Proces rehabilitacije haških osuđenika i sveprisutna glorifikaciju ratnih zločina najveći je problem, kamen spoticanja procesa pomirenja u regionu, kako u Hrvatskoj, koja je članica Evropske unije, tako i u Bosni i Hercegovini i Srbiji, upozoravaju sagovornici VOICE. Taj proces je moguć jer, kako navode, ni u jednoj od tih zemalja nije zabranjeno da osuđenici za ratne zločine učestvuju u javnom i političkom životu.
Komentarišući takvu situaciju, član najužeg tima glavnog tužioca Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove Serža Bramerca Aleksandar Kontić za VOICE ističe da je veliki problem to što nadležne institucije, očigledno, ne pružaju neophodnu podršku u borbi protiv revizije bliske prošlosti. Zbog toga, kaže, ne vidi drugo rešenje do promene takvog odnosa pojavom novih snaga.
– Ne kažem da je sve što je Tribunal doneo, svaka odluka – tačna, ispravna. Ali kao što se poštuju sudske odluke svuda u svetu, red je da se i ove odluke poštuju. Ideal bi bio da se o presudama Tribunala govori na časovima istorije u Srbiji, BiH i Hrvatskoj. Za sada toga nema – ističe Kontić.
Programski direktor Inicijative mladih za ljudska prava Hrvatska Nikola Puharić za VOICE kaže da je utvrđivanje činjenica samo prvi korak na putu prema pomirenju i suočavanju s prošlošću.
– Važno je da sva naša društva prihvate ono što su utvrdili međunarodni i nacionalni sudovi, istraživanja organizacija civilnog društva poput Fonda za humanitarno pravo ili Documente, pa i one činjenice koje će utvrditi REKOM. Važno je da se kao društva ponašamo odgovorno u skladu s onim što je utvrđeno, umesto da relativizujemo zločine ili rehabilitujemo one koji su ih počinili – rekao je Puharić.
Srbija se ruga žrtvama
Koordinatorka Pravnog tima Fonda za humanitarno pravo (FHP) Ivana Žanić za VOICE podseća da je u regionu još uvek važeći narativ onaj koji kaže da je Haški tribunal antisrpski, odnosno antihrvatski, u zavisnosti od toga ko i iz kog ugla posmatra. Upozorava da je u Srbiji evidentan nedostatak političke volje u prihvatanju sudski utvrđenih činjenica o tome šta se desilo tokom ratova na Balkanu tokom devedesetih godina.
– Jako je važno da se pomirenje formira na onom što je sud utvrdio. Kada budemo želeli da se suočimo, taj temelj mora da postoji. Videćemo da li će u budućnosti takva volja postojati, međutim, ovo što je sada na snazi jeste – narativ da su Srbi žrtve i da su zločini proistekli iz toga što je neko drugi prvi započeo tu seriju zločina nad Srbima. Nove generacije odrastaju na tome, što svakako nije dobro, to itekako može da posluži kao uvod za neke buduće nesuglasice ili, ne daj bože, neke buduće sukobe – kaže Žanić.
Podseća da je predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj i dalje narodni poslanik, iako je u aprilu osuđen za deportacije i progon civila iz Hrtkovaca, ocenivši da se time Srbija ruga žrtvama.
Lakoća relativizacije
Podsetimo, u proteklom periodu haški osuđenik Vladimir Lazarević održao je predavanje na Vojnoj akademiji, vladajuća Srpska napredna stranka organizovala je nekoliko promocija knjige Veselina Šljivančanina, dok je Nikola Šainović postao visoki funkcioner SPS. Čak je i selektor fudbalske reprezentacije Srbije Mladen Krstajić poraz od Švajcarske povezao s Hagom.
– Nažalost, samo Srbi su izgleda osuđeni na selektivnu pravdu, nekad prokleti Hag a danas u fudbalu VAR… – napisao je Krstajić na svom Instagram profilu.
Ni Hrvatska ne zaostaje za Srbijom, pa se tako u Saboru nalazi Branimir Glavaš, kojem se ponovo sudi za ratni zločin, nakon što mu je Ustavni sud Hrvatske poništio prethodne presude. Univerzitet u Zagrebu dodelio je u maju počasni doktorat hrvatskom članu predsedništva BiH Draganu Čoviću, uprkos protestima i podsećanjima da je Čović za vreme bošnjačko-hrvatskog rata, u fabrici kojom je upravljao, koristio zatvorenike logora kao robove. Dodajmo i da Hrvatsko novinarsko društvo ovogodišnju nagradu dodelilo novinarki Nove TV Ivani Petrović, što je izazvalo revolt, pa su brojni raniji dobitnici nagradu demonstrativno vratili, uz obrazloženje da je ona dodeljena osobi koja je ratni huškač.
