Rođendan NDNV-a: Trideset godina drugačiji

NDNV će u petak, 31. januara, svečano obeležiti svoj 30. rođendan i tako podsetiti da je organizacija osnovana i registrovana 17. januara 1990. godine, na inicijativu grupe uglednih vojvođanskih novinara i predstavlja najstarije nezavisno udruženje novinara na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Prema rečima jednog od osnivača društva, uglednog novosadskog advokata Slobodana Beljanskog, ideja se rodila u decembra 1989. godine. „Bilo je tu najuglednijih novinara iz Vojvodine u to vreme. Sticajem okolnosti, iako nisam novinar, ja sam se pridružio jer sam u to vreme pisao za novine. Mi smo 29. decembra održali sastanak i doneli odluku o osnivanju NDNV-a“, kaže Beljanski. Trebalo je doneti statut, trebalo je održati osnivaču skupštinu i to je onda učinjeno u januaru 1990. u sali Srpskog narodnog pozorišta. Zanimljivo je da je velika sala SNP-a za tu priliku zakupljena sredstvima prikupljenim među novinarima-osnivačima, kada je novoformiranoj organizaciji pristupilo 270 novinara. „Bilo je jasno svima, osim onima koji su plovili na tom talasu, da se priprema veliko zlo. To je bilo doba eskalacije ekstremizma, nacionalne mržnje, oružanih pretnji i ratne propagande i trebalo je pružiti otpor“, smatra Beljanski.

Prema rečima bivšeg predsednika NDNV-a Dimitrija Boarova, među novinarima koji su osnovali NDNV prevladao je osećaj da se mora stvoriti organizacija koja će početi da pruža otpor cunamiju jednog ratobornog nacionalizma na čelu sa Slobodanom Miloševićem. „Smatram da su se tu spojila dva ključna momenta. Prvi – da su novinari shvatili kuda Miloševićev režim vodi sve nas, a posebno nas u Vojvodini. I drugi da je postojala jedna nada, pošto se stari komunistrički sistem urušavao, da se taj sistem neće brzo pretvoriti u nešto slično i da će se prostor slobode otvoriti za slobodno novinarsko delovanje“, navodi Boarov.

Za Željka Bodrožića iz Kikinde, aktuelnog predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije, koje je osnovano 1994. godine, najviše zahvaljujući inicijativi NDNV-a, bilo je veoma važno u to vreme se boriti protiv eskalacije nacionalizma i potonjih građanskih ratova na prostoru Jugoslavije. „Kada je sve oko nas bilo naoružano i kada su ti isti ljudi išli u Bosnu i Hrvatsku na ratni vikend, pa se onda vraćali u naše veće ili manje gradove, biti protiv toga bilo je veoma značajno, a NDNV je u tom segmentu imao veliku ulogu“, ocenjuje Bodrožić.

Jedna od novinarki koja je od prvih dana u NDNV-u je i Žužana Serenčeš. Njen je osećaj da je prilikom osnivanja bilo više entuzijazma i poleta među kolegama nego što je to slučaj danas. „Čini mi se da je tada, bez obzira na užasno strašna i teška vremena koja su dolazila, bilo više poleta i nade u otporu. Kao da sada manjka u širokom smislu tog poleta i nade. Kao da smo prihvatili da se teško iz tog blata izvlačimo“, poručuje Serenčeš.

Osnovni ciljevi udruživanja ustanovljeni pre tri decenije identični su i danas: borba za slobodu medija i otklanjanje političkih uticaja, te izgradnja i negovanje profesionalnog, objektivnog i kvalitetnog informisanja i zalaganje za unapređenje materijalnog i socijalnog statusa novinara. Pored toga, već 30 godina NDNV se dosledno zalaže za zaštitu prava i slobode svih onih koji su bili izloženi represiji, diskriminiciji i različiitm oblicima nasilja zbog kritičkog odnosa prema donosiocima odluka.

