Skip to main content

Silovanja u ratu: Kako od stigme do pravde?

15. Jun 2021. by Ekipa VOICE Analitički članci
6 min čitanja

Tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije više desetina hiljada ljudi pretrpelo je seksualno nasilje, među kojima je najviše žena. Stigma koja prati žrtve seksualnog nasilja posledica je odsustva reparacije za žrtve i drugih vidova sistemske podrške. Govornici na konferenciji Fonda za humanitarno pravo pod nazivom Put od stigme do pravde – seksualno nasilje u ratu saglasni su u tome da je neophodno da pravni i društveni mehanizmi stanu na stranu žrtava i omoguće im dostizenje pravde i isceljenja.

Direktorka Fonda za humanitarno pravo Ivana Žanić naglasila je da su žrtve potpuno zapostavljene u pravnom sistemu Srbije i da nijednoj žrtvi seksualnog zlostavljanja tokom rata nije odobren imovinsko-pravni zahtev za naknadu štete nanete od strane počinioca.

“Pravo žrtava jeste da podnesu imovinsko-pravni zahtev tokom trajanja krivičnog postupka protiv počinitelja, ali ono što se desi u praksi je da one ne dobiju taj proces, već sud žrtve usmeri na parnični postupak tokom kog one gube mehanizme zaštite poput istupanja pod pseudonimom, što ih stavlja u izuzetno nepovoljan položaj jer one često svojim porodicama i okolini nikada nisu rekle da su pretrpele takav oblik nasilja te zbog toga biraju da uopšte ne istupe na sudu”, izjavila je Ivana Žanić

Bivši Kantonalni tužilac Unsko-sanskog kantona Jasmin Mesić kaže da su posledice ratnih zločina koji su počinjeni na teritoriji Bosne i Hercegovine najevidentnije upravo kod žrtava seksualnog zlostavljanja.

“Kada čoveka ubiješ, tog momenta prestaje bol i patnja, ali to nije slučaj kod žrtava ratnih zločina. Žrtve ratnih zločina ceo život provedu noseći traumu sa sobom, koju transgeneracijski prenose na svoju porodicu”, rekao je Mesić i dodao da su se iskustva međunarodnih sudova i tužilaštava prenela u pravnu praksu Bosne i Hercegovine, pa je procesuiranje takvih predmeta u ovoj državi značajno lakše u odnosu na praksu od pre nekoliko decenija.

Problem silovanih muškaraca

Kako je rečeno, važno je pomenuti i brojne slučajeve seksualnog nasilja nad muškarcima koji su se najčešće događali u logorima. O tome se u društvu ne govori jer bi svedočenje o preživljenom zlostavljanju za muškarca značilo da će njegov tradicionalni autoritet koje patrijarhalno društvo diktira biti ugrožen. Helen Touquet iz Univerziteta u Antverpenu kaže da je veliki problem na teritoriji bivše Jugoslavije to što oni ne žele da progovore o svojim traumama.

“Uzrok silovanja muškarca je isti kao i kod silovanja osoba ženskog pola. To je namera da počinilac potčini muškarca ili ženu kroz čin seksualnog nasilja”, naglasila je Heleen Touquet i dodala da se u društvu često javlja narativ da su muškarci koji su preživeli seksualno nasilje zapravo želeli da im se to desi.

Ivana Žanić: Žrtve ratnih silovanja potpuno zapostavljene u pravnom sistemu Srbije (foto: Medija centar Beograd)

Važno je, međutim, naglasiti da postoje i drugi razlozi zbog kojih žrtve nisu mogle pokrenuti postupke protiv počinilaca o kojima se malo govori.

“Mnoge žrtve nisu dobile pravdu jer nisu mogle da prepoznaju svoje zlostavljače prilikom svedočenja i zbog toga nisu mogle da dobiju postupak, takvih primera ima mnogo u Kongu i Bosni i Hercegovini”, kazao je Igor Cvetkovski.

Osim postupka protiv počinioca koji za rezultat može imati materijalnu naknadu za pretrpljenu traumu, žrtvama seksualnog nasilja u toku rata bi trebalo da bude omogućeno dobijanje reparacije od strane države.

“Uvek sam smatrao da treba da postoji regionalni pristup administrativnim reparacijama od strane države, ali to se verovatno neće desiti, uzimajući u obzir trenutnu klimu u regionu”, dodao je Cvetkovski.

Ivana Žanić kaže da su reparacije vrlo skupe za državu i da, pošto Srbiju Evropska unija ne primorava da preduzme nešto po tom pitanju, ona izbegava svoju odgovornost prema žrtvama. 

“Nije to pitanje koliko je to skupo za državu, to može da se intergriše u budžet, ali je bitno da se tim žrtvama obezbede kapaciteti za oporavak od traume… Ratni zločni ne zastarevaju, ali vek njihovih žrtava je ograničen, zbog toga treba da se radi na podršci žrtvama”, istakao je Igor Cvetkovski ispred Global Survivors Fund-a.