Puharić kaže da se u Hrvatskoj ratni zločini rehabilituju tako što, između ostalog, visoki državni funkcioneri često pozitivno govore o pojedinim osuđenicima, relativizuju njihovu krivicu i na druge načine je pravdaju. Podseća da više bosansko-hercegovačkih Hrvata osuđenih pred Tribunalom i danas nose neka od najviših državnih odlikovanja, a da se predsednica Kolinda Grabar-Kitarović oglušuje o upozorenje Inicijative da im ta odlikovanja oduzme.
– Predsednica je na svoju inauguraciju, između ostalih, pozvala i Tomislava Merčepa, protiv koga se u to vreme vodio sudski postupak za ratne zločine, a koji je kasnije i pravnosnažno osuđen. Predsednica se, uprkos pravnosnažnoj presudi, nikada nije javno ogradila od Merčepa. Osim toga, vršila je pritisak na Žalbeno veće Haškog tribunala pre pravnosnažne presude u predmetu Prlić i drugi, izjavivši da se nada presudi koja je pravedna, a to može biti jedino oslobađajuća presuda – kaže Puharić.
Navodi da je, nakon samoubistva Slobodana Praljka prilikom izricanja presude u Hagu, za njega u Zagrebu održana komemoracija kojoj je prisustvovalo nekoliko ministara aktuelne vlade.
– Podsećam i na slučaj bivšeg ministra zdravstva Andrije Hebranga koji je 2016. izjavio da je za njega Dario Kordić nevin. Kordić je u Hagu pravnosnažno osuđen na 25 godina zatvora zbog zločina u Ahmićima u BiH. Tada smo protiv Hebranga podneli krivičnu prijavu za kršenje člana 325 Krivičnog zakona, odnosno za poricanje ili umanjivanje krivičnog dela ratnog zločina. Naravno, bez rezultata – kaže Puharić.
Zakonska regulativa osnovni problem
Aleksandar Kontić upozorava da se osuđenici za ratne zločine, u skladu sa izbornim zakonom u Bosni i Hercegovini, bez ikakvih problema mogu kandidovati i biti birani na javne funkcije.
– Jedan od osuđenih iz predmeta Bosanski Šamac, mislim da je to bio Simo Zarić, bio je kandidat za načelnika opštine Bosanski Šamac nakon što se vratio sa odsluženja svoje zatvorske kazne. Međutim, to je problem sa zakonskim propisima, kojima to nije regulisano u BiH, tako da u registru sudskih presuda u BiH vi nemate upisane presude koje su bile pred Tribunalom. To je sada jedna od stvari kojima Mehanizam pokušava nešto da uradi – kaže Kontić.
Svi podržali Tribunal
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (Haški tribunal) utemeljen je 25. maja 1993. godine, usvajanjem Rezolucije 827 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Za je glasalo svih 15 članova, niko nije glasao protiv ni bio uzdržan. Nešto ranije, o potrebi osnivanja tog suda pozitivno su se izjasnili ambasadori SAD i Ruske federacije pri UN Madlen Olbrajt i Sergej Lavrov.
Puharić ističe da Zakon o izboru zastupnika u Hrvatski sabor sprečava da kandidati za poslanike budu osobe pravnosnažno osuđene na bezuslovnu kaznu zatvora u trajanju dužem od šest meseci, što uključuje i ratne zločine, ali pod uslovom da se u trenutku stupanja na snagu Odluke o raspisivanju izbora izrečena kazna izvršava ili tek predstoji njeno izvršenje.
– Slična odredba postoji u Zakonu o izboru članova u Evropski parlament iz Republike Hrvatske i u Zakonu o lokalnim izborima, koja sprečava kandidaturu za člana lokalnog predstavničkog tela pravosnažno osuđenim na kazne zatvora od najmanje šest meseci. Ove odredbe bile su uvedene u zakone između ostalog i zbog snažnog zalaganja organizacija civilnog društva. A dok te odredbe nisu bile deo zakona, Branimir Glavaš je bio kandidat na izborima za parlament, iako je imao osuđujuću pravosnažnu presudu za ratne zločine – navodi Puharić.