Sa tim je saglasan i aktuelni predsednik NDNV-a Norbert Šinković, za koga su ključne stvari svih 30 godina  profesionalnost, zaštita integriteta i časti profesije i sloboda izražavanja. „Volim da kažem da je NDNV zapravo svojevrsna institucija, jer mali je broj organizacija koja u Srbiji i regionu traju toliko dugo kao NDNV. Za mene je ovo više izazov, pre svega zato što morate da se držite tog vrednosnog kursa koji je zadat pre 30 godina“, ocenjuje Šinković. NDNV je spasao čast profesije u Vojvodini NDNV je, dakle, osnovan u periodu kada je počelo rastakanje Jugoslavije praćeno krvavim ratovima, u kojem su brojni ovdašnji mediji i novinari odigrali sramnu ulogu ratnih huškača. NDNV je i tada, kao što je to, nažalost i danas, bio prilično usamljeno ostrvo koje je ukazivalo na medijsku varvarizaciju ovdašnjeg prostora i borilo se protiv nje. Tih devedestih godina prošlog veka članovi NDNV-a svakodnevno su iz tadašnjih prostorija udruženja u Zmaj Jovinoj ulici Novosađanima, uz pomoć razglasa, čitali vesti koje nisu smele biti objavljivane u medijima. Akcija se zvala Prozor, a često se dešavalo da se ispod prozora NDNV-a okupi i po nekoliko hiljada građana. Bio je to istovremeno i kolektivni protest protiv rata i neistinitog informisanja.

Prema rečima Dimitrija Boarova, Prozor je bio jedna manifestacija otpora u vreme kada su se lažovi borili za istinu. „Glavni slogan te Miloševićeve agresivne politike je bio širenje istine, a širili su istinu najveći lažovi. Tako da je bilo neophodno da pokušamo, da na neki način, ljudima kažemo šta su prave vesti, a ne ove propagandne vesti“, navodi Boarov. Prema oceni Slobodana Beljanskog, koji se sa velikim brojem istomišljenika okupljao u to vreme u prostorijama u Zmaj Jovinoj, njihova uloga bila je veoma važna. „Došlo je do rata, došlo je do ratnih zločina i medijskog, da tako kažem, mraka. Međutim, nije naša uloga bila beznačajna, jer mi smo spasli čast profesije“, smatra on i dodaje da je osim Prozora, NDNV počelo da izdaje list Nezavisni, a članstvo je sarađivalo i u listovima koji su tada još bili slobodni.

NDNV je počeo da izdaje Nezavisni 1992. godine –  list izrazito građanske, antinacionalističke i antiratne orijentacije. Nažalost, zbog nedostatka materijalnih sredstava, Nezavisni je ugašen 2002. Jedan od slobodnih listova koji je izlazio u vreme građanskih ratova i velikih mobilizacija na teritoriji Vojvodine bile su Kikindske. Osnivač ovog lokalnog nedeljnika Željko Bodrožić priseća se kako su novinari NDNV-a pomagali taj list na svaki način. „Jako je bilo bitno što je u početku devedesetih, kada su i Kikindske počele, društvo izdavalo Nezavisni. To je bilo jako korisno zato što smo se bavili štampom i preživljavali smo iste probleme i iste muke“, kaže Bodrožić.

Iako je Nezavisni imao vrlo oskudna materijalna sredstva zbog čega se dešavalo da poneki broj ne izađe iz štampe, Dimitrije Boarov ukazuje da to nije bila smetnja da za ovaj nedeljnik pišu najbolji novinari Vojvodine u to vreme. „Oni su mahom potekli na Radio-televiziji Vojvodina i Dnevniku, ali su najureni sa posla. Tako da je Nezavisni često bio vrlo kvalitetan nedeljnik“, ocenjuje Boarov. Za Nezavisni je pisao i Teofil Pančić kome je, kako kaže, uvek bilo zadovoljstvo što je u dobrom društvu i što je uvek osećao da tu pripada. „Ono na čemu sam ja uvek insistirao kroz svoje tekstove je da se Vojvodina ne može svesti na pitanje: „Di su naši novci?“ Vojvodina je mnogo više od ekonomskog pitanja. Ona je političko pitanje, ona je kulturno pitanje, identitetsko pitanje, ona je pitanje specifičnog osećanja, drugačijeg načina života koji mora da ima jednu svoju političku artikulaciju“, smatra Pančić.

