Prodavci nacije i ubijanje Vojvodine i Novog Sada

Zašto su nacionalisti i ekstremisti najaktivniji u Vojvodini i zašto strasno pokušavaju da uguše njen građanski duh? Zašto se od svih identiteta Vojvodine bira i promoviše jedino onaj srpski? Da li se u Vojvodini zapravo sistematski, godinama, sprovodi nacionalistički projekat čiji je cilj – obeležavanje teritorije i proterivanje ili uništavanje bilo kakve alternative?

Događaji sa izrazito nacionalističkim predznakom, pre svega srpskim, poput nedavnog parastosa fašisti Dimitriju Ljotiću, nisu nikakva slučajnost niti izolovani incidenti u Novom Sadu, već deo matrice koja se, izraženije ili prikrivenije, u Srbiji sprovodi decenijama, a čija meta je AP Vojvodina, ocenjuju sagovornici VOICE-a. Navode da su deo iste matrice i nekažnjeno divljanje ekstremnih desničara u centru Novog Sada prilikom hapšenja Veselina Šljivančanina, prekid antifašističke tribine, paljenje pekara čiji su vlasnici Albanci i Goranci, cenzura izložbe u Kulturnom centru Novog Sada nakon konsultacija sa sveštenstvom, ali i masovne smene na Radio-televiziji Vojvodine zbog toga što program nije bio dovoljno „državotvoran“.

Direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov za VOICE podseća da se ove godine navršava decenija od pokušaja neonacističkog marša, koji nisu sprečili nadležni organi, već građani svojim samoorganizovanjem i ocenjuje da takav i slični postupci imaju za cilj isticanje stare ideje o Srpskoj Vojvodini.

– Znamo da je sadašnji predsednik Pokrajinske vlade, dok je bio radikal devedesetih godina, nudio manjinama sendvič i autobus, jedan onima koji kraće putuju, a dva sendviča onima koji duže putuju. To je ta ideja i mislim da je ona započeta devedesetih godina kada je i urađen deo etničkog čišćenja Hrvata u Sremu. Dakle, to je sve deo smišljenog plana da se Vojvodina što više posrbi, da se izgubi njeno multietničko i interetničko biće. Ranije je bilo normalno da čovek upražnjava svoje običaje, da govori maternjim jezikom i da se to smatra kao bogatstvo, a ne kao minus – navodi Popov. Podseća da su 2005. godine napadi na pripadnike mađarske nacionalnosti toliko kulminirali da su stigli ukori iz Brisela i Strazbura, te da je formirana i komisija koja se bavila tim slučajevima.

– I onda se videlo da se to namerno radi, zato što su prvo podnošene samo prekršajne, a ne krivične prijave za izazivanje međunacionalne mržnje. A onda, kad to dođe na sud, dosudi se najblaža moguća kazna – podseća Popov. Ocenjuje da je Vojvodina specifična zato što je od Miloševića, pa nadalje, bila tendencija da se što više napravi rez između pripadnika većinskog i manjinskog naroda.

– Sve više me plaši što na ulicama Novog Sada sve manje čujem da Mađari, koji su ovde najbrojnija većina, glasno govore mađarski. Nego, ako i govore, onda govore u pola glasa, da ne bi slučajno doživeli neku neugodnost – kaže on.

Sveta vodica u vodovodu i murali zločinaca

Podsetimo, u Novom Sadu je, u dva navrata, osveštavana voda u vodovodu, što je izavalo podsmeh i van granica zemlje. U Novom Sadu su u nekoliko navrata razbijane pekare, a zabeležen je i ozbiljan napad (u Veterniku) na navijače rukometne reprezentacije Hrvatske. Prethodnih godina kulturom je upravljala ekstremno nacionalistička stranka, koja je srozala nivo kulturnih ustanova. U Novom Sadu pod okriljem noći, nestane mural svetski poznatog autora, a istovremeno niču murali haškim optuženicima, ruskom ambasadoru ili vođi paravojne formacije iz Donbasa. U Novom Sadu je podignut spomenik radikalu, antisemiti i ubici Jaši Tomiću. Gradonačelnik u nekoliko navrata gostima, kao poklon, deli Dušanov zakonik, koji apsolutno nikakve veze nema s Novim Sadom, a gradski stadion nosi ime Karađorđe… Bez obzira je li reč o inicijativama i predlozima koji nisu nikad zaživeli, poput segreagcije devojčica i dečaka u vrtićima, po ugledu na Rusiju, ili utakmice između FK Novi Sad i reprezentacije Luganska, problem je što se takve ideje pojavljuju bez ikakve odgovornosti, materijalne ili krivične, za one koji ih predlažu. I što su se odgovorni za nasilje, mahom, provukli nekažnjeno.