Ivana Žanić upozorava da je za kandidaturu u Srbiji neophodan uslov samo to da je neko njen državljanin, da je punoletan i poslovno sposoban, dok je za rad u javnoj službi neophodan dokaz da niste osuđivani.
– To je jedan paradoks pravnog sistema Srbije da nastavnici u školama ili lekari to moraju da dostave, a da osoba koja će da nas predstavlja u parlamentu, bude narodni poslanik, takav uslov nema – kaže Žanić. Strahuje da bi zato nakon nekih narednih izbora u skupštini mogao da se nađe i „drim-tim“ Šainović-Šešelj-Šljivančanin.
– To će da se desi, jer zakon je takav. A mi i dalje nemamo izgrađenu tu moralnu odgovornost da neko ko je osuđen za tako teška dela kao što su ubistva, silovanja, proterivanja i deportacije, bude odstranjen sa javnih funkcija i da mu se onemogući da vrši takve funkcije u budućnosti – upozorava Žanić.
Evropa za REKOM
Neophodnost utvrđivanja činjenica o stradanjima i utvrđivanje konačnog broja svih žrtava ozbiljan je korak na putu suočavanja sa prošlošću u regionu, slažu se naši sagovornici. Kontić kaže da je porazno što političke strukture ni u jednoj zemlji bivše SFRJ ne vode računa o žrtvama.
– Mislim da se žrtve nalaze kao neka zasebna grupa, u nekom limbu. Kada se o tome govori, svi će reći da podržavaju žrtve. Međutim, ako izbrišete taj površinski sloj, videćete da su žrtve u stvari same za sebe. To je jedna tužna činjenica – rekao je Kontić.
Očekivanja su da tu situaciju, donekle, može da promeni osnivanje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava počinjenim na teritoriji nekadašnje SFRJ (REKOM). Stav Evropske komisije, saopšten pre desetak dana u sklopu nove Strategije za Zapadni Balkan, je da sa procedurama za osnivanje REKOM-a treba početi što pre. Kako su preneli mediji, to predstavlja jasan signal da je pomirenje visoko među prioritetima EU u odnosu na region i da će se posebno insistirati na regionalnom utvrđivanju činjenica o prošlosti.
Šta je REKOM
REKOM je Regionalna komisija za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava počinjenim na teritoriji nekadašnje SFRJ od 1. januara 1991. do 31. decembra 2001. godine, za čije se osnivanje zalaže Inicijativa REKOM. Osnivanje međuvladine komisije REKOM je podržalo oko 580.000 građana širom regiona, a očekuje se da će na predstojećem Samitu u Londonu u okviru Berlinskog procesa, Deklaraciju o osnivanju REKOM-a potpisati premijeri Srbije, Kosova, Makedonije i Crne Gore.
– Regionalna saradnja, dobrosusedski odnosi i pomirenje ne mogu se nametnuti spolja. Lideri regiona moraju da preuzmu puno vlasništvo (nad procesom pomirenja) i da vode primerom. Moraju izbegavati i osuditi sve izjave ili akcije koje bi podsticale međuetničke tenzije i moraju se aktivno suprotstavljati nacionalističkim narativima – ocenjuje se u Strategiji EK.
Nikola Puharić podseća da su inicijativu za uspostavu komisije za sada podržali predsednici Srbije, Makedonije, Crne Gore, Kosova i bošnjački član predsedništva BIH, ali da je za ostvarenje njenih ciljeva potrebna šira politička podrška u regionu.
– Tu prvenstveno mislim na podršku od strane Republike Hrvatske, koja za sada izostaje. Hrvatska mora imati u vidu činjenice koje su utvrdili Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu, sudovi u Hrvatskoj i regionu, kao i rezultate istraživanja organizacija civilnog društva. Nema nijednog razloga da žrtve rata u Hrvatskoj ne dobiju regionalno priznanje – ističe Puharić.
Inače, formiranje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava počinjenih na teritoriji nekadašnje SFRJ od 1991. do 2001. godine, podržala je i Vlada Crne Gore, u skladu sa ranijom najavom njenog predsednika Duška Markovića.
Dalibor Stupar (VOICE)