Priseća se da je za Nezavisni počeo da piše „tamo negde od 1994. godine“, tako da je portal Autonomija za njega prirodni kontinuitet onoga što je devedesetih bio Nezavisni. „Na čast je medijima koji su radili pod kapom NDNV-a, je li to juče Nezavisni ili je to danas Autonomija, što su zapravo kroz sve ove godine i decenije tu liniju stalno gurali“, ocenjuje Pančić. Žestoki kritičari svagdašnje vlasti U NDNV-u se ponose svojim trodecensijskim radom, jer im je u fokusu bio javni interes, odnosno istinito i pravovremeno izveštavanje građana o bitnim odlukama i događajima, te analitički pristup društvenim fenomenima. Udruženje danas uređuje informativni internetski sajt Autonomija, sajt Autonomija na mađarskom jeziku, kao i portal Vojvođanski istraživačko-analitički centar (VOICE).

Prema rečima glavne urednice portala Autonomija Branke Dragović Savić, Autonomija je svih 13 godina koliko postoji prostor slobode. „To je prostor otvoren za različite autore, pre svega za autore koji više nemaju prostora da objavljuju negde drugde ili imaju sve manje takvog prostora. Portal Autnomija je važan ne samo što je on, mogu slobodno da kažem, jedini slobodan medij u Vojvodini, a i šire. To je jedini medij zajednice koji ima veću pokrivenost, a već je postao i regionalno prepoznatljiv medij“, tvrdi Dragović Savić.

Urednik portala Autonomija na mađarskom jeziku jeziku Čaba Presburger navodi da je osnovni cilj ljudi koji rade na portalu od 2015. godine da budu žestoki kritičari svagdašnje vlasti. „Smatramo i smatrali smo i tada da je kritika prema svemu kao svojevrno đubrivo. Dakle, bez kritike nema napretka u društvu, a bez đubriva nema dobrog roda“, ocenjuje Presburger.

Portal VOICE ima zapaženu ulogu zvog svoje uređivačke orijentacije i uz još svega nekoliko internetskih portala u Srbiji danas čini okosnicu istraživačkog novinarstva u Srbiji. Nekoliko novinara VOICE-a već je dobila prestižne nagrade za istraživačke tekstove koje su objavljivali na portalu VOICE, a nekima od njih istraživački tekstovi pomogli su i da profesionalno napreduju. Fenomen VOICE-a u jednoj rečenici opisao je glavni urednik portala Dinko Gruhonjić: „Mislim da je nagluplje na svetu što možete uraditi ako se bavite medijima da ignorišete potrebe publike“.

Za Željka Bodrožića portal VOICE predstavlja novi kvalitet, naročito zbog toga što je veliki broj mladih ljudi dobio šansu da se ozbiljno bavi svojim poslom. „Veoma je značajno i što je velika pažnja data malim sredinama u Vojvodini, tako da se sa istraživačkim tekstovima pokriva i moja Kikinda, i Bečej, i Sombor, i svi ostali gradovi i varošice po Vojvodini. To doprinosi probijanju i sklanjanju ovog medijskog mraka koji nas je zahvatio od kada su ‘naprednjaci’ na vlasti“, ocenjuje Bodrožić.

Novinar N1 Mladen Savatović smatra da je VOICE za njega bio velika prilika, kao platforma na kojoj je mogao da uči ali i da primeni ono znanje koje je stekao na fakultetu. „Na VOICE-u sam mogao da pronađem razliku između kurikuluma na studijama i tome kako zapravo funkcioniše novinarstvo na terenu i u stvarnom svetu. Svakako je serijal tekstova o Promenadi bio katapult u svet profesionalnog novinarstva i večno ću biti zahvalan na prilici koju sam od VOICE-a dobio“, kaže Savatović.

Za mladu saradnicu NDNV-a Irenu Čučković VOICE je bio jedan od prvih istraživačkih portala za koji  je saznala još dok je bila u srednjoj školi, dok je još maštala o studijama novinarstva. Ona je posebno zainteresovana za mobilnu video produkciju i koliko ona doprinosi vidljivosti sadržaja koji se plasiraju na sajtu. Urednik Dinko Gruhonjić odgovara da VOICE na uštrb toga neće snižavati standarde u smislu istraživačkog ili analitičkog novinarstva, ali je potpuno siguran da sadržaji portala moraju da budu „upakovani“ i na drugačije načine. „Očigledno je da će sadašnjost NDNV-a biti vezana za multimediju jer bi sve ostalo zapravo bilo potpuno apsurdno, poručuje Gruhonjić. Važno je boriti se za slobodu svakodnevno NDNV svih ovih 30 godina bori se protiv nacionalizma i ksenofobije, insistirajući na otvaranju tema odgvornosti za ratne zločine, pomirenja i normalizacije odnosa na postjugoslovenskom prostoru. Takođe, otvara teme zaštite manjinskih zajendica i marginalizovanih grupa. Upravo iz tih razloga NDNV je i jedan od pokretača koalicije nevladinih organizacija “Građanska Vojvodina” i dobitnik nagrade Pokrajinskog ombudsmana za promociju tolerancije za 2008. godinu.