Unosna prodaja nacije

Prof. dr Duško Radosavljević za VOICE navodi da se od prodaje nacije ovde jako dobro živi decenijama, ističući da Srbi čine oko 70 odsto građana AP Vojvodine, te da nema govora o njihovoj ugroženosti.

– Ali uvek će se pojaviti neki „mrsomud“ koji će objasniti da je ugrožena ćirilica, da smo ugroženi zato što manjine imaju pravo na obrazovanje na svom jeziku, svoje novine i pozorište – ističe Radosavljević. Podseća da je tu reč o pojavnim oblicima dobro orgnizovane politike koja je u Novom Sadu vladala 90-ih godina, pa u periodu od 2004. do 2008. godine i ponovo od 2012. Kako kaže, Srpska napredna stranka i koalicioni partneri vrše jedan oblik revolucionarnog delovanja u celoj Srbiji, uz metode koje su ponegde suptilne, a ponegde grube.

– U Novom Sadu i Vojvodini su otvoreno grube. Nije slučajno što u Novom Sadu, gradu multikulturalne i multikonfesionalne prošlosti, ali i sadašnjosti i budućnosti, počnete da forsirate jedno pismo ili jednu kulturnu politiku. Hoćete da budete Evropska prestonica kulture, a da ne date prostora za rad kulturnim udruženjima, nevladinim organizacijama, udruženjima građana, ekspertskim grupama. Zbog toga se postavlja pitanje da li mi želimo da Novi Sad bude evropska prestonica srpske kulture ili želimo da bude prestonica evropskog i multikulturalnog obrasca – rekao je Radosavljević.

Srbija živi na mitovima

Političarima u Srbiji smeta i tolerancija u Vojvodini zato što zvaničan obrazac srpske politike ne može da shvati Vojvodinu, pošto živi u svojim mitovima, kaže prof. dr Duško Radosavljević.
– Srpski nacionalisti bi lakše preboleli da su izgubili Vojvodinu nego Kosovo, jer mitom o Kosovu se hrane, a ovo ih nervira – kaže on. Dodaje da je stepen naplaćenosti javnih prihoda u Vojvodini preko 90 odsto, što pokazuje da ovde postoji ideja pravne države koja se poštuje, dok u Srbiji važi „ajde da se dogovorimo da li je sedam posto sedam posto“.

Koji identitet biraš i zašto?

Radosavljević smatra da iza svega stoji pokušaj svođenja AP Vojvodine na srpski politički entitet.

– AP Vojvodina jeste srpski politički entitet. Ali ona je i panonski politički entitet i srednjeevropski entitet i jugosleovenski entitet i evropski entitet. Ako naglašavate samo jedan od ovih vojvođanskih identiteta, to nije ni slučajno niti je splet okolnosti. Kad god je u Vojvodini jedan narod bio dominantniji od ostalih, bilo je problema. To niko neće da vidi, pošto želi da nametne obrazac monoetničke strukture Republike Srbije – ističe on.

Istoričar Milivoj Bešlin ističe da ni Novi Sad ni Vojvodina nemaju samo jednu istoriju, istoriju suživota i multinacionalnih perspektiva i podseća da je Vojvodina u XIX veku bila kolevka srpskog nacionalizma, a u XIX i XX veku mesto krvavih srpsko-mađarskih ratova.

– Vojvodina je u toku Drugog svetskog rata mesto Holokausta i strašnih zločina, a nakon rata – etničkog čišćenja Nemaca. Nije ovde istorija ni slavna, ni zlatna ni jednoznačna. Samo je pitanje šta iz te multiperspektivnosti želite da uzimate kao pozitivan primer, a šta stigmatizujete. I srpska, nacionalistička Vojvodina je ovdašnja tradicija i nadnacionalna ideja autonomne Vojvodine je ovdašnja tradicija – navodi on.

Vrlo brzo nakon upodobljavanja gradske vlasti 2012. godine doneta je odluka o uvođenju ćirilice u gradske atobuse, dok je nakon preuzimanja pokrajinske vlasti od strane SNS-a, ubrzo došlo do usvajanja „tradicionalnih“, srpskih simbola, AP Vojvodine. Bešlin ocenjuje da su obe poruke upućene nacionalistički orijentisanom biračkom telu te stranke.