Heleen Touquet predlaže da se iskoriste i građanski mehanizmi zaštite prava žrtava seksualnog nasilja.

“Trebalo bi da razmislimo šta se može uraditi mimo države, u Bosni i Hercegovini ima mnogo organizacija civilnog društva, ali moramo i da podsećamo državu da je to njena odgovornost i obaveza”, navela je Touquet.

Sanja Pavlović: Ratna silovanja tek nedavno i formalno prepoznata kao način ostvarenja ratnih ciljeva (foto: lična arhiva)  

Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra je podsetila da je seksualno nasilje u ratu staro koliko i sam rat, ali da je tek nedavno i formalno prepoznato kao način ostvarenja ratnih ciljeva. 

“Međunarodna zajednica je prvi put obratila pažnju na silovanje u ratu tek kada je došlo do omasovljenja seksualnog nasilja od strane srpskih snaga prema ženama, devojkama i devojčicama bošnjačke nacionalnosti tokom rata u Bosni i Hercegovini”, rekla je Pavlović.

Trauma se prenosi generacijski

Izvršna direktorka organizacije Medica Gjakova Mirlinda Sada kazala je da je rat ostavio mnoge fizičke posledice, poput spaljenih kuća, ali da se najmanje govori o zločinu seksualnog zlostavljanja u ratu.

“Nastojimo da žrtvama seksualnog nasilja u toku rata na Kosovu obezbedimo psihosocijalnu, ginekološku i pravnu pomoć, ali i da podignemo svest građana na lokalnom nivou o traumama koje žrtve nose sa sobom. Takođe, osnažujemo žene koje su preživele seksualno nasilje sprovođenjem programa ženskog preduzetništva kako bi one mogle biti nezavisne i nastaviti život nakon traume. Uvideli smo da je neophodno da se radi i sa porodicama i decom žrtava jer se trauma prenosi i generacijski”, rekla je Mirlinda Sada i dodala da seksualno nasilje nije problem samo pojedinca, već i celog društva.

Feministička konsultantkinja i aktivistkinja Lepa Mlađenović insistira da je neophodno verovati ženi da je preživela seksualno nasilje.

“Neophodno je verovati iskazima žena kada kažu da su preživele seksualno nasilje. Mi znamo jednu stvar – živimo u patrijarhalnom društvu u kom se ženama manje veruje. To je dominantni društveni mehanizam. Takođe, ženama se ne veruje kada su silovane van rata, a onima koje su silovane u toku rata veruje samo onaj grupa ljudi čijoj narodnosti žrtva pripada”, istakla je Mlađenović i dodala da postoje istraživanja koja objašnjavaju paralisano stanje žrtava u toku momenta zlostavljanja.

“Istraživanja su pokazala zašto se žene u situaciji straha parališu. Pošto je društvo okrenuto protiv žene, oni tumače njeno ćutanje kao pristanak. Mi sada imamo mnogo istraživanja koja pokazuju da te žene nisu mogle da reaguju jer je strah doveo do toga da njeno telo prosto nije moglo da se pomeri”, naglasila je Lepa Mlađenović.

Lepa Mlađenović: Onima koje su silovane u toku rata veruje samo onaj grupa ljudi čijoj narodnosti žrtva pripada (foto: Medija centar Beograd)

Mlađenović je objasnila i da bi se žrtva setila detalja u vezi sa traumom koju je doživela neohodno je da se njena traumatska memorija slegne, a za to je “neophodno okruženje poverenja i tek nakon toga se može očekivati da se traumatska memorija prenese u racionalnu memoriju”.

Predsednica udruženja Snaga žene Branka Antić Štauber navela je da “žene koje su bile žrtve ratnog silovanja boluju od posttraumatskog stresnog sindroma koji uvodi u psihosomatske bolesti, pa one često obolevaju od raka, dijabetesa i drugih teških bolesti”.

Predsednica udruženja Zaboravljena djeca rata Ajna Jusić govorila je o odgovornosti države i društva da prepozna potrebe žrtava i dece rođene zbog rata.

“Rane svih tih žena su nevidljive rane, nevidljive društvu i državi.  Nešto što mi kao društvo moramo prihvatiti je da smo odgovorni za te rane, rane koje za sada ne mogu zarasti jer ne postoji pristup društva koji bi im to omogućio”, zaključila je Jusić.

Igor Cvetkovski iz organizacije Global Survivors Fund kaže da se ne može utvrditi šta je najbolja praksa i da će uvek ce postojati izazovi za sprovođenje takvih procesa.

“Reparacije su izuzetno važne za preživele žrtve ratnog silovanja jer je teško ponovo izgraditi život i reparacije su krucijalan deo toga. Ne podrazumevaju one samo način gonjenja počinilaca, već žrtve treba da povrate prava i dobiju društvenu potvrdu da su priznate kao žrtve. One imaju potrebe za psihološkom i zdravstvenom pomoći i simboličkim priznanjem njihovog stradanja”, naglasio je Cvetkovski.

Divna Prusac (VOICE)