Prema rečima Branke Dragović Savić, u NDNV-u su smatrali da je potrebno stvoriti organizaciju koja će uključiti nevladine organizacije koje se bave sličnom tematikom. „Da se međusobno dopunjujemo i da nekako lakše dođemo do građana, da im objasnimo zašto je važno boriti se za slobodu svakodnevno“, kaže ona. Jedna od prvih vidljivih akcija Građanske Vojvodine bila je inicijativa da jedna ulica u Novom Sadu dobije naziv po Srđanu Aleksiću iz Trebinja kojeg su tokom rata u BiH ubili pripadnici srpske vojske dok je branio svog komšiju Bošnjaka. „Heroji u to vreme su bili neki drugi – oni koji su dolazili sa kamionima i boksovima cigareta i hrastovim drvećem iz Slavonije. Ovde je reč o čoveku koji je postupio onako kako bi trebao da postupi jedan običan normalan čovek – da pomogne običnom čoveku komšiji kada se na njega gomila ostrvi. Trajalo je i uspeli smo. Danas prolaz u Novom Sadu nosi ime Srđana Aleksića“, navodi Branka Dragović Savić.

Prema rečima Jelene Dukarić iz Vojvođanskog građanskog centra, jedna od najzančajnijih zajedničkih aktivnosti bio je i protestni skup „Ne diraj mi komšiju“ 2014. godine, kada su huligani u više gradova Vojvodine demolirali pekare čiji su vlasnici Albanci ili Goranci. „To je bila reakcija na, možemo da kažemo, nacionalističko divljanje koje se dešavalo u Vojvodini koje je bilo usmereno na naše sugrađane. Ta akcija bila je izuzetno važna. Generalno, Građanska Vojvodina i sve organizacije koje čine ovu koaliciju smatram poslednjom linijom odbrane građanskih vrednosti u Vojvodini.

Građanska Vojvodina organizavala je i Antifašističku šetnju “Stop fašizmu” 7. oktobra 2007. godine u Novom Sadu. Istog dana u dvorištu Doma vojske održan je zabranjeni skup “Marš za jedinstvo Srbije” koji je prijavio neformalni vođa zabranjene neonacističke organizacije Nacionalni stroj Goran Davidović. Tokom šetnje građane su napali neonacisti na ogradi Doma vojske i povredili nekoliko njih. Velika većina neonacista oslobođena je krivice za ovaj napad.