– Više puta sam pisao: tzv. tradicionalni simboli su običan istorijski falsifikat. Jeftini nacionalistički populizam, da bi se prikrila pljačka i užasno siromašenje Vojvodine – dodaje on. Priču o ugroženosti Srba u APV ocenjuje besmislenom i glupom manipulacijom sa „opasnim nacišovinističkim sadržajem“ a kritikuje i potenciranje naziva „severna srpska pokrajina“. – Kada su Kosovo počeli da zovu južnom srpskom pokrajinom, ubrzo je prestalo to da bude. Ništa nacionalisti nikad ne nauče iz istorije. Njih ta iracionalna ideologija zla i mržnje sprečava da racionalno misle i o prošlosti i o sadašnjosti – kaže Bešlin.

Nezavisna scena marginalizovana – fašizacija i siromašenje društva

Branka Ćurčić, iz Grupe za konceptualnu politiku, za VOICE upozorava da je nacionalizam prisutan u kulturi dok je, istovremeno, vaninstitucionalna kultura u Novom Sad skrajnuta.
– Sa ovom vlašću kakvu sada imamo, mislim da nacionalistička kultura jeste potencirana i da to znači, u neku ruku, i fašizaciju društva u spletu sa njegovim osiromašenjem – ocenjuje ona.
Dodaje da su kulturni akteri u gradu godinama u lošem položaju, a da je to stanje kulminiralo prošlogodišnjim konkursom na kojem alternativna kulturna scena nije dobila ni dinara.
– Centar za nove medije kuda.org, i još neke organizacije, u ovom trenutku sprovode evropski projekat, koji se finansira u okviru programa Evropske komisije Kreativna Evropa, i takav jedan projekat nije prošao konkurs u gradu – ističe Ćurčić. Nakon toga, akteri nezavisne kulturne scene su se pobunili, a posle rebalansa budžeta na jesen, grad je organizovao još jedan konkurs iz oblasti kulture i tu je nezavisnoj sceni dodeljeno nešto sredstava.
Međutim, na ovogodišnjem konkursu gradske uprave za kulturu, prema njenim rečima, opet je „prošlo svašta“. Kako kaže, odlična ilustracija odnosa prema kulturi je to što je pod okriljem noći, u centru grada, prekrečen mural „The Only Truth“ francuskog umetnika Remeda, a da ni tri meseca kasnije, pored obećanja gradskih vlasti, nije poznat počinilac.
– Na sajtu Fondacije „Novi Sad 2021“ vidi se da se radi na muralizaciji grada. Okupljaju se street artisti i umetnici koji se bave grafitima i kreće se sa nekim novim lokacijama. Ali i dalje ovo pitanje ostaje nerešeno. To je ta stalna igra nerešavanja problema i nesuočavanja vlasti, kada je kultura i njena uprava u pitanju, sa problemima, građanima i kulturnim akterima – kaže ona.

„Rasrbljena“ kultura pokrajine

Nedugo nakon imenovanja, pokrajinski sekretar za kulturu Miroslav Štatkić, u intervjuu za Dnevnik, najavljuje reafirmaciju srpskog kulturnog identiteta u Vojvodini, navodeći da je on godinama najviše zanemarivan. Radosavljević navodi da je iz Štatkićeve biografije, nakon što je ušao u SNS vladu APV, volšebno nestao podatak da je bio dopisni član Vojvođanske akademije nauka i umetnosti.

– To što on sakriva, govori o njemu lično. Ali stvari koje on izjavljuje govore i o politici koju sprovodi. Organizovano i kulturno društvo, posebno ljudi koji žive u Vojvodini, moraju da reaguju na kapilarne pojave fašizma. Ovo je bila kapilarna pojava fašizma, kad vi dođete i kažete da dugo godina tolerišemo rasrbljavanje kulture u Vojvodini – ističe Radosavljević. Kaže da su branioci srpske nacije u jednom ipak u pravu – srpska nacija u Srbiji je ugrožena, ali nedostatkom kulturnih institucija i lošim stanjem u prosveti, za šta su, po njegovom mišljenju, odgovorne sve dosadašnje vlasti. Dodaje i da je otkazivanje koncerata ili sala za tribine neofašizam, a ne nevaspitanje.

– Ne dozvoliti čoveku da iskaže svoje mišljenje je početak fašizma. Gde gore knjige, goreće i ljudi. Gde nemate salu za tribine, nećete imati salu više nizašta. Moramo srediti prostor javne slobode. Tu su mediji nezaoblazni, ali i kritički intelektualci, nezavisni eksperti… Srbija ima jako malo pismenih i visoko obrazovanih ljudi. Svaki čovek koji je završio neku školu mora biti prosvetitelj, učitelj u svojoj sredini – zaključuje Radosavljević.

Dalibor Stupar (VOICE)
Naslovna fotografija: pixabay.com (danilography)