković takođe se protivi prodaji PKB-a i naglašava da je perspektiva tog preduzeća bila veoma dobra, jer je u zaleđu metropole, ima tradiciju, veliko tržište sa preko dva miliona stanovnika…
– Nažalost, menadžment je dobrim delom doveo PKB u lošu situaciju kada je presekao lanac prerađivačke industrije, koji je bio u sastavu kombinata, i ostavio samo sirovinsku bazu. Početak kraja ovog kombinata vezan je za početak isporuke sirovine po tržišnim cenama – prerađivačkim kapacitetima. Dobar deo tih prerađivačkih kapaciteta, poput Slavije i Imesa je nestao, ostali su jedino Frikom i Imlek, koji su sada u vlasništvu drugih. PKB je imao i svoju banku, a u Grockoj i proizvodnju sokova i hladnjaču, i odatle se snabdevala vojska i tržište cele SFRJ – podseća Stanković.
Po njemu, bilo je načina da se PKB održi, a kako kaže, sada će biti prodat budzašto nekome ko se nikada nije bavio poljoprivredom i koji će ga uništiti, a zemljište će biti pretvoreno u građevinsko. Stanković naglašava da je trebalo sačuvati taj kombinat, a naročito kombinate u Vojvodini. Model je bio da se pretvore u zadružnu svojinu, što bi imalo ekonomskog osnova, kaže on.
Radnici nagrađeni gubitkom akcija
Predsednik PKB Korporacije od 1989. do 2000, dr Vojislav Simanović nije želeo da komentariše najavljenu prodaju kombinata, ali je podsetio na tekst koji je pripremio kao osvrt na raspodelu upravljačkih prava između Grada Beograda i države koja je preuzela vlasničku nadležnost nad ovim preduzećem.
– Sticajem okolnosti PKB nije “privatizovan” po prethodnom modelu, gde je na prodaju ponuđena imovina, kao i sredstva po početnoj ceni od 156 miliona evra, što je polovina procenjene vrednosti stalne imovine (poljoprivredno zemljište, stočni fond, objekti, mehanizacija, oprema). Time bi se ugasila njegova poljoprivredna delatnost i prestala potreba za radnicima, a ostala bi firma pod imenom PKB sa poljoprivrednim zemljištem (oko 4.000 ha) u građevinskom području novoizgrađene saobraćajnice mosta Zemun-Borča i veze sa putem za Pančevo. Sve bi se u krajnjem svelo na prodaju poljoprivrednog zemljišta – naveo je Simanović.
Po njemu, isto tako, ne manje važno, jeste i oslobođenje PKB-a od uprave grada Beograda koja se od 2010. starala, kako se čulo tokom procesa vraćanja upravljanja Republici, da “sačuva PKB kao fabriku jeftine i zdrave hrane”. U tom kontekstu pokazano je nezadovoljstvo što se javna imovina velike vrednosti koja pripada gradu Beogradu – prenosi Republici.
On navodi da je strategija razvoja koju je proglašavala uprava Beograda od 2010 godine – da ’’PKB treba da bude državno preuzeće pod upravom Beograda sa zadatkom da proizvodi meso, mleko, povrće za potrebe Beograda’’ – u najmanju ruku bila pogrešno izabrana perspektiva. Naime, navedeni cilj Beograda je doslovce napisan decembra 1945, kada je Vlada Srbije donela odluku o formiranju Poljoprivrednog dobra Pančevački rit na čijim terenima se razvio PKB, pa proizilazi da je „razvojna šansa vraćanje na početak“. Treba znati i da je PKB samo od transfera tehnologije, znanja i iskustva ostvarivao u svojim uspešnim godinama oko milijardu dolara na ino–tržištu, ukazao je Simanović.
– Drugo, proizvodni cilj da se “sačuva PKB kao fabrika jeftine i zdrave hrane” jeste besmislen napor da se na krupnom posedu, sa velikim organskim sastavom kapitala, industrijskim načinom organizacije i rada, koja traži modernu tehnologiju i skupe inpute – proizvode jeftini proizvodi. Treće, teza o važnosti za prehranu Beograda jednostavno nije održiva, jer to bi značilo svođenje PKB na poljoprivredno gazdinstvo u funkciji snabdevanja grada Beograda. Kao da se porine veliki brod (po proizvodno tehnološkim potencijalima) u malu vodu. Grad treba da bude snabdeven na otvorenom tržištu, a ne da organizuju svoja preduzeće koje će proizvoditi za njega. Četvrto, tu imovinu, može se reći i nacionalni brend PKB, stvarale su generacije zaposlenih. Za svoje stvaralaštvo njih nekoliko hiljada su “nagrađeni” gubitkom bilo kakvog prava na besplatne akcije. Svi koji se utrkuju da prodaju ono što su generacije zaposlenih stvorili, duguju im ispravku te velike nepravdu. Osim toga, organi PKB su pod upravom grada doneli odluku da 5.500 hektara sopstvenog (društvenog ) poljoprivrednog zemljišta stečenog po osnovu kupovine prenesu u vlasništvo države – ukazao je nekadašnji prvi čovek PKB-a.
Upozorio je na evidentnu opasnost da PKB, ako se ne iskoristi prednost državnog vlasništva, i koncept daljeg razvoja kojim se omogućava očuvanje jedinstvene prostorno teritorijalne celine od 22.000 hektara poljoprivrednog zemljišta – jednostavno nestane sa tržišta.
Slađana Gluščević (VOICE)