Za Jelenu Dukarić to je jako loša poruka koju šalje pravosuđe u Srbiji. „Antifašistička šetnja se u to vreme odnosila na protest prema nacističkoj organizaciji i njenom delovanju. Danas kada pogledamo celovito, a prošlo je 13 godina od tog događaja, mi nemamo važniji sudski epilog tog napada. I tu je propuštena prilika da država kaže da se itekako suprostavlja takvim aktivnostima“, smatra Dukarić. Dinko Gruhonjić poručuje da će Građanska Vojvodina nastaviti da se bavi projektima koji se tiču borbe protiv nacionalizma. „Od kako NDNV postoji, to jeste jedan od njegovih postulata zato što NDNV nikada nije bio samo novinarsko udruženje nego je bio i ostao i ljudskopravaška organizacija. O tome upravo i svedoči činjenica da je NDNV jedan od osnivača i nosilaca Građanske Vojvodina“, zaključuje Gruhonjić. Novinari NDNV-a često na meti nacionalista i neonacista Uporno insistirajući na otvaranju tema o odgovornosti za ratne zločine, pomirenje i normalizaciju odnosa na postjugoslovenskom prostoru, NDNV je snimio dva filmska serijala o ratovima na prostoru Bosne i Hercegovine i Kosova, u koprodukciji sa Udruženjem BH novinari i redakcijom BIRN Kosova. U okviru projekta “Živ(j)eti zajedno“ producirano je pet dokumentarnih filmova o pozitivnim pričama i građanskoj hrabrosti iz ratnog i poratnog perioda na području bivše Jugoslavije. Projekat “Stvarni ljudi – stvarna rešenja” govori o odnosima Kosova i Srbije iz ugla istorije, svakodnevice i budućnosti. Filmovi u korpodukciji sa BH novinarima uspešno su prikazani na Radio-televiziji Vojvodine, dok su filmovi u koprodukciji sa BIRN Kosova premijerno emitovani na televiziji N1. Organizovane projekcije drugog serijala naišle su na otpor nacionalista u Srbiji, koji su na kratko prekinuli projekciju filma Aleksandra Reljića “Kosovo… Nazdravlje! Gëzuar!”u Novom Sadu i potpuno onemogućili održavanje projekcije u Nišu, gde je trebalo da bude prikazan film grupe autora „Albanke su naše sestre“.

Film “Kosovo… Nazdravlje! Gezuar!” pripala je nagrada publike na Festivalu srpskog savremenog dokumentarnog i kratkog filma u Vašingtonu, dok je autorima filma „Albanke su naše sestre“ pripala nagrada festivala “Mirdita, dobar dan!”.

Članovi NDNV-a su vrlo često izloženi različitim pretnjama, pritiscima i drugim oblicima ugrožavanja sigurnosti. Upravo zbog toga NDNV svojim članovima pruža pravnu pomoć kako bi im pomoglo da te neprijatne situacije što lakše prebrode. Prema rečima izvršnog direktora NDNV-a, eksperta za medijsko pravo Veljka Milića, u Nišu se dogodio jedan od najbrutalnijih napada na ekipu NDNV-a. „Konkretno za incident u Nišu tamošnje tužilaštvo je vrlo brzo reagovalo, saslušalo sve aktere tog događaja i pokrenulo krivični postupak protiv okrivljenog koji je i vršio najviše pretnji. Međutim, u toku postupka je utvrđeno da je taj okrivljeni zapravo neuračunljiv, pa je postupak protiv njega obustavljen“, kaže Milić.

Sigurno najviše pojedinačnih pretnji dobio je Dinko Gruhonjić, posebno u vreme dok je bio predsednik NDNV-a, a takva sudbina je potom zadesila i Nedima Sejdinovića, dok je bio na čelu NDNV-a Što se Gruhonjića tiče, pretnje su se nastavile i do dana današnjeg. „Količine pretnji koje su upućivane meni lično ili kolegama iz udruženja prevazilaze sve okvire normalnog, a naročito prevazilazi okvire normalnog činjenica da praktično nadležni organi nisu nikada uspeli ili su vrlo retko uspeli da pronađu krivce, što mene navodi na zaključak da ne mogu da nađu krivce za pretnje zato što znaju ko su“, smatra Gruhonjić.

Njegove tvrdnje potvrđuje i Veljko Milić, koji ocenjuje da je današnja klima takva da se, uprkos zalaganjima novinarskih udruženja da se poboljša bezbedonosni položaj novinara u Srbiji, zapravo ne vidi mnogo pomaka. „Pretnje su i dalje svakodnevne i još brutalnije. Često su takve pretnje podsticane od nosilaca najviših političkih funkcija u zemlji“, upozorava Milić. Aktuelni predsednik NDNV-a ističe da društvo postoji da bi zajednica u kojoj živimo bila prihvatljivija, bila otvorenija i bila pravednija, jer se bez kvalitetnog novinarstva i profesionalnog novinarstva ove stvari ne mogu postići. „Sloboda medija je sloboda ličnog čoveka i sloboda individua. To je nešto što moramo da vratimo da bi građani koji danas čitaju nas ili se šetaju Zmaj Jovinom u Novom Sadu razumeli da svaki put kada vide novinara koji je napadnut moraju da reaguju jer na taj način brane i sebe“, smatra Norbert Šinković. Ako se mladi svet odupre, jedino tako možemo imati nadu NDNV je danas relevantno novinarsko udruženje sa više od 600 članova, te je i nezaobilazan akter u kreiranju medijskih politika. U novim prostojima udruženja krajem 2019. godine NDNV je otvorio i savremeni medijski hab, te redakciju za mlade novinare koji će u NDNV imati priliku da usvajaju praktična novinarska znanja, te poštovanje standarda i kodeksa profesije. Norbert Šinković ističe da je bitno da mladi vide sebe u NDNV-u, da razumeju da je to njihovo i da su oni ti koji moraju preuzeti odgovornost za profesiju nakon generacija koje trenutno vode i upravljaju NDNV-om.

Mlada novinarka Divna Prusac kaže da je shvatila da danas nema mnogo medija koji bi prihvatili mladog novinara poput nje, ali da je na sreću NDNV mesto gde mladi novinari mogu da se usavršavaju. „Samim tim što nam dozvoljavaju da koristimo ovaj prostor kako nama odgovara i da organizujemo aktivnosti koje će nama pomoći da se usavršimo je stvarno veliki korak za celu novinarsku profesiju u Srbiji, naročito na lokalu“, smatra ona.

Njeno mišljenje dele i kolege iz novih radnih prostorija u NDNV-u. Marko Lazić kaže da njemu kao mladom novinaru u Novom Sadu dosta znači što se otvorio prostor u kojem ima dostupnu opremu koju ne može sam sabi da obezbedi. Aleksandar Bugarin, pre nego je počeo da radim sa NDNV-om. uglavnom je pisao tekstove iz kulture i sličnih oblasti, ali se onda sve promenilo. „I onda sam zapravo dobio poziv da učestvujem na jednom projektu i prvi put sam imao priliku da radim nešto što je možda vezano za ozbiljnije novinarstvo“, navodi on.

Branka Dragović Savić ističe da budućnost NDNV-a svakako jeste na mladim novinarima. „Onako kako oni osmisle ovaj prostor slobode i kako ga dograde i dorade on će takav i biti. I mi smo zato osmislili održavanje Dana otvorenih vrata jednom mesečno kada će mladi novinari imati priliku da sami osmišljavaju program, sagovornike i teme“, navodi ona.

Novinarka Lea Kotlica prošla je kroz slična iskustva u NDNV-u, odakle ustvari nikada nije ni odlazila. „Meni je NDNV je prva i jedina novinarska kuća. Iako sam radila paralelno na RTV-u, to je bilo mesto gde sam stekla sva znanja koja sam mogla da upotrebim i kada sam bila u nekim drugim medijima, odnosno da nastavim saradnju i sa drugim medijima. Tako da je to iskustvo koje mislim da ne bih imala nigde drugde“, ocenjuje ona.

A šta kažu iskusniji članovi NDNV-a o mladima? Žužana Serenčeš tvrdi da je veoma srećna što postoji taj mladi svet. „To je zapravo još jedina nada, jer inače sve bi bilo uzalud i svih ovih 30 godina. Mislim da nam je to zbilja nada da se taj mladi svet odupre i da jedino tako možemo imati nadu da će informisanje biti drugačije“, kaže ona. Teofil Pančić smatra da će trebati vremena starijim članovima NDNV-a da se na bilo koji način identifikuju sa novim prostorom. „Ali na kraju krajeva taj prostor ni ne treba da se radi po meri nas starijih, nego pre svega po meri onih na kojima će biti glavni teret u nekoj neposrednoj budućnosti – onih koji će trebati da iznesu osnovni teret rada NDNV-a u nekom narednom periodu“, zaključuje Pančić.

Sličnog mišljenja je i Jelena Dukarić koja kaže da organizacije koje čine Građansku Vojvodinu trebaju da nastave da se okupljaju, ali da uključe i što više mladih. „Po meni bi bilo jako važno da se okrećemo više ka mladim ljudima i da njihovom edukacijom utičemo na to kako će Vojvodina izgledati za 10 godina. NDNV će i u narednom periodu ostati dosledan u borbi za slobodno novinarstvo, a kako najavljuju iz udruženja u fokusu ove godine biće unapređenje statusa lokalnih novinara i jačanje infrastrukture udruženja u Vojvodini. Darko Šper (Autonomija i VOICE) Podržite nas